Vatromet tišine
 |
| http://petface.net/ |
Mnogi koji imaju savest su se postideli i pokušali da osveste ostatak stanovništva, svojim dirljivim i revoltiranim tekstovima. Ja sam našla svoj način i tugovala u sebi. Onda sam počela da tražim oko sebe neki primer društvene neodgovornosti i zakačim se za njega dok ga ne rešim. To bi bio moj mali doprinos svojoj savesti i primer društvu.
Svaki dan kada vodim dete u školu prolazim pored jedne poljane. Na njoj je teniski teren i hotel sa njim u sklopu. Iza svega toga se nalaz najstariji i jedan od siromašnijih delova grada, Satelit. Još od detinjstva pamtim da su najveće “barabe”, kako to stariji kažu, poticale iz tog dela grada. Uterivali su strah u kosti, tukli se, duvali lepak i još koješta. Bilo je onih koji su ‘90., da bi pobegli od siromaštva, postajali prvo sitni, a posle i krupni kriminalci.
To vreme je prošlo, ali tragovi siromaštva su ostali do danas.
Zadnjih deset dana ne može se živeti od petardi. Svaki dan kada prolazimo pored te poljane grupa dečaka pravi vatromet i plaši decu i odrasle koji tu prođu. Prvo sam šizela, ali ništa nisam preduzela, osim što sam decu požurivala da prođu. Onda sam počela da zastajkujem i na taj način im dajem do znanja da znam šta rade i da to nije u redu. A onda sam se zapitala gde su sad komunalni policajci?
Otkad je formirana komunalna policija njihove predstavnike najviše viđam po užem i širem centru grada, parkovima, sportskim i rekreativnim centrima. Ne mogu da se ne zapitam, zbog čega ih nema više u ostalim delovima grada? Nekoliko prijatelja mi je pričalo da su pri pokušaju prijave galame, glasne muzike, itd. zvali policiju. Oni bi ih tada uputili na komunalce, a komunalci bi im za izlazak tražili detaljan izveštaj (pr. adresa, broj ulaza, stan, ime, prezime stanara itd.). U protivnom, kažu, ne mogu da izađu na teren!
Kako ja da znam ko urla u susednom ulazu?
Kako ja da znam ko urla u susednom ulazu?
Verovatno će neko reći, šta su petarde u odnosu na sve ostale grozote koje nas okružuju? Dok sam radila u dečijoj bolnici videla sam mnogo dece nastradale od eksplozije petardi. Ta deca su invalidi sa svojih 9, 10,12 godina. Bez prstiju, pola šake, očiju i sluha. Pitam se koliko vas je videlo tako nešto uživo? Jer da jeste, dobro biste pazili da li vaše dete sakriva novac od užine i krišom na pijaci kupuje petarde! Da, baš tako se to radi! Onima koji imaju džeparac je još lakše da uštekaju kintu sa strane.
Gde su tada savesne komšije, komunalni policajci i ostali narod? Evo i sad dok kucam ovaj tekst napolju odjekuju petrde. Možde ljudi nešto slave, raduju se predstojećim praznicima? Šta je to u ovom narodu da svako svoje veselje začinjava pucnjavom i petardama? A komunalaca ni od korova, pa i oni su ljudi, vole da se šetaju po dobro osvetljenim delovima grada i toplim zatvorenim prostorima, a nas sa periferije ko šiša!
2 komentara:
Постави коментар