PORODIČNA ŽENA

Izvor internet

Mislila sam da će ovo biti jedan kratak post, ispostavilo se da je tema mnogo ozbiljnija od naslova.

Danas, dok su se moji klinci oblačili, primetila sam na nozi svog sina crno-plavo-ljubičastu masnicu. Dužine 7-8cm i širine 1,5cm, na cevanici, malo ispod kolena. Šokirana, pitala sam ga: “Gde si se udario tako jako?”. Trenira fudbal i prethodni dan je imao utakmicu, ali oblik modrice je bio čudan.

Odgovorio je da se udario na rođendanu, na kome je bio tog istog dana. Bila sam šokirana! “Pa kako tako da se udariš? Šta si to radio?” I sve ta pitanja i podpitanja, ali i dalje mi nije bilo jasno. Onda mi je on objasnio, kako su animatorke organizovale igru, u kojoj su se deca trkala od jedne do druge klupe!? Naravno, kada dečak od 8 godina, pun snage, uhvati zalet, ne može da stane na pedalj od klupe, već se svom snagom zaleti u nju!

Možda ja preterujem, možda će neko reći da sam hiperprotektivan roditelj, ali, ovo nezadovoljstvo se skuplja već duže vreme. Tri godine radim sa rođendaonicama i igraonicama, još duže idem na rođendane u iste i nagledala sam se svačega! Od prostora prilagođenih toj nameni na spratu stambene kuće, u nusprostoriji u dvorištu u kome žive vlasnici, do prostora na tavanu, podrumu, hali… I da ne nabrajam više, svega ima, ljudi valjda misle da je dovoljno da namalaju zidove, montiraju “kaveze” i da je tu kraj. Tačnije, početak “biznisa”!

Sa druge strane, raspon cene zakupa rođendaonica je od 4.500,00 dinara do 8.000,00, samo za zakup prostora i animatore. U pojedinim igraonicama cena po detetu iznosi 400,00 dinara i uključuje jedan sok. Od toga animator dobija od 1000,00 do 2000,00 dinara. Lepa suma, kada se uzme u obzir da rođendani traju 2-2,5 sata. Ove cene se odnose na Novi Sad. Koliko sam upućena, cene u Beogradu su i do 100% veće!

Animatori su posebna priča. To su, uglavnom, priučene "devojčice i dečaci", bez nekih osnovnih znanja iz pedagogije i dečije igre. Svoje neznanje nadoknađuju drekom, njarenjem i besciljnim skakanjem. Igre se u većini igraonica ponavljaju, što se odražava na dečiju (ne)zainteresovanost. A problem je i animacija male dece, kao i dece različitog uzrasta. Čast izuzecima, neke od animatora poznajem lično i smatram ih profesionalcima. Rođendane svoje dece organizujem u prostorima u kojima oni rade i osećam se sigurno kada znam da su oni sa njima. Nažalost takvih je nekoliko.

Kada se bolje razmisli, odlazak dece u igraonice-rođendaonice uopšte nije bezazlen, osoblje nije kvalifikovano za taj posao, nije obučeno za pružanje prve pomoći u zadesnim stanjima, igre nisu testirane i prilagođene, u zavisnosti od uzrasta i fizičke sposbnosti dece… Prostori nisu prilagođeni i pitanje je da li bi prošli inspekcijsku kontrolu? I na kraju, higijena. Šta mislite kako i koliko često se čiste oni “kavezi” i gumeni dvorci?

Kada se prošle godine desio požar u diskoteci "Contrast", inspekcija za zaštitu na radu je, pored ostalih, najavila kontrolu i rođendaonica i igraonica. Kao i sve ostalo kod nas, ni ta akcija nije sprovedena do kraja. Ko bi još mislio o rođendaonicama kada se ima preča posla? Razmislite malo o tome gde šaljete decu kada idu na rođendane ili u igraonicu! Kakvi su to prostori, da li bi evakuacija u slučaju požara bila moguća i da li su animatori osobe od poverenja?

Moje skromno mišljenje je da bi svaka osoba koja se bavi decom, makar to bilo na dva sata u rođendaonici ili igraonici, morala da prođe neku obuku i da ima kvalifikaciju iz neke oblasti bliske pedagogiji. Sve ostalo je kao da ste tridesetoro dece poverili svojoj sestričini.

Što je u krajnjem slučaju jeftinije…

P.S. Jedan primer roditeljske krajnosti, kada su animatori u pitanju :)

CONVERSATION

Постави коментар

Izvor sa interneta

Pre nedelju dana sam pročitala ovaj tekst: „Detetu stalo srce zbog ismevanja na Facebooku” i užasnem se, po ko zna koji put! Od kada je moje starije dete krenulo u školu, jedna od tema u fokusu moje pažnje je vršnjačko nasilje. Kao što sam već ranije pominjala, psiholog sam i to mi omogućava da budem na izvoru informacija i u kontaktu sa kolegama iz različitih oblasti struke. Možda je to razlog moje povišene pozornosti, ali oprez nikad nije na odmet.

Jedan od komentara na ovaj tekst mi je zadržao pažnju i podstako me na razmišljanje. Elem, moja koleginica Tijana Antonić je na svom FB profilu pomenula nešto što većina roditelja teško prihvata, a to je roditeljska odgovornost! Takođe, postavila je i pitanje koliko zapravo mi, roditelji, možemo da utičemo da se to nasilje izbegne? Umesto toga, većina roditelja okreće glavu i zatvara oči kada je njihovo dete u pitanju i sve to u želji da sačuva idealnu sliku o sebi i svojoj porodici. Realnost je ipak nešto drugo.

Nisam od roditelja koji odgovornost za ponašanje svoje dece prebacuje na društvo, naprosto to nije u skladu sa mojim lokusom kontrole. Ako sam ja odgovorna, još uvek postoji mogućnost da nešto uradim, u suprotnom, situacija je izvan moje moći, a to nećemo dopustiti! Iz tog razloga sam zamolila Tijanu kao koleginicu, roditelja, profesionalca i osobu sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom i roditeljima, da da svoje mišljenje o toj pojavi. Ovo je njen tekst, prenet u celosti i bez cenzure. Jedino ako se tako kaže, bez ušuškavanja i ulepšavanja, postoji nada da će se nešto promeniti.

“Prema nekim statistikama više od 70% dece trpi neku vrstu vršnjačkog nasilja u školi, a analizom slučajeva ponovljenog nasilja može se reći da se 20,7% slučajeva može svrstati u kategoriju „žrtve“, 3.8% u nasilnike i 3.6% u žrtve/nasilnike. Žrtva/nasilnik je dete koje trpi nasilje u kući, a istovremeno manifestuje nasilje prema drugoj deci u školi ili vrtiću, jer nema drugačiji model.Takođe, žrtva/nasilnik može biti i dete koje je bilo žrtva, pa je vremenom razvilo takav odbrambeni mehanizam po kome je „bolje da ja maltretiram druge, nego da mene maltretiraju“; „ako me se druga deca plaše i misle da sam „lud“, mene neće dirati“....

Posebno značajan oblik vršnjačkog nasilja u školi je ono koje se sastoji u ponovljenom maltretiranju učenika. Ovu pojavu zvaćemo siledžijstvo (ili još i zlostavljanje, maltretiranje), engl. (bullying). Dan Olveus, jedan od pionira u israživanju ove oblasti, definisao je bullying na sledeći način: "Učenik je zlostavljan ili viktimiziran kada je on ili ona ponavljano i trajno izložen negativnim postupcima od strane jednog ili više učenika”

Osim siledžijstva, u nasilje u školama ubraja se ne samo fizičko nasilje već i oblici psihološke i socijalne agresije, nasilni postupci koji su se javili i samo jednom, nasilje gde ne mora da postoji nesrazmera snaga i ne samo nasilne postupci među učenicima već i nasilno ponašanje odraslih prema deci i dece prema odraslima.

Nasilništvo među decom je stara pojava. Činjenica da neka deca bivaju često i sistematski uznemiravana i napadana od strane druge dece, opisana je u mnogim književnim delima, a u današnje vreme i crtanim filmovima i tinejdžerskim filmovima. Činjenica je i da većina odraslih, danas roditelja, ima lična iskustva o tome iz svojih školskih dana.

Kako da znate da li je neko dete žrtva vršnjačkog nasilja?

Namerno zlostavljanje jednog deteta od strane drugog deteta ili grupe dece može uključivati različita ponašanja koja se dešavaju u našim školama:

Verbalno: odbacivanje, ruganje (izrugivanje), omalovažavanje, pretnje;

Socijalno: izbegavanje, isključivanje iz aktivnosti, ignorisanje, ogovaranje i širenje zlobnih tračeva;

Psihološko: oštećivanje imovine, krađa i bacanje stvari, preteći pogledi, praćenje;

Fizičko: guranje, tuča, udarci i sl.

Vršnjačko nasilje je prisutno ne samo u školama, već se javlja i mnogo ranije, u predškolskim ustanovama. Na jaslenom uzrastu se manifestuje kroz ujedanje, udaranje, grebanje. Na uzrastu od tri do pet godina, kroz guranje, udaranje, ignorisanje, dok se na uzrastu od pet do sedam godina, već javljaju i mnogo kompleksniji oblici kao što je izbegavanje, isključivanje iz aktivnosti, ogovaranje, omalovažavanje, ucenjivanje, izrugivanje itd.

Prevencija vršnjačkog nasilja bi trebalo da počne pre polaska u školu, još u predškolskom uzrastu.

Gde mi kao roditelji grešimo?

Pre svega, dragi roditelji, budite svesni da vaša deca ČUJU veliku većinu onog što vi pričate, a mislite da oni to ne registruju. Deca uzrasta od četiri do sedam godina, nisu u stanju da razumeju ono što pričate, na način na koji vi to razumete, niti da znaju šta je „pisac hteo da kaže“. U svojim malim glavicama, deca spajaju informacije koje čuju na drugačiji način, jer njihove kognitivne, emocionalne, a ni socijalne veštine i znanja, još uvek nisu dovoljno razvijene. Poruke i stavove koje vi, nesvesno, iznosite u prisustvu vaše dece, bivaju usvojeni vrlo plastično. Vi ste ti koji sve znate. Vi ste najpametniji. Šta deca misle? „Biću kao mama/tata kad porastem i misliću i ponašati se kao oni, jer oni to najbolje rade“.

Kada se desi nasilje u školi, često ćete čuti od učitelja, nastavnika, a posebno od roditelja: „On/ona je baš dobro dete, odličan đak.... Roditelji su divni i obrazovani ljudi. Prosto nije verovatno da se to dete ponaša nasilno prema nekome“. Da, teško je prihvatiti da neko dete „iz dobre porodice“, „odličan i primeren učenik“, „dobro dete“, ispoljava takvo ponašanje. Stereotipno verujemo da su nasilnici loši đaci, oni iz rasturenih porodica, oni što slušaju „drekavce“, oni što u sedmom puše iza škole......

Da li je stvarno tako?

Reći ću vam nešto što vam se neće dopasti. Svako dete i moje i vaše može biti nasilnik! Zvuči strašno! „Kako kada sve činim da moje dete izvedem na pravi put? Ja sam dobar čovek! Kako je moguće da moje dete ikada manifestuje nasilje nad nekim? To nije moguće.“. Ako tako mislite, onda propuštate nešto!

Razlozi su brojni, ali ovom prilikom izdvojiću nekoliko vrlo jednostavnih, opštih pravila ponašanja roditelja, koja mogu prevenirati nasilničko ponašanje deteta.

· Nikada, ali nikada nemojte verovati da vaše dete ne zanima ono što vi pričate.

· Nemojte misliti da neće izvući „neki“ zaključak iz onoga što su čula ili videla, ali verujte da su velike šanse, da zaključak bude pogrešan.

· Ne ignorišite nasilje bilo koje vrste, kome je dete svedočilo, uz opravdanje da „nećete da ga opterećujete“ ili da je previše malo da ga time „smarate“.

· Budite vrlo oprezni u iznošenju stavova u prisustvu deteta, posebno stereotipa i predrasuda o „onima koji su drugačiji“.

· Uzdržite se manifestovanja bilo kakvog agresivnog ponašanja pred detetom.

· Informišite dete, čim se ukaže prilika, čim primetite da je dete uočilo da se razlikuje od nekog drugog deteta. Možete kupiti „stručnu literaturu“ ili pak prilagoditi priču uzrastu i karakteru vašeg deteta uz pomoć knjiga (npr. Kreativnog centra) ili se posavetovati sa nekim ko se bavi savetodavnim radom. Posmatrajte svoje dete kada je u grupi (u parku, u igraonici, na plaži...), prisutno dete koje se po nečemu razlikuje od njega/nje. Može to biti po boji kože, po oblačenju, po jeziku kojim komunicira, po fizičkim manama, po ponašanju... Primetićete da će ga dete zagledati. Neko otvoreno, a neko ispod trepavica, ali će ga sigurno ispitivački gledati. To je trenutak koji treba da iskoristite i da mu pričate o različitosti.

· Ako niste uspeli da izbegnete nešto od navedenog, nemojte misliti da ste loš roditelj. Biti roditelj je najzahtevniji zadatak koji ste pred sebe postavili. Roditelji su ljudi i greše, ali u tom slučaju OBAVEZNO nađite vreme i objasnite detetu šta se desilo. Ako ste rekli ili učinili nešto što se može svrstati u nasilno ili omalovažavajuće ponašanje, recite detetu da to nije bilo lepo, da vam je žao što ste rekli ili uradili nešto ružno i da je sigurno ona druga osoba jako tužna i povređena. Ukoliko možete uputite izvinjenje. Time nećete umanjiti svoj autoritet kao roditelj. Samo će učvrstiti odnos vas i vašeg deteta.

· Rođenjem dece ste na sebe preuzeli veliki zadatak i obavezu, da od njih napravite srećne i samopouzdane ljude. Zato NAĐITE vreme za njih! Ne pričam o satima, jer znam da ih nemate, ali pola sata-sat tokom dana, možete da izdvojite, da ih slušate! Ako ih budete pažljivo slušali, imaćete mogućnost da prepoznate i čujete nihove stavove i vrednosti koje su usvojili, a samim tim, i da na vreme odreagujete. Da ih korigujete ukoliko su donela pogrešne zaključke ili da učvrstite one koji su dobri, kako ne bi „pobedili“ pogrešni stavovi vršnjaka.

· Zapitajte se svaki dan: “Kako je moje dete provelo dan“, „Šta je radilo?“, „Šta je osećalo?“, „Šta je lepo doživelo?“, „Da li mu se desilo nešto neprijatno?“......

· Znate li šta vaše dete radi dok niste kod kuće? Da li kontrolišete naloge na Facebook-u? Da li kontrolišete sajtove kojima vaše dete pristupa? Da li znate sadržaj stotina SMS poruka koje vaše dete šalje i prima tokom dana? Da li znate šta vaše dete gleda? Čita?

· Da li znate šta vaše dete misli o drugim verskim zajednicama? O drugim kulturama i tradicijama? O drugim seksualnim opredeljenjima? O siromašnim ili bogatim ljudima? O marginalizovanim zajednicama? O devojčicama ili dečacima? O „štreberima“? O debelim i mršavim? O deci iz razvedenih porodica ili onima koji nemaju jednog roditelja? O onima sa protezama i naočarima?

· Zapitajte se šta uopšte znate o svom detetu i njegovim stavovima, uverenjima i vrednostima i da li ih uopšte ima. Ako vaše dete nema stav, jednako je rizik da će ispoljiti ili bar učestvovati u nekom nasilnom ponašanju, kao i ono dete koje je učilo po modelu i iz svoje porodice ponelo sve negativne stavove i ponašanja prema različitosti.

· Ukoliko je vaše dete učestvovalo ili iniciralo nasilje prema nekom drugom detetu, stisnite zube i suočite se s tim! Nije prijatno i nije lako, ali jedino tako možete problem rešiti. Nije kraj sveta! Ne znači nužno da ste loš roditelj. Možda ste napravili neki propust, možda ste zatvarali oči i zaobilazili neprijatne teme, možda niste čuli jer ste mislili da su to „dečja posla“ i da će proći..... Možda, ali sigurno situacija može da se popravi!!

Možda vi imate zdrav stav prema deci i ljudima koja se na bilo koji način razlikuju od vas, ali ste zaboravili deci da date konkretna uputstva, kako da se ponašaju u susretu sa različitošću. Često, kao roditelji, podrazumevamo neke vrednosti ali zaboravljamo da ih kažemo, pa naša deca iskopiraju nekoga ko im je važan. Da li želite da vaša deca usvoje vrednosti i stavove drugara? Dajte im konkretna uputstva i objasnite im da je biti različit jednako lepo i dobro kao i biti sličan, da je pogrešno vređati, etiketirati, ogovarati, ismevati, fizički maltretirati, ignorisati, isključivati, pretiti.......bilo kome!

· Ukoliko je vaše dete žrtva nasilja, reagujte! Nemojte misliti da će to proći. Ne sumnjajte u svoje dete i ono što ono oseća i šta doživljava. Utešite dete i učinite SVE da se nasilje ne ponovi. Ako vam kažu vaspitači, učitelji, nastavnici, da su im ruke vezane-neverujte! Nije istina! Vrlo je jasna procedura kako se takve situacije rešavaju, ali zahteva dodatni napor! Nemojte ćutati iz straha da će vaše dete biti etiketirano ako reagujete. Vaše dete će izgubiti poverenje u vas, jer niste u stanju da ga zaštitite, izgubiće samopouzdanje i verovatno razviti neki pogrešan mehanizam odbrane. Ili će i samo postati nasilnik ili će se povući u sebe i doneti odluku da je svet jedno zlo mesto u kome ga niko ne voli i niko ne može da mu pomogne, da je samo krivo za nepravdu koja mu se dešava zato što je „loše“..... što može imati ozbiljne posledice po emocionalno i mentalno zdravlje deteta.

Ukoliko imate dilemu ili neko pitanje, najbolje je da se obratite stručnjaku.“

Tijana Antonić, dipl. psiholog/psihoterapeut

REGO doo

Tekst nije komercijalan

CONVERSATION

Постави коментар

Пријавите се на: Постови ( Atom )

PORODIČNA ŽENA

Ko su dečiji animatori?

CONVERSATION

Постави коментар

Roditelj bez mane

CONVERSATION

Постави коментар

O meni

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava

PORODIČNA ŽENA

Ko su dečiji animatori?

CONVERSATION

10 komentara:

Постави коментар

Roditelj bez mane

CONVERSATION

5 komentara:

Постави коментар

O meni

ŽELITE DA ME ANGAŽUJETE?

Čuvari uspomena

Instagram

NAJČITANIJE

MOJA PISANIJA

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava