PORODIČNA ŽENA: PREDUZETNIŠTVO

Приказивање постова са ознаком PREDUZETNIŠTVO. Прикажи све постове

Moja fotka, moj filc, moje makaze :)

Nije da nemam šta pametnije da radim nego da pišem tekstove sa ovakvim naslovom. Da se odmorim npr.? Ali (znam da se rečenice ne počinju sa „ali“), ali pošto sam se po ko zna koji put vratila sa neke izložbe, prodajne manifestacije, umorna i nezadovoljna, odlučila sam da kažem nešto na temu organizatora takvih manifestacija.

Već četiri godine se iz hobija bavim izradom rukotvorina, ukrasa od filca i drugih materijala, namenjenih devojčicama. Ovim hobijem sam se počela baviti u jednom periodu svog života koji bi Englezi nazvali „between two jobs“ i iz potrebe da se kreativno izrazim i smirim uznemirenost zbog neizvesnosti u kojoj sam se tada nalazila.

Igrom slučaja, jedna od mojih prijateljica je u isto vreme počela da se bavi istom vrstom izrade rukotvorina, uskoro je još jedna moja drugarica počela da radi nešto slično i ubrzo smo se nas tri udružile i dogovorile da pokušamo svoj hobi da pretočimo u nešto više i okušamo, po prvi put sreću, na nekoj izložbi.

Pre toga smo samo gledale kako to drugi rade i slušale priče o uspešnost takvih nastupa i mogućnostima koji oni pružaju. Ni jednu od manifestacija, koje to ne zaslužuju, neću imenovati samo iz razloga što ne želim da im dajem dodatnu reklamu. Neke od njih su po kriterijumima posetilaca i pojedinih učesnika, uspešne, ali ovo će biti moje viđenje i saznanja do kojih sam došla kao učesnik.

Elem, ta izložba se održava skoro svaki mesec u jednom tržnom centru i mi smo prvi put izložile u decembru, uoči novogodišnjih praznika. Mislile smo da kad već toliko žena (nekih 20, otprilike) svaki mesec izlažu i pričaju kako im tamo super ide, možemo da pokušamo i proverimo te priče. Nakon šest dugih dana, jer je sajam toliko trajao, mi smo bile na nuli, ako ne i u minusu, a sad ću vam reći i zašto.

Tržni centar je na kraju grada, morale smo da dolazimo autom ili sa dva autobusa gradskog prevoza, znači trošile smo novac na prevoz. Bile smo u obavezi da budemo prisutne od otvaranja do zatvaranja tržnog centra, što znači da smo tamo obavljale bar dva obroka ili ga morale poneti od kuće (što priznaćete, baš i nije praktično) i imale jako slabu zaradu.

Znam da će neki od vas reći da zarada nije garantovana, a ja ću se složiti sa vama, ali ono što mora biti garantovano su jednaki uslovi za sve učesnike koji su platili svoje prisustvo na bilo kojoj manifestaciji. Mi to nismo imale. Bile smo u nekom neupadljivom prolazu, u koji ljudi nisu hteli da ulaze, dok su organizatorke i stalne učesnice sajmova (one koje su se hvalile zaradom) imale odličnu poziciju, na prometnom delu tržnog centra.

Druga stvar koju smo uočile je da posetioci u taj tržni centar dolaze sa određenom namerom i ograničenog budžeta, uglavnom nemaju predstavu da se tamo održava neka dodatna prodaja i zbog toga nemaju višak ili namenski ponet novac za našu robu. Ono što hoću da kažem je da su se organizatorke oslanjale na slučajne posetioce i nisu uložile ni jedan jedini dinar u marketing, najava manifestacije se završavala pravljenjem najave događaja na društvenoj mreži i to bi bilo sve.

Bezobrazluk, složićete se.

Kada se već drznete da nekome 1m2 stola naplatite 1000,00 dinara dnevno, onda bar 10-20% budžeta uložite u reklamiranje manifestacije. Pored izgubljenog novca, mi smo svaka, za tih 6 dana, izgubile po 60h svog dragocenog vremena, a ono je nenadoknadivo, i tu ćete se složiti.

Nakon tog fijaska nikada više nismo izlagale na tom mestu. Kasnije, par godina nakon toga, čule smo da one žene koje hvale manifestaciju i stalno učestvuju, ne plaćaju učešće. Na taj način one služe kao mamac za nas, jednokratne i naivne prolaznike.

Ako ste mislil da je ovo ta priča iz naslova, moram vas razočarati ona je samo prva i desila se pre četiri godine. Idemo dalje. Mi smo nastavile da se bavimo svojim hobijima, jer svi koji to rade, znaju da kada jednom krenete to postaje potreba i zavisnost, kao droga, ali pozitivna i produktivna.

Kreativci i rukotvorci su posebna vrsta ljudi, svet za sebe. Mi smo kreativni, volimo da razmenjujemo iskustva, divimo se tuđim radovima, delimo istu strast za stvaranjem i zbog toga smo posebni.

Ima i kod nas ljubomore i zavisti, kao i kod drugih, plagijata, kopiranja i krađe, ali takvih je mnogo manje nego onih koje sam prve pomenula.

Drugi naš fijasko sa izložbom se desio već sledeće godine u leto. Odlučile smo da okušamo sreću na otvorenom prostoru, u centru grada, u toku festivala Exit, sa još mnogo drugih kreativaca iz različitih delova Srbije. Izložba je trajala 5 dana, cena zakupa je, ako me sećanje dobro služi, bila 6000,00 dinara.

Nakon manifestacije smo ovaj put bile na nuli. Srećnice! Da pojasnim zašto, opet. Svaki dan smo morali da dođemo u 15h, što znači po najvećem suncu i da ostanemo do ponoći. Prevoz ovaj put nije toliki problem, ali opet tu je benzin ili autobuski prevoz i parking, ako si kolima. Od 15-24h popiješ bar 2l tečnost na toj vrućini, moraš da pojedeš nešto i nemaš nigde obezbeđen toalet, tako da se dovijaš po kafićima.

Zarada je bila izuzetno slaba, zato što su se i ovi organizatori oslonili na slučajne prolaznike, „dobru“ lokaciju i strane turiste kojih je u tom periodu u gradu mnogo. Ono što oranizatori nisu uzeli u obzir je da se u isto vreme na još jednoj dobroj lokaciji održava slična manifestacija, da je ova lokacija malo manje prometna od ove druge i da većinu stranaca koji su tog trenutka bili u gradu čini pijana omladina, koja spava veći deo dana, hrani se u dragstorima i kad sunce krene da zalazi kreću put Petrovaradinske tvrđave.

U promociju ni ovaj put nije uloženo ništa više nego onu već pomenutu. Samo najava događaja na društvenim mrežama. Kasnije, opet mnogo kasnije, smo čuli da je organizator manifestacije gradska institucija koja je kroz projekat dobila sredstva od svog osnivača, grada, za ovu manifetaciju. Što znači da su prostor, tezge, struja, čišćenje na račun grada, plus sredstva od grada, plus naplaćen zakup od nas, učesnika. Bravo gospodo, bravo!

Negde u to vreme ulazimo u popularnu godinu ženskog preduzetništva, gde svaka manifestacija, konferencija, organizacija počinje u prvi plan da gura taj, sad tako popularni, termin. Projekti za žensko preduzetništvo počinju da niču k`o pečurke. Da apsurd bude veći, većinu tih poslova vode i rade muškarci i pokoja žena. Ljudi angažovani u organizaciji tih manifestacija su mahom muškarci i pokoja žena... U jednom trenutku bivamo uvučene u priču jednog od slatkorečivih promotera ženskog preduzetništva.

Dobijamo „mogućnost“ da izložimo svoje radove u prostoru koji bi trebao da okupi ljude sličnih interesovanja i bla, bla, bla...žensko preduzetništvo. Posle mesec dana shvatam o čemu se radi, da smo mi tu da im ukrasimo prostor, a ne da budemo deo nečeg većeg i zajedničkog. Ni jednog trenutka nismo uključene u osnivanje organizacije koju ti ljudi osnivaju, nismo pozvani ni na jednu edukaciju, promociju, umrežavanje. Žensko preduzetništvo.

Oni su izgleda ipak bili malo posebnijih i sličnijih interesovanja nego mi, tako da smo mi trebale da izgravamo ikebanu na stolu dok su oni čerečili sredstva iz projekata i šepurili se kao paunovi „svojim“ dometima. Jedan takav projekat se pojavljuje u jesen sledeće godine, nakon fijaska prethodne manifestacije istog karaktera, a drugačijeg imena, od strane iste organizacije potekle iz tog „posebnijeg i sličnijeg“ interesovanja.

Odjednom ta manifestacija postaje prestižna, sve više izlagača je prisutno, ogroman broj posetilaca dolazi, ali nešto tu ne štima. U početku sam mislila da je u pitanju naš proizvod, ali opet prisustvo na mnogim drugim manifestacijama u međuvremenu to negira. Svaki put prodaja proizvoda je sve slabija. U kontaktu sa drugim izlagačima dobijam potvrdu da nisam usamljena i vidim da se nezadovoljstvo izlagača gomila, na njihovoj stranici se ređaju loše ocene. Ali avaj, manifestacija ima sve više izlagača, uslovi izlaganja su skuplji. Počinju da organizuju izlaganja skoro svaki mesec.

Ništa mi nije jasno?

U to vreme mi ne znamo da je to takođe projekat, potpomognut od strane raznoraznih interesnih struktura, a i zašto bi znali? Mi smo tu da izložimo svoje kreacije i da uveselimo ljude sa njima. Onog trenutka kada na „otvaranju“ manifestacije počinju da se pojavljuju gradski funkcioneri, na svim gradskim televizijama i informativnim sajtovima ide najava iste, situacija postaje malko jasnija, a nakon što smo videli da učesnici potpisuju dva dokumenta, jedan je ugovor o izlaganju sa udruženjem, a drugi sa firmom za plaćanje učešća...

Sve postaje kristalno jasno. Neko je odlučio da ta manifestacija mora da uspe, iza nje su viši ciljevi pojedinaca, a ne opšti interes žena preduzetnica, kreativaca, budućih preduzetnika. Jer da nije tako ne bi učesnici bili nezadovoljni, a manifestacija postajala sve jača. Organizatori kojima je zaista stalo bi uzeli u obzir razloge nezadovoljstva učesnika, trudili se oko njih, negovali ih. Manje bi brinuli o javnim nastupima, imidžu, megalomanskim planovima i pajtosanju sa gradskim mogulim.

Vreme sadašnje, na današnjoj izložbi, koja je nažalost, takođe, bila neuspešna, ali je tu bila uključena i viša sila u vidu kiše, mada, uz bolju organizaciju i planiranje je i taj nedostatak mogao biti prevaziđen. Saznala sam od jedne učesnice, koja je učestvovala i na poslednjoj, gore pomenutoj manifestacij, jedina zarada devojke koja je bila pored nje i koja je potegla čak iz Kragujevca, bila je razmena proizvoda sa njom (namerno ne pominjem koji su proizvodi u pitanju zbog identifikacije)!

Baš sam se umorila i trenutno nemam više snage da dajem savete organizatorima, tako da neću širiti priču ovde. Svi oni slobodno mogu doći kod mene na konsultacije.

Nama kreativcima novac nije na prvom mestu već radost stvaranja, druženja, deljenja i razmene ideja. I to je ono ključno mesto gde mi postajemo predmet podsmeha, sprdnje i manipulacije ljudi koji vide u nama pijune u igri zvanoj pohlepa.

Ono što ne znaju, jeste da su oni bez nas, tako „naivnih“, ništa. I da ne mogu da nam uzmu toliko novca i vremena, koliko mi ideja i kreacija imamo u malom prstu leve noge.

A sad idem da očistim mozak od otrova kojima sam bila primorana da se kratko pozabavim u cilju pisanja ovog podužeg, ali nadam se poučnog tektsa, tako što ću slušati muziku i seckati svoj filc dok budem planirala sledeći fotosešn sa nekom divnom i dragom porodicom i bebom. :)

Ljubim vas sve!

P.S. Danas je u isto vreme bila održana još jedna slična manifestacija, izrasla na jednoj koja je ugašena. Imam utisak da danas svi misle da mogu da organizuju nešto i da je dovoljno da smisle zvučno ime, naplate kvadrat zemlje i postave objavu na fejsu... A mi, naivni izlagači sve se lupamo nogom u ... trčeći da se prijavimo. E pa drugovi i drugarice organizatori, prošla su ta vremena!

Prethodna godina je bila godina ženskog preduzetništva, u to ime želela sam da na neki način dam svoj doprinos i pomognem ženama da sagledaju svoje potencijale, razmotre svoje planove, prisete se svojih davnašnjih želja i hrabro se otisnu u samostalnost, preduzimljivost i avanturu preduzetništva. Otuda i ova, nova biznis rubrika, na mom blogu, koju sam nazvala „Preduzmi nešto!“.

U njoj će gosti biti žene, preduzetnice, frilenserke, blogerke, sve one koje inspirišu ljude oko sebe, ali se i same bore sa svakodnevnim poteškoćama i znaju da posavetuju one koji su na početku.

Milena Kostić je još jedna moja draga prijateljica, upoznale smo se preko društvenih mreža i više puta mi je ukazala poverenje tako što sam fotografijama ovekovečila njoj i njenoj porodici bitne trenutke. Naše poznanstvo smo prenele i u stvarni svet. Drago mi je da sam u njoj stekla još jednu prijateljicu, jer to samo opovrgava onu izreku da je sa godinama koje prolaze prijatelja sve manje. J

Ona je mama četvoro dece, a uskoro i petog! Supruga jednog Aleksandra, nesvršeni apsolvent medicine (ali ja verujem u nju!), svršeni inženjer menadžmenta, vršnjačka savetnica za dojenje i blogerka na blogu Mama iz magareće klupe.

Često je pitam odakle ti toliko energije i snage da postižeš sve to? Divim joj se zbog svega toga i drago mi je da me je pustila da zavirim bar malo u njen svet. :)

Reci mi ukratko ko si ti?

Moje ime je Milena i autor sam bloga Mama iz magareće klupe. Reč „mama“ se provlači često tokom dana, i to ne samo zbog naziva bloga, već i što me četiri male persone tako (stalno) zovu. Verujem u pravdu, u iskrenost, u trud, u humanost. Angažovana sam u Udruženju Roditelj i Udruženju Mame Novosađanke. Vršnjačka sam savetnica za dojenje i na taj način pružam podršku i edukujem trudnice i mame o dojenju. Tipični sam blizanac – zavisnik sam od gedžeta i društvenih mreža. Ne bih preživela 48 sati bez mobilnog telefona. Ili koka kole. Obožavam da čitam knjige i pasionirano ih sakupljam od najmanjih nogu. Još uvek treperim kad čitam Hari Potera. Horoskop čitam pa usvajam sve što ide na „moju vodenicu“ a drugo otpišem kao glupost. Udata sam za osobu s kojom sam išla u gimnaziju, a tada nismo ni 10 rečenica razmenili. I iako možda posle svega ovoga pobrojanog se to ne vidi, introvertna sam osoba kojoj treba njenih 10 minuta da napuni baterije tokom dana.

Šta si želela u detinjstvu da budeš kada odrasteš?

Kad sam bila mala, moj najveći uzor bio je moj deda. Deda je bio nastavnik matematike, meni matematika bila ljubav (što nekako obično nikome nije). I tako, jedan plus jedan, želela sam isto to da budem i ja. Čak sam i upis u gimnaziju odradila sa predubeđenjem da sve čime ću se posle baviti je matematika.

Tokom gimnazije postala sam svesna da – ne znam šta dalje. Gimnazija koju sam pohađala je opšteg smera, što znači da su podjednako zastupljeni i prirodnjački i društveni predmeti. Što te vremenom dovede još u veći rebus, šta dalje. Do kraja se iskristalisalo da ću raditi na tome da budem doktorka. Tome je najviše kumovala humanistička crta koju to zanimanje nosi.

Šta se od toga ostvarilo i šta sada misliš o tome?

Od svega, upisala sam Medicinski fakultet i dogurala do statusa apsolventa i jednocifrenog broja ispita. To je i dalje moja ljubav, i posle ovoliko godina. Iako čujemo, čitamo i vidimo razne primere, ta profesija je po meni ona prava. Dokumenta su mi i dalje tamo, jer povlačenje doživljavam kao lični neuspeh i (još uvek) ne znam kako da se izborim sa tim.

A šta se nije ostvarilo i kako bi tvoj život izgledao sada da jeste?

Svesna sam svih mana i toga gde sam pokekla. Prvo, u prirodi mi je da sam teški perfekcionista. A, iako verujem većina zamišlja da smo mi teški organizatori ili tako nešto, mi smo ustvari ti koji – odustajemo. Jednostavno, strah od toga „da nije dovoljno dobro“ te blokira. I tako počneš da preskačeš rokove, ne izlaziš na ispite. A svaki sledeći put je sve teži jer si sebi „dokazala“ da nisi dovoljno dobra. I tako se vrtiš u krug.

Drugo, verujem da nisam bila dovoljno „frustrirana“. Rano sam započela život van roditeljskog gnezda i tu je sve nekako krenulo nizbrdo. (Bar da sam to sve iskoristila i putovala, izlazila, lumpovala, već sam radila – ništa.) Brže su završavale osobe koje su bile motivisane manjkom slobode, bilo prostorne (da se odvoje od roditelja) bilo finansijske.

Da jesam sve to odradila kako treba :) sada bih bila neka opaka dijagnostičarka koja radi u Hitnoj, gde adrenalin kulja venama 100 na sat. Da li bih imala toliko dece, ne znam. Poznavajući sebe, volela bih da kažem da bi. Ali treba biti realan i reći da verovatnije ne bi (jer ovde bi vreme bilo ograničavajući faktor).

I dalje bi mi falio san, kao i sada. Eto, to bi bila konstanta.

Šta bi mi odgovorila kad bih te sad pitala: „Šta ćeš biti kada odrasteš?“?

Kao što rekoh gore, verovatno bih opet rekla da bi bila doktorka. Teško puštam neke stvari. Možda bih se samo preorjentisala na rad van ustanova (bavila se dojenjem kao IBCLC) ili se bavila nekom edukacijom vezanom za zdravstvo.

Šta je za tebe život?

Hm, zbog ovakvog pitanja nastade filozofija, pa teško da imam pravi odgovor. Odgovor se pomalo menja kako prolaze godine. Život je šansa za samounapređenjem, za izazovima da se ide dalje. Svaka greška nije razlog da se kuka, već uvek postoji sigurno nešto što može ili jeste pozitivno u svemu tome. Mene muž zavitlava uvek za ovo što ću sada reći – ali život je kratak da bi nam čaša bila poluprazna. Jednostavno, nije vredno toga. Potrebno je napraviti svoju sigurnu bazu (da l' je to vaša porodica, partner, deca, posao, kako kome) i svet dalje plesti oko toga. Za mene to jeste moj muž i moja deca, iako možda nekome zvuči trivijalno. Al' ustvari kad spoznaš tako nešto (priznaš sebi, bez obzira što je to možda i meni bilo trivijalno) možeš da budeš motivisan da stvaraš i delaš. Jer znaš da imaš sa nekim sve to da podeliš.

Hvala ti mnogo na prilici da te bolje upoznam :) <3

pexels.com

U svakom poslu imate dve vrste klijenata, one koji vas plaćaju i one koji Vam plaćaju.

Koja je razlika?

Razlikaje u osećaju koji vam ostane posle saradnje sa nekim od njih. Nije bitno da li je u pitanju neko „mali“ ili „veliki“, prosečnih primanja ili imućan, pojedinac ili „firma“. Suština je u stavu koji ta osoba ima prema vama kao izvršiocu posla. Posle jednih vam je puno srce i sa njima ostajete u dobrim odnosima do kraja života, a posle ovih drugih imate osećaj gorčine u ustima i jedva čekate da se agonija robno-novčane razmene završi i da vas nikad više ne pozovu i ne zatraže uslugu/proizvod od vas.

Osoba koja Vam plaća, plaća uslugu ili proizvod koji nudite, upravo takav kakav prodajete, ni manje ni više, ne cenka se sa vama, ne traži dlaku u jajetu i razlog da omalovaži i obezvredi vaš rad i na taj način „spusti“ cenu. Ne izmišlja razloge kada dođe trenutak za naplatu. Prethodno se raspita o vama, vašem proizvodu, pogleda ga, testira, uporedi sa drugima, proceni da li je to dovoljno dobro za cenu koju je u mogućnosti da plati i ne žali se naknadno zato što je mislio da će dobiti nešto drugo, više, kako je on zamislio, „za te novce“. Kao da se bavite čitanjem misli i proricanje sudbine, a ne prodajom robe ili usluge. Sa takvim kljentima Vam se piše velikim slovom, jer se sa njima tako i osećate, poštovano i uvažavano.

Osoba koja vas plaća, već unapred razmišlja kako da od vas dobije više nego što je spremna da plati, uvek joj se žuri da se posao završi, ima hiljadu i jedan zahtev, koji vi ako ste pošteni i predusretljivi, uglavnom ispunite, ali njoj ni to nije dovoljno. Sa takvim klijentom uvek imate osećaj da zbog nečeg nije zadovoljan vašim radom/proizvodom, ali eto on se baš „sažalio na vas“ pa neće da uzme nekog drugog, a mogao bi, ali eto baš nema srca da vam sad otkazuje i uskraćuje vašoj deci hleb i olovke za školu.

Takav klijent misli da je gospodar vašeg vremena i života, tačnije da vi život i porodicu ni nemate ili ako ih i imate on za to ne mora i ne treba da zna, pošto vas je, je l’ da, već platio da radite. On misli da može u poslednjem trenutku da zahteva da dođete pola sata ranije i odete sat i po kasnije, ali sve to po istoj ceni. Kada tražite da se dodatno vreme plati, ponašaće se kao da mu vadite zub i sigurno će vas ogovarati svojim prijateljima. Od takvog klijenta nikada nećete dobiti preporuku, niti pohvalu.

Isplata honorara je kod takvih klijenata rastegljiva kategorija, po njihovo skromnom mišljenju, za razliku od njih vi u prodavnici kupujete uz pomoć virtuelnih novčanica ili novca iz Monopola, dok je njihov Dinar teškom mukom zarađen i mora da se „oplođuje“ bar još jedno dve nedelje do mesec dana na njihovom bankovnom računu. I sve to preko vaše grbače, pardon, novčanika.

Trenutno imam situaciju klijenta koji misli da me plaća. Za početak to je neko „velik“ i imućan, a pri tome kasni dve nedelje sa isplatom. Prilikom dogovaranja posla, sve mu je trebalo odmah i hitno, ako može za juče, ali kada je došlo ispunjavanje njegovog dela dogovora, onda je od jednom prezauzet sa hiljadu obaveza. Kao da se uplata u današnje vreme ne završava sa dva klika. Morate tri puta da ga „podsećate na rok za plaćanje, sa sve „molim Vas, ako biste mogli, itd.“. I da u celom tom transferu imate samo transfer blama.

Moguće da ja nisam rođena za trgovinu, ali što bi moj žmu rekao: „trgovina je svuda oko tebe“, tako da, htela, ne htela, ne mogu da se izvučem od prokletinje. Ako ništa drugo imam samo poruku za te što vas plaćaju: „Zaobiđite nas i potražite nešto što sebi možete da priušte, nemojte pljuvanjem po nečijem radu opravdavati to što nemate ili niste spremni da platite ono što želite.“.

Znam, znam, reći ćete toga je bilo uvek i biće dok je sveta i veka, ali ja, eto nekako, neću i ne mogu da se priviknem i prihvatim tako nešto. A i što bih? To bi samo značilo da je za mene to normalno, a nije.

Tako da još jednom:

Molim vas, zaobiđite me, ako mislite da me plaćate, umesto da mi plaćate, u protivnom saradnja neće biti na obostrano zadovoljstvo. ;)

Ova godina je, ako to niste znali, godina ženskog preduzetništva. Želela sam da na neki način dam svoj doprinos i pomognem ženama da sagledaju svoje potencijale, razmotre svoje planove, prisete se svojih davnašnjih želja i hrabro se otisnu u samostalnost, preduzimljivost i avanturu preduzetništva. Otuda i ova, nova biznis rubrika, na mom blogu, koju sam nazvala „Preduzmi nešto!“.

Jovana Perković je moja draga prijateljica, filozof po obrazovanju, novinar po opredeljenju, blogerka, freelencerka, preduzetnica, marketing stručnjak i još mnogo toga. Zbog prirode našeg odnosa, odlučila sam da razgovor sa njom bude prvi u ovoj rubrici.

Jovanina i moja priča je jedna od onih iz rubrike „Verovli ili ne!“. Pre sedam godina, kada sam započinjala svoj prvi preduzetnički posao, ona je kao novinar televizije „Apolo“ došla da me intervjuiše. Nakon oficijelnog dela, malo smo proćaskale i na moje (ničim izazvano) pitanje odakle je rodom, odgovorila je da je iz Hrvatske i to iz mesta koje se nalazi pored mesta iz koga su moji baba i deda! Kao što to biva u tim situacijama, pitala me je za prezime familije i kada sam joj rekla shvatile smo da je to prezime i njene bake, majčine majke, koja još uvek živi u selu odakle potiče moj deda. Da vam skratim priču, Jovanina baka se obradovala i raspitala o mojoj familiji u njihovom selu, konstatovali smo da smo iz iste familije i da smo daleki, daleki rod! :)

Od tada se nas dve družimo i sarađujemo i to mi jedna od najdražih priča i dogodovština o familiji i porodici. Pored toga, ona je jedna veoma pametna, obrazovana i odgovorna žena. Veliki profesionalac i dobar prijatelj.

Jovana hvala ti što si pristala da probiješ led svim drugim sjajnim ženama koje ću predstaviti ovde i što zajedno otvaramo novo poglavlje na mom blogu! :)

Reci mi ukratko ko si ti?

Nisam sigurna da umem da odgovorim na ovo pitanje, jer još uvek upoznajem sebe. Ustvari, mislim da je to životni proces. Ono čemu težim je da budem dobar čovek! U smislu da poštujem druge i sebe, da budem odgovorna prema sebi i drugima u svim situacijama koje život postavi pred nas. Biti odgovoran možda zvuči dosadno, ali imam i te neke šašave i nepredvidive momente koji potiču od moje kreativne strane.

Ako ogolim ovaj filozofski pristup, u suštini sam pričalica vedrog duha i ogromnog srca, koja ume da bude naporna jer od drugih ne očekujem ništa manje. Za sebe volim da kažem da sam profesionalni komunikator i medijator. Zalj(d)ubljena sam u knjige i dobra priča je ono u čemu uvek uživam. Bilo da je pričam, pišem ili čitam.

Šta si želela u detinjstvu da budeš kada odrasteš?

Moja profesionalna interesovanja su menjala u skladu sa preokupacijama. Pa, sam tako u vrtiću htela da budem 'tetkica', jer su imale prelepe roze uniforme. Onda sam, fascinirana lepotom lokalne apotekarke, želela da budem farmaceutkinja. U osnovnoj školi sam rasturala matematiku, pa sam ozbiljno razmišljala o tome da budem profesorka matematike. Uvek sam bila deo dramske ili recitatorske sekcije, pa sam u jednom trenutku razmišljala i o upisivanju dramske akademije, jer onda ne bih morala da se odlučim za jedno zanimanje. Kao glumica, mogla bih da menjam ko sam i čime se bavim, u skladu sa ulogama koje bih igrala.

Na kraju sam upisala filozofiju i psihologiju. Ideja je bila da studiram ono gde upadnem na budžet. Ispostavilo se da sam na oba smera bila na budžetu i odluka je pala, kao i u svim situacijama od životnog značaja, klasičnom metodom 'eci, peci, pec...'.

Šta se od toga ostvarilo i šta sada misliš o tome?

Završila sam filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu i nisam sigurna da li bih opet krenula tim putem nakon srednje škole. Možda, da sam u tom trenutku bila svesna svih novih zanimanja koja će novi milenijum doneti, ne bih krenula u tom smeru. No, sa druge strane, dobila sam izuzetno široko obrazovanje koje se ne može steći na drugim fakultetima. Naučena sam da mislim, učim i da lako stičem nova znanja. To mi je pomoglo i u novinarskoj karijeri, ali i da se sa lakoćom preusmerim na nove i digitalne medije, te marketing.

Ponekad imam utisak da o svemu znam pomalo, a da nisam specijalizovana za nešto konkretno. A, onda bljesnu oni momenti gde uviđam da oni specijalizovano obrazovani, ne mogu sa lakoćom da razmišljaju 'out of the box' i često nisu u stanju da vide veze u stvarima koje su meni prirodne. Prosto nisam naučila pravila koja bi me ograničila, već sam stekla saznanja da ih prevaziđem.

Sa stanovišta poslodavaca, nisam neko koga rado primaju u tim, jer nisu svesni potencijala koji nosim. Ali, sa stanovišta frilensa, u jako dobroj sam situaciji jer mogu da pronađem posao za sebe i da klijentu ponudim više nego što očekuje.

A šta se nije ostvarilo i kako bi tvoj život izgledao sada da jeste?

U suštini i najjiskrenije, ništa nije onako kako sam planirala. Nešto se desilo zahvaljujući stihiji na koju nisam mogla da utičem, nešto se dogodilo zahvaljujući mom izboru, a nešto se jednostavno desilo. Ne mogu da kažem da nisam ostvarena kao osoba, bilo da govorimo o profesionalnom ili ličnom segmentu života. Zadovoljna sam onim kako sam ispala. ;)

Međutim, volela bih manje profesionalne turbulencije. Nije frilens moj prvi izbor, ali kao takav se nameće. Volela bih da budem deo uspešnog i kreativnog poslovnog tima, jer mislim da tu dajem najbolje rezultate. Volela bih da rastem sa tim timom i da zajedno budemo najbolji. Nedavno mi je ta prilika izmakla iz ruke i zbog toga mi je žao. To je nešto što bih volela!

Sa druge strane, sve okolnosti su se urotile da sama pokrenem posao i da oformim svoj tim i da rastemo zajedno. ;) No, ne osećam se još uvek zrelom za takvo nešto, ni spremnom da to uradim.

Šta bi mi odgovorila kad bih te sad pitala: „Šta ćeš biti kada odrasteš?“?

Kao iz topa bih odgovorila - Srećna!
Nije važno čime ćeš se baviti u dokle god si zadovoljan, ostvaren i u harmoniji sa životom.

Kod mene je ovo naknadna pamet. Ali, nikad nije kasno! Volela bih da sam u pojedinim trenucima umela da usporim i uživam više, jer mi u suštini ništa nije pobeglo, ni izmaklo.

Šta je za tebe život?

Nemam fatalistički pristup ovim stvarima, ali ponekad zaista mislim da je život sila kojoj se valja pokoriti, ali isto tako koju bi trebalo ukrotiti. Čini mi se da su mi se sve 'velike' stvari dogodile u trenucima kada nisam mogla mnogo da utičem na njih, ali je njihov ishod bio onakav kakav sam želela da bude. I mislim da je to onaj deo na koji možemo da utičemo, dok ostatak moramo da prihvatimo. Ako stvari postavimo tako, onda smo u harmoniji sa sobom i životom. E, to je onda sreća i lepota življenja!

Mnogo filozofiram! Ali, imam opravdanje u vidu diplome ;)

pexels.com

Danas sam bila na klizanju sa klincima. Nisam neki, ludilo, klizač, ali volim taj osećaj slobode i brzine koji mi klizanje daje. Imala sam malo dužu pauzu zbog povreda koje smo moji članovi porodice i ja zadobili u prethodnih par godina, ali sa klizanjem je kao sa vožnjom bicikla, jednom naučeno, nikad se ne zaboravlja.

Kao i svaki put krenula sam polako i ukočeno, malo previše ukočeno. Tačnije, toliko ukočeno da me je počeo boleti svaki mišić u nogama i leđima. Posle par krugova počela sam da osećam grčeve u stopalima. Morala sam da sednem i odmorim. Bolovi su postajali sve jači i jači. Pomislila sam da odustanem i izađem sa leda. U tom trenutku došla je moja ćerka i pitala me šta se dešava, da je ne bih zabrinula, rekla sam da sam se malo odmorila i da se vraćam nazad sa njom.

Ustala sam sa jakim bolom u tabanima i stala ponovo na led. Ono što se tada dogodilo, šokiralo me je! (mali tribjut žutoj štampi :P :D) Stopala su prestala da me bole! Osećala sam da su mi mišići opušteniji i da se ne osećam ukočeno. Klizala sam sve brže i fleksibilnije. Opet je sve bilo kao pre.

pexels.com

Gužva na klizalištu mi nije smetala, povremeni uleti sa strane su me plašili, ali sam ih uspevala izbeći. Neki su bili brži od mene, neki sporiji, neki veštiji, neki nisu imali pojma... U jednom trenutku pomislim kako je klizanje kao meditacija (to isto pomislim i za plivanje dok sam u vodi :D), počnem da razmišljam o disanju i zamasima, mislim o ritmu i sinhronizovanju pokreta sa udahom i izdahom.

Odjednom zastanem, izgubim ravnotežu, dok letim shvatam šta mi se dešava, ali sam nemoćna, padam na cenjenu pozadinu, ublažavam pad dlanovima, osećam bol u ručnom zglobu. Sledeća stvar koju sam uradila je da pogled iza mene, da li će neko da me „pokupi“ odnazad, deca dolaze do mene zabrinuta, ruka me boli, pomeram je da proverim koliko je povređena i ustajem lako i brzo.

Klinci se smeju, ali im nije svejedno, čiste me od leda, osećam da nije ništa povređeno osim mog ponosa i pozadine, ali ok! :D Nakon što smo razmenili utešne reči i par šala na moj račun, polako kližem dalje. U tom trenutku moj sin kaže nešto što me za trenutak prosvetlilo: „Mama ti se sad plašiš da se vratiš na led?“

pexels.com

Sve mi tog trenutka prolazi kroz glavu, i moj primer njemu i život i padanje i dizanje i nameštanje krune, i nastavljanje dalje i sličnost celog tog dolaska na klizanje sa stvarnim životom i preduzetništvom i meditacija i disanje i drugi ljudi...

„Ne sine, ne plašim se, samo me malo boli levi guz!“ :D, smejemo se svi zajedno, ponovo kližem, kao da ništa nije bilo, osećam onaj bol, tu je da me opomene, da se ne zanosim praviše, ali osećaj klizanja je predivan i ona sloboda i brzina i strast koja te nosi dalje i zbog koje se ne sećaš ni pada, ni bola, samo radost življenja...

E tako i u životu i u svemu što radite, neka vas nosi strast i taj predivan osećaj slobode i sklada sa prirodom, ljudima. Budite hrabri, ustanite i nastavite dalje, bol će proći, kao i propuštena prilika.

Život je tako lep i pun mudrosti, zar ne...? ;)

pexels.com

Možda ovaj naslov zvuči smešno, ali kako vreme prolazi, sve sam ubeđenija da je za samostalno rukovođenje firmom potrebna poprilična zrelost. Ne obavezno izražena u godinama života, već mentalna, psihička zrelost, koja podrazumeva svest o sebi i samopouzdanje u ono što jesmo i šta radimo.

Pre par dana sam na strani koju vodim na društvenim mrežama bila svedok jedne banalne situacije. Žena koja je član grupe obrisala je svoje pitanje, na koji je dobila pozamašan broj odgovora. Razlog tome je bio, ni manje ni više to što joj se nisu dopali neki od odgovora koje su joj drugi članovi dali. Verujte mi na reč sve je bilo vrlo pristojno, asertivno i bez uvreda.

Grupa je inače namenjena preduzetnicama i cilj joj je pružanje informacija, podrške i saveta ženama, majkama koje žele da započnu svoj posao ili ga već imaju. Ponekad ovu grupu posmatram kao fokus grupu i postavljam u njoj pitanja koja bi mogla poslužiti za unapređenje daljeg rada grupe ili neku korisnu temu od opšteg značaja.

Konkretno, tog dana postavila sam pitanje o temama koje bi članice volele da čuju. Između već poznatih i standardnih odgovora, pojavilo se i jedno drugačije pitanje. Kako znati kada je pravi trenutak za širenje posla, tačnije primanje još jednog radnika?

Odgovori koji su usledili, očigledno nisu bili po volji ženi koja ih je postavila jer su donekle ukazivali na neke greške koja ona pravi u svom poslu. Komentari su bili korisni i konstruktivni. Neki su bili toliko dobri da su davali detaljne savete kako da organizuje posao, animira ciljnu grupu i održi kvalitet.

http://www.lovequotesmessages.com

Svi ti divni saveti i komentari su nestali samo sa jednim klikom, jer se njoj nije dopala sugestija da nešto ne radi dobro i da pristup mora da se menja. Da ona mora da se menja! Očigledno je savete i kritiku shvatila kao ličnu uvredu. Što je, naravno, bilo pogrešno. Mnogima bi ti saveti koristili, ali je sujeta u ovom slučaju, bila ispred opšte dobiti.

Na kraju sam se zapitala: „Zar je toliko teško primiti kritiku?“ Još važnije: „Da li je takva osoba spremna da bude preduzetnik?“. „Kako raditi za druge ljude, a ne slušati njihovo mišljenje o našem proizvodu/usluzi?“. „Za koga mi onda radimo i kuda će nas to odvesti?“.

Sasvim je izvesan odgovor na ova pitanja: „Ne, ova osoba nije sposobna da bude preduzetnik zato što je ne zanima mišljenje potencijalnih klijenata. Ona ima svoje mišljenje o svom radu i ono je vodi ravno u propast.“.

Da li ste i vi jedna od takvih osoba, koja želi da čuje samo povlađivanje za svoje ideje i koja se naljuti i vrlo lično shvati kritiku? Ako jeste, pokušajte da to promenite dok još imate vremena za to.

Tuđa kritika i hejt mogu biti vrlo koristan alat za rad na sopstvenom proizvodu (usluzi, štagod to bilo). U oba slučaja i ako su konstruktivna i dobronamerna kritika i ako je nedobronamerna ili zlonamerna kritika tj. hejt.

U prvom slučaju, ljudi dele sa vama svoje iskustvo, usmeravaju vas u pravcu koji će vam pomoći da bolje razumete svoju ciljnu grupu. U drugom slučaju, hejteri vam se podsmevaju i govore vam šta ne valja u vašem poslu/proizvodu i na taj način vam opet pomažu i usmeravaju vas u određenom pravcu.

http://www.lovequotesmessages.com

Jedini problem kod negativne reakcije je lični momenat koji se pojavljeje u komunikaciji. Hejter često ume da vređa osobu lično i u takvim situacijama je teško ostati distanciran od njegovog mišljenja. Upravo tako, to je samo njegovo mišljenje, mi ne znamo zašto on tako reaguje i govori, ali to nema veze sa nama.

Ako tako priđete situaciji, distancirate se od negativne emocije hejtera, koja preti da obuzme i vas, takav komentar može postati dragocen savet. :)

Pre par dana sam susrela jedan odličan primer osobe koja savršeno upravlja hejterima i njihovim emocijama. Maksimalno ih koristeći u svoje svrhe. Od kada sam na društvenim mrežama pročitala sam mnogo stručnih tekstova na temu digitalnog marketinga.

Jedan od autora tih tekstova je Istok Pavlović. Njegovi tekstovi su mi mnogo puta koristili. To nisu uvek sažvakana znanja, što je i za očekivati, ali je mnogo više nego što neki drugi autori „daju“. Ono što sam još primetila je da njega ljudi ili poštuju ili ih nervira. Nema sredine. Ne znam zašto je to tako, ali jeste.

Ljudi koji ga prate na njegovom profilu su veoma raznovrsni, ali neću pogrešiti ako kažem da je dve trećine ljudi tamo zbog toga da bi ga vređalo. Jako čudno. Za svo ovo vreme ja ni jednom nisam videla da ga je neki uvredljiv komentar izveo iz takta i da je odreagovao na lične uvrede upućene bez ikakvog razloga i povoda.

Pre par dana je na svom blogu objavio Ultimativnivodič kroz digitalni marketing – sve na jednom mestu koji je doživeo salvu hejta i ciničnih komentara. Uglavnom su tako komentarisali „ljudi od struke“, a razlozi za to su navodno bili ti što je tekst površan, nestručan, nedovoljno obiman itd. Šta su pravi razlozi za takvu reakciju mogu samo da nagađam.

Jedan od razloga je taj što su mnogi od tih stručnjaka vrlo sujetni po pitanju svoje kompetentnosti, tako da svi koji nisu apsolutni vladari i za tri koplja iznad njih, nemaju šta da traže na tom polju. Drugi su opet videli kako nestaje još jedna tema za njihove preskupe i beskorisne jednodnevne kurseve. Dok su treći ljubomorni što se oni toga nisu dosetili prvi.

Niko, ali niko od tih ljudi koji su sa prezirom komentarisali nije rekao da će uraditi nešto bolje i kvalitetnije od sadržaja koji su komentarisali sa toliko uvreda. Koliko ja znam to bi bio jedini valjan argument, ali ne bih da ulazim dalje u tu priču.

Elem, mene više zanima ona korist od hejta, koju u ovom slučaju ima Istok. Dok sam čitala komentare ispod njegove objave, jedan mi je privukao posebnu pažnju. Neko je napisao da ne može da veruje da on može biti toliki mazohista, da stalno nanova piše materijale koji izazivaju toliku količinu bure uvreda.

Pomislila sam: "Zaista, niko ne može biti toliki mazohista, on to sigurno radi namerno i promišljeno." I kao što je još neko spomenuo, svaka takva situacija je za njega jedan eksperiment in vivo. Samo još jedno ispitivanje tržišta. :)

http://www.lovequotesmessages.com

Tako i vi treba da priđete kritici onoga što radite. Prvo odbacite sve što se odnosi na vas lično, ako posle toga ostane nešto, analizirajte koliko to zaista ima veze sa onim što radite, ako zaista ima, razmislite, zapišite, prespavajte.

Sutra, ako i dalje bude imalo značaja za vas, pokažite to osobi od poverenja i iskustva. Konsultuje se sa nekim iz struke, u krajnjem slučaju angažujte stručnjaka da vam pomogne.

Za kraj, nije sve tako crno u kritici i hejtu, ima tu što-šta za poneti sa sobom, samo od vas zavisi da li ste dovoljno spremni i dovoljno zreli da to čujete, prihvatite i primenite.

Želim vam mnogo uspeha u odrastanju i sazrevanju, jer jedino tako može rasti i vaš biznis!

Sve se spremam ovih dana da napišem koncept za svoj nastup na Freelance festu u organizaciji iSerbia i evo konačno da to i uradim. Oni su omladinsko udruženje građana okupljeno oko ideja inovativnosti, fokusiranja na rešenje, održivosti, saradnje i sve to kroz svoje projekte. Freelance fest je jedan od njih i ima za cilj informisanje mladih o mogućnostima koje im nudi freelancing.

Na Freelance festu nastupam sa Jovanom Perković, novinarkom, blogerkom, nesuđenom profesorkom filozofije i mojom, slučajno otkrivenom, rođakom. :) Zahvaljujući njoj i njenom angažovanju na sajtu Honorarci, priliku da učestvujem na ovom festivalu sam dobila i ja.

Imaćemo zajednički nastup u obliku intervjua 30.1. u 18.20h u Sali Amerikana, Doma omladine u Beogradu. Obe imamo iskustva u javnom nastupu, ona mnogo više od mene, ali zbog specifičnosti forme morale smo da osmislimo neke ključne teme oko kojih ćemo formirati svoju priču. Za izlaganje smo napravile Power point prezentaciju sa ključnim temama i pitanjima o kojima ćemo pričati (o tome u nekom od narednih tekstova).

I tako, dok sam ja razmišljala o našim pitanjima i odgovorima na njih, shvatla sam kolika je odgovornost govoriti pred toliko mladih ljudi i da je nabitnije od svega biti iskren sa njima kada je preduzetništvo i freelancing u pitanju. Bar bih ja volela da je neko prema meni bio iskren.

Poslednjih par godina mnogo projekata finansiranih od strane Vlade i raznih udruženja ima za cilj da podstakne mlade ljude i ljude koji ostanu bez posla, da se otisnu u preduzetništvo i freelancing, koji je takođe jedan oblik preduzetništva. Moj utisak je da mnogi od njih ulaze u sve to nedovoljno obavešteni i nepripremljeni.

Kao freelancer (slobodnjak) vi radite za nekog drugog, ali po satu, danu, projektu, a pri tome niste realno zaposleni ni za jednog poslodavca, odnosno, niste zaposleni u nekoj firmi. Freelanceri posao obično traže na on-line berzama poslova kao što su Freelancer, Elance, Odesk, Upwork ili preko nekih drugih posrednika.

Po definiciji, kao slobodnjak, nemate radno vreme (radite koliko želite, poštujete rokove i zahteve klijenta), niste vezani za kancelariju i pisaći sto, i sami sebi kreirate karijeru. Sve to zvuči sjajno, ali ima i svojih nedostataka, za koje bi trebali da znaju svi oni koji planiraju da se jednog dana otisnu tim vodama.

Veći broj ljudi koji se okrene freelancingu i preduzetništvu to uradi iz prinude. Ostane bez posla, ne može da nađe posao u nekoj firmi, porodična situacija... Način na koji donosite odluku o tome utiče na vašu motivaciju, dokazano je da ljudi koji svojom voljom postaju slobodnjaci imaju veću motivaciju za rad i lakše prevazilaze poteškoće, na koje će, zasigurno, naići.

Jedna od prvih prednosti koja se navodi je odsustvo radnog vremena. Za većinu ljudi je to super, ali lako može da postane pakao,verujte mi na reč. Bez dobre organizacije vremena imate mač sa dve oštrice. Jedna je stalno kašnjenje i probijanje rokova, a druga je utisak da stalno radite i da radite mnogo više nego neko ko je zaposlen u firmi i ima poslodavca iznad sebe.

Zato je bitno da pre upuštanja u freelancing savladate veštinu upravljanja vremenom. O svim tehnikama ove veštine ću pisati u posebnom tekstu, a za sad bih vam objasnila HITNO-BITNO ili ABC MATRICU. Ova matrica će vam pomoći u određivanju prioriteta pri odabiru zadataka i redosleda njihovog obavljanja. Koji ćete zadatak prvi uraditi zavisi od toga koliko je on HITAN i koliko je BITAN.

ABC MATRICA glasi ovako:

1. Prvo radimo one zadatke koji su nam HITNI I BITNI

2. Onda radimo zadatke koji su BITNI, ALI NISU HITNI

3. Na kraju radimo zadatke koji NISU BITNI, A NISU NI HITNI

Ako svoje dnevne obaveze rasporedite po ovoj matrici, mnogo je veća verovatnoća da ćete svoj radni dan završiti na vreme i biti zadovoljni rezultatima rada.

https://duanmarketing.wordpress.com/

Druga prednost freelancinga, koja se navodi, je da na taj način radite koliko želite. To baš i nije tačno. Radite onoliko koliko morate, kao i u nekoj firmi, samo što je ovde sva odgovornost na vama. Kako za uspehe, tako i za neuspehe. Kada ste bolesni nema otvaranja bolovanja i određenog iznosa koji i dalje leže na vaš račun, isto važi i kada vam je bolesno dete ili neko drugi od porodice.

Kada ste freelancer sami sebi uplaćujete penziono, zdravstveno i socijalno osiguranje, tako da u iznos koji zaradite morate računati i to. Struja, voda, troškovi amortizacije sredstava za rad, takođe, padaju na vaš budžet. Kada vam se pokvari osnovno sredstvo za rad (u mom slučaju fotoaparat, mobilni telefon i računar) troškovi popravke i nabavke novih sredstva opet dolaze vama.

Zato se prema zarađenom novcu morate odnositi mudro. Rasporedite ga za sve ono što planirate da uradite sa njim. Troškovi firme, troškovi amortizacije, ušteđevina za periode u kojima ćete zarađivati manje. Angažujte knjigovođu, ako niste upućeni ili ne želite da se bavite sa tim. To je još jedan trošak, ali vam na duže staze može uštedeti vreme i novac.

Edukacija! Ovo nikako nemojte zaboraviti, biti slobodnjak znači da stalno morate učiti i raditi na sebi! Ako nećete vi nešto uraditi, ima ko hoće. Konkurencija je ogromna i stalno dolaze mlađi, motivisaniji, maštovitiji ljudi. Ono što je njihova mana je da još uvek ne znaju kako se „igra“ ova igra, ali zato stalno morate biti u toku sa novim trendovima i znanjima!

Ovde bih spomenula i cenu rada. Kada je budete određivali prema klijentu, imajte na umu sve ove stavke koje sam prethodno navela. Vašeg klijenta nije briga da li se vama pokvario računar, on samo želi da se posao završi u određenom roku, a to može biti veoma stresno ako nemate rezervni plan.

Kažu da je još jedna od prednosti samostalnog rada da niste vezani za kancelariju i pisaći sto. Ponekad zaista poželim da jesam. Dešava mi se da veći deo dana provedem u stanu ispred računara, što vam dođe isto kao i kancelarija. Razlika je samo u tome što ne morate izaći iz pidžame, ne morate imati urednu kosu i poslovnu toaletu.

Često pored posla koji obavljam radim još sto drugih, kućnih poslova, pravim doručak deci, spremam krevete, kuvam ručak, odvodima decu u školu, idem u nabavku...

Da se razumemo, ja sam srećna što sam bila u prilici da svoju porodicu, decu na prvom mestu, ispratim u svim njihovim potrebama, što sam bila tu za njih i što sam ih gledala kako odrastaju. Sa druge strane, jako je teško hendlovati između svih tih uloga i ostati fokusiran na svaku od njih. Neću reći da nije moguće, ali posle nekog vremena postaje frustrirajuće i imate osećaj da ništa od svega toga ne radite posvećeno i sa 100% predanosti.

Često pozavidim mužu koji ode u kancelariju i sve što on tog dana treba da uradi tamo je da radi svoj posao. Ja prosto to ne mogu, ne toliko zbog mene, već i zbog toga što vaša porodica ne doživljava takav posao kao „pravi“, njima je normalno da vas prekidaju za nešto usred rada, kada je neko od dece bolesno, naravno da ću ga ja negovati, jer muževljevo otvaranje bolovanja znači i manje „sigurnih“ prihoda...

Prednost samostalnog kreiranja karijere vas može odvesti u dva pravca: u svaštarenje i preveliku specijalizaciju. U oba slučaja imajte na umu cilj. Bez njega nema rezultata ni karijere. Zato je pre bilo kakvog započinjanja preduzetništva i freelancinga bitno da sebi postavite cilj, koji ćete „razbiti“ na više manjih ciljeva i zadataka. Tako će vam biti lakše da se motivišete.

Život kao i posao koji ćete u njemu raditi počnite doživljavati kao maraton. Bitno je da imate cilj i da budete fokusirani na njega, put do njega podelite na etape, ostavite vremena za odmor, zabavu, nagrade, prijatelje, porodicu.

Ovu sličicu sam našla na internetu i toliko je istinita da boli. Moj savet svima vama koji se tako osećate i koji tek treba da započnete freelance karijeru je da se prema tom poslu odnosite u potpunosti kao prema svakom drugom poslu u firmi.

pixabay.com

Ustalite vreme rada, početak i kraj. Ostavite sebi pauzu za doručak/ručak/predah, nemojte jesti iznad računara dok radite. Odaberite kutak u kome ćete raditi i držite ga uredno i pregledno. Ne morate oblačiti baš odelo i štikle, ali se pristojno obucite u neku casual varijantu za slučaj da imate Skyp razgovor sa klijentom ili poslodavcem. Higijena, takođe, trudite se da vam kosa i nokti budu uredni kao za svakodnevnu komunikaciju sa ljudima. Naučite svoju porodicu i prijatelje da vas ne uznemiravaju dok radite. Izlazite svakodnevno napolje iz stana, prošetajte, pozovite prijatelje da razmenite razmišljanja sa njima.

Kada ste sa porodicom ne mislite na posao i obrnuto. Nije lako, ali nije ni neizvodljivo. Za sve je potrebno vreme i trud, ali je vredno toga. Osećaj koji imaju ljudi koji samostalno dolaze do svog posla, zarade i uspeha je fantastičan. Većina freelancera i preduzetnika se ne bi menjala sa ljudima koji rade u firmi. Onaj ko jednom oseti slobodu samostalnog donošenja odluka, izbora i ličnog uspeha, nikad više ne poželi nešto drugo.

Svi ste dobrodošli na Freelance fest! :)

Za sva dodatna pitanja i podpitanja stojim na raspolaganju. :)

Dodatak: Na Freelance festu je bilo sjajno, prezadovoljne smo i Jovana i ja, a OVDE možete pročitati njen utisak nakon svega. :)

Photo by http://handicraftbalcan.blogspot.rs/

Naravno da pomaže, a evo i kako.

Pre tog odgovora želim da objasnim šta za mene znači aktivno učešće na društvenim mrežama..

Pod aktivnim učešćem smatram nesebično deljenje svrsishodnih i smislenih informacija, podataka.

Pomoć članovima oko problema koje ste vi već prošli, a oni na njih tek nailaze.

Uspostavljanje kontakata, smišljanje zajedničkih projekata, umrežavanje.

Davanje primera, ideja, sugestija.

Et cetera.

A vi se sad opet pitate, kako će to vama LIČNO da koristi, jer sve se uvek nekako svede na taj lični interes, čak i bezinteresno pomaganje?

Nema u tome ništa loše, pa hajde da demistifikujemo ličnu korist i interes.

Pomoći će vam tako što ćete postati vidljiviji, članovi će upamtiti vaše ime i čime se bavite.

Ni jedan brend nije dovoljno velik (osim možda Coca-cole, ovo mi niko nije platio da napišem ;)) da baš svi znaju za njega, niti je neki suviše mali i beznačajan da ne bi svi trebali da znamo za njega.

Ako samo čitate i gledate šta drugi članovi grupa i stranica postavljaju i pišu, vi ste nevidljivi. Na ovaj način veći broj ljudi će videti vaše postove, komentare, šerove.

Nekima će to i smetati, ali veći broj ljudi reaguje pozitivno na smislenu aktivnost koja za cilj ima pomoć.

Ako pomognete nekome taj će vam biti zahvalan i pre će se setiti vas sledeći put kada bude nešto želeo da radi, nego nekog ko se nikad ili vrlo retko oglašava.

Drugi ljudi/članovi će videti da ste vi osoba koja je velikodušna, timski igrač i želi da pomogne. Poželeće saradnju sa vama.

Na taj način imate mogućnost da više puta javno istaknete svoju kompetentnost u onome što radite i svoj proizvod ili uslugu nenametljivo provučete u komunikaciji.

Za kraj, najveći benefit, to nije floskula je lični osećaj zadovoljstva kada nekome pomognete. Taj osećaj se ne može meriti materijalnim, ali pomaže da nastavite dalje sa jednakom energijom i motivacijom.

Nadam se da će vam ovaj post koristiti i da ćete već jednom shvatiti kako sam JA super! ;))))

Mala šala :)))

Пријавите се на: Постови ( Atom )

PORODIČNA ŽENA

featured

Zloupotreba termina „žensko preduzetništvo“ i poplava manifestacija po principu „kuća uvek dobija“

Preduzmi nešto! Gost- Milena Kostić

Da li vas plaćaju ili Vam plaćaju?

Preduzmi nešto! Gost - Jovana Perković

Klizački Zen

Da li ste dovoljno „odrasli“ da budete preduzetnik? I kako iskoristiti kritiku i hejt za unapređenje posla.

Kako je biti mama freelancer?

Da li aktivno učešće u FB grupama i na stranama pomaže vašem biznisu?

O meni

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava

featured

O meni

ŽELITE DA ME ANGAŽUJETE?

Instagram

NAJČITANIJE

MOJA PISANIJA

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava