PORODIČNA ŽENA

Spoma Avramov photography

Retki su ti trenuci inspiracije, ali ih ima. To je onaj momenat kada shvatite da možete sve što želite i možete biti. Da su jedina ograničenja ona koja sama sebi postavite. Ako ste pomislili da će ovo biti još jedan od onih smaračkih motivacionih tekstova, prevarili ste se.

Suština je u tome da mi zaista možemo sve što želimo, ok ne možemo baš preko noći postati Rokfeler (Bog da mu dušu prosti), ali ako vam je to cilj, čak je i to dostižno. Kad bolje razmislite pa i on se rodio kao običan čovek i otišao na onaj svet go i bos kao što je i došao, a 101 godina života posle 6-7 transplantacija srca i nije neki dug život, kad uzmem u obzir da je moj deda, boemčina živeo 86, sa samo jednim izvađenim zubom.

Tajna za ostvarenje svojih mogućnosti i želja leži u tome kako ste zamislil da dođete do njih? Dakle, način na koji ćete doći do željenog cilja. Većina motivacionih govornika, iliti koučeva, vas uči da je dovoljno da nešto samo dovoljno jako želite, napravite prvi korak ka tome, priglite životnu energiju, radost ljubav...

Jedina istina u svemu tome je ’pravljenje prvog koraka ka željenom cilju’, a onda i drugog i trećeg, petog, suština priče je da se do željenog cilja dolazi trudom, radom, učenjem. Motivacija se podrazumeva, ako niste motivisani, cilj nije pravi ili vas je baš briga i dobro vam je tako kako vam je.

Ne priznajem izgovore tipa: „Ja bih, ali ne znam kako, ne mogu sada, nemam sa čim, sa kim, evo samo da...“, molim vas, ali kad vas molim, ne smarajte me, sklonite mi se sa puta, ne tražite od mene razumevanje, pomoć, podršku. Ne trošite moje vreme i energiju. Možda vi mislite da je meni lako, da mi se može, da je vama teže, da ne znam kako je vama?

Ni ne moram da znam, ni vi ne znate kako je meni, pa vas ne smaram, već guram svoj život i kada je gorak i težak i kada je lep i sladak. Ne može se to izmeriti, kome je teže, a kome lakše. Svako svoje breme nosi na različite načine, nekome je život sve oduzeo, pa ide nasmejan kroz njega, takav mu mentalni sklop, a neko sve ima, ali je nesrećan baš zbog one jedne sitnice koja mu fali i to je opet do mentalnog sklopa.

Volim da citiram nepoznatog autora:  „Loše detinjstvo ne može biti izgovor za kasniji život.“ Svi mi imamo priliku da učinimo nešto od sebe i svog života, pitanje je u kojoj meri smo motivisani da to uradimo i koliko snage imamo u sebi. Sve češće srećem ljude koji samo kukaju nad svojom sudbinom, ali ništa ne rade da je promene.

I ja sam znala da budem tužna, neraspoložena, nemotivisana, ali sam po prirodi neko ko neće ići okolo i demonstrirati svoje stanje svima i očekivati sažaljenje. Podrška prijatelja je uvek dobrodošla, tada idem kod onih koji će me prvo „išamarati“ (znaju oni ko su :)), na koje ću se naljutiti, zbog kojih ću prestati da se samosažaljevam i na kraju ustati obrisati suze, namesisti krunu, ustati i nastaviti dalje.

Možda zvuči lako, ali nije, uopšte nije lako, ali može svako! :) Zvučim kao ona reklama, ali to je istina! Jedan iskren prijatelj koji će ti u lice reći istinu, možda njegovu istinu, ali drugačiju od tvoje je vredniji od hiljadu lažnih prijatelja koji te tapkaju po ramenu i uljuljkuju te u tvojoj bespomoćnosti. Jedan pravi prijatelj, koji će te naučiti da pecaš je vredniji od stotinu onih koji ti donose ribu.

Često se ljudi zadovolje prvim, nametnutim izborom u životu. Nekada kao zombiji idu kroz život ne razmišljajući da izvan te kutije u kojoj žive postoji jedan paralelan, sasvim drugačiji svet. Da postoji ono o čemu se usuđuju samo da sanjaju, sumnjaju da su dovoljno dobri  ili ništa manje dobro od onih koji taj život uveliko žive.

Ne treba gubiti vreme na razmišljanje o tome čija je krivica što tako misle i žive. Činjenica je da je moguće jedno veče leći u kutiju, a sledećeg jutra se probuditi na sunčanoj livadi. Ono što vam niko ne može oduzeti je upravo u vašoj gavi, jer sve je to stvar percepcije i ta kutija i ta livada.

Svi ste bar jednom u životu imali, kako mi psiholozi to volimo da nazovemo, A-HA momenat. Znate, to je ono iznenadno prosvetljenje, kada ste do malo pre bili slepi kod očiju i odjednom progledali, sve vam je savršeno jasno, sve se uklapa i dolazi na svoje mesto. Kada vam se to desi, zapamtite taj momenta i šta je dovelo do njega i zadržite ga.

Kasnije, kada dođu ’teški dani’ vi se prisetite tog osećaja, tog prosvetljenja, to je vaša nada i motivacija, ne dajte je nikada i nikome! I nastavite da gurate, onaj prvi pa drugi, milioniti korak i stićićete tamo gde ste krenuli.  Možda to neće biti vaš prvobitni cilj, jer ćete na tom putu još mnogo toga naučiti, upoznati još mnogo različitih ljudi, ali će to biti vaš izbor, a ne nekog drugog.

Eto, baš mi je došlo da po ovom lepom danu osetim inspiraciju i motivaciju, udahnula sam sve ove prolećne miomirise, sela, ovo je izletelo iz mene i sad odoh da se izgubim u vidu povetarca u krošnjama voćki...

Ako vam ikad zatreba pravi prijatelj da vas „išamara“ i vrati na pravi put tu sam! <3

Vaša S <3

Lična arhiva :)

U poslednjih par dana do mene sve više dolaze komentari i tekstovi vezani za savremeno roditeljstvo i majčinstvo, mislim da je to po dobrom starom svemirovom zakonu privlačenja. Moram nešto reći na tu temu jer polako počinje da mi smeta.

Sve više je krajnosti i isticanja negativnog kada je roditeljstvo u pitanju i sve to u cilju da bi se samo privukla pažnja i još više degradirala ona iskonska i prava veza između roditelja i deteta. U jednom od takvih tekstova, autorka sebe, sa ponosom naziva najgorom majkom na svetu, jer eto ona više nije htela da pazi svoju malu decu dok su se pored bazena igrala bez nadzora. Razlog, umorila se od toga da bude "najbolja mama na svetu".

Da li je to emancipacija? Da li je ova krajnost rešenje problema? Ne slatka moja, ti si neodgovorna majka i ne bih ti dala ni nacrtanu ovcu da čuvaš, a ne decu koju si rodila svojom, a ne njihovom, voljom. Za takve stvari u bolje uređenim državama, socijalna služba oduzima decu roditeljima zbog nebrige i zapostavljanja.

Ti tekstovi veličaju žensku individualnost i nezavisnost tako što se odriču uloge majke. Nemam šta da dodam na tu temu, jer je po meni je to nelogično. Žena i bilo koji čovek je celina u svakom trenutku svoga postojanja. Žena koja ima potrebu da ističe svoju profesiju u odnosu na ulogu majke ili svoju zaokruženost i bez toga što je postala majka ima neki problem sa majčinstvom.

Ne znam zašto u takvim tekstovima osuđuju žene koje kažu da su se ostvarile onog trenutka kada su postale majke? Zar je to za osudu? Da li je to gore od toga da kažeš da si se ostvarila tako što si postala inženjerka, psiholog, ekonomista? Svako od nas ima pravo da se zaokružuje i oseća kako želi i niko tu nije manje vredan.

Ja se nisam ostvarila onog trenutka kada sam postala majka, ja se ostvarujem svakog trenutka svoga života, sa svakim događajem, doživljajem, iskustvom koje steknem. Mene je roditeljstvo i majčinstvo oplemenilo na sasvim poseban način, na koji me ništa drugo ne može oplemeniti. Oplemenila me je i škola i hobiji koje imam. Oplemenili su me ljudi koje sam srela u svom životu i koji su u njemu svakodnevno.

Jedna stvar mi nije jasna, ne vidim razlog zašto bi neko želeo da ističe da je roditeljstvo, majčinstvo (kako god želite) nešto što nije potrebno isticati u biografiji jedne žene? Ako je to tako, onda je ova emancipacija nešto što vas je ograničilo i uskratilo na drugi način. Ona vas je osudila da se odreknete jednog velikog dela svoga života. Samo da biste dokazale da ste svoje, jake, ravnopravne? Umesto da ističemo ono zbog čega smo drugačije od muškaraca, mi se sve više trudimo da se svedemo na njihovu meru i poništimo sve ono što je jedna od esencija ženskog bića, a to je da da život.

Razmislite malo o tome.

pexels.com

Danas sam bila na klizanju sa klincima. Nisam neki, ludilo, klizač, ali volim taj osećaj slobode i brzine koji mi klizanje daje. Imala sam malo dužu pauzu zbog povreda koje smo moji članovi porodice i ja zadobili u prethodnih par godina, ali sa klizanjem je kao sa vožnjom bicikla, jednom naučeno, nikad se ne zaboravlja.

Kao i svaki put krenula sam polako i ukočeno, malo previše ukočeno. Tačnije, toliko ukočeno da me je počeo boleti svaki mišić u nogama i leđima. Posle par krugova počela sam da osećam grčeve u stopalima. Morala sam da sednem i odmorim. Bolovi su postajali sve jači i jači. Pomislila sam da odustanem i izađem sa leda. U tom trenutku došla je moja ćerka i pitala me šta se dešava, da je ne bih zabrinula, rekla sam da sam se malo odmorila i da se vraćam nazad sa njom.

Ustala sam sa jakim bolom u tabanima i stala ponovo na led. Ono što se tada dogodilo, šokiralo me je! (mali tribjut žutoj štampi :P :D) Stopala su prestala da me bole! Osećala sam da su mi mišići opušteniji i da se ne osećam ukočeno. Klizala sam sve brže i fleksibilnije.  Opet je sve bilo kao pre. 

pexels.com

Gužva na klizalištu mi nije smetala, povremeni uleti sa strane su me plašili, ali sam ih uspevala izbeći. Neki su bili brži od mene, neki sporiji, neki veštiji, neki nisu imali pojma... U jednom trenutku pomislim kako je klizanje kao meditacija (to isto pomislim i za plivanje dok sam u vodi :D), počnem da razmišljam o disanju i zamasima, mislim o ritmu i sinhronizovanju pokreta sa udahom i izdahom.

Odjednom zastanem, izgubim ravnotežu, dok letim shvatam šta mi se dešava, ali sam nemoćna, padam na cenjenu pozadinu, ublažavam pad dlanovima, osećam bol u ručnom zglobu. Sledeća stvar koju sam uradila je da pogled iza mene, da li će neko da me „pokupi“ odnazad, deca dolaze do mene zabrinuta, ruka me boli, pomeram je da proverim koliko je povređena i ustajem lako i brzo.

Klinci se smeju, ali im nije svejedno, čiste me od leda, osećam da nije ništa povređeno osim mog ponosa i pozadine, ali ok! :D Nakon što smo razmenili utešne reči i par šala na moj račun, polako kližem dalje. U tom trenutku moj sin kaže nešto što me za trenutak prosvetlilo: „Mama ti se sad plašiš da se vratiš na led?“

pexels.com

Sve mi tog trenutka prolazi kroz glavu, i moj primer njemu i život i padanje i dizanje i nameštanje krune, i nastavljanje dalje i sličnost celog tog dolaska na klizanje sa stvarnim životom i preduzetništvom i meditacija i disanje i drugi ljudi...

„Ne sine, ne plašim se, samo me malo boli levi guz!“ :D, smejemo se svi zajedno, ponovo kližem, kao da ništa nije bilo, osećam onaj bol, tu je da me opomene, da se ne zanosim praviše, ali osećaj klizanja je predivan i ona sloboda i brzina i strast koja te nosi dalje i zbog koje se ne sećaš ni pada, ni bola, samo radost življenja...

E tako i u životu i u svemu što radite, neka vas nosi strast i taj predivan osećaj slobode i sklada sa prirodom, ljudima. Budite hrabri, ustanite i nastavite dalje, bol će proći, kao i propuštena prilika.

Život je tako lep i pun mudrosti, zar ne...? ;)

pexels.com

http://www.lovequotesmessages.com

http://www.lovequotesmessages.com

http://www.lovequotesmessages.com

https://duanmarketing.wordpress.com/

pixabay.com

Borilačke veštine su me oduvek privlačile, ali samo da ih gledam. :) Bila sam plašljivo dete, nisam volela tuče i izbegavala sam ih u širokom luku. Zato nikada nisam ni pomislila da treniram karate ili džudo, iako sam imala dobre fizičke predispozicije, nisam se usudila.

Spoma Avramov Photography

Za aikido tada još nisam znala, što je razumljivo, jer spada u modernije borilačke veštine. Kod nas se pojavljuje 1969. godine, ali sam se odnedavno dodatno zainteresovala jer je moja ćerka počela da ga trenira. :)

Aikido je nastao je  1925. godine u Japanu. Osmislio ga je Morihei Ueshiba. Bukvalno značenje reči AI KI DO je „usaglašeni put energije“ ili „put harmoničnog duha“. Nastao je iz potrebe za samoodbranom bez upotrebe sile.

http://blog.aikidojournal.com Aikido je nenasilan, njegova filozofija je prihvatanje umesto protivljenja sili druge osobe ili situacije. Da ne bude zabune, aikido nije pasivan, već se dopušta da protivnik napadne i u protivnapadu koristi njegova agresija i energija. Na taj način se protivnik pobeđuje korišćenjem njegove sile, a ne trošenjem sopstvene energije. Pokušaću da parafraziram primer koji sam pronašla istražujući za ovaj tekst i koji je meni najbolje opisao aikido filozofiju: „Kada protivnik gura okreni se, kada te vuče uđi“ ( U džudou postoji sličan princip „Kada te protivnik gura, povuci ga, kada te vuče, guraj ga.“). Tako jednostavno i logično. Zamislite situaciju u kojoj vas neko gura, a vi ga povučete sa sobom i obrnuto vuče vas,a vi ga dodatno pogurate. U oba primera on je taj koji pada i u slučaju kada sta mnogo manji i slabiji, jer na njegovu energiju (čitaj sila puta ubrzanje :)) dodajete i svoju koja može biti i minimalna i na taj način ga izbacujete iz ravnoteže. Savršeno!

http://gmrash.blogspot.rs/

Kao i druge borilačke veštine i aikido ima svoju filozofiju, principe i psihološku pozadinu, što me je dodatno zainteresovalo. Da nisam jedina otkrila sam čitajući Mihaila Litvaka, ruskog psihologa i psihoterapeuta koji je razvio sistem rešavanja konflikata koristeći principe aikidoa i nazvao ga „Psihološki aikido“.

Litvak je svoje principe sažeo u ovih 20 postulata:

1. Ako čovek ne može ništa dobro reći o sebi, a želi nešto da kaže, on počinje da govori loše o drugima.

2. Grizi nauku, a ne grlo svom bližnjem, ako zaista želiš nešto da zagrizeš.

3. Depresivno stanje je dato čoveku da bi razmišljao o sebi.

4. Niko nikoga ne odbacuje, samo neko ide napred. Onaj ko je zastao, smatra da je odbačen.

5. Ako dobro mislite o sebi, zašto je potrebno da još neko dobro misli o vama.

6. Radi šta želiš i ne pitaj za dozvolu. Nećeš je dobiti.

7. Sposobnost da se voli i dobro podnosi samoća pokazatelj je duhovne zrelosti. Sve najbolje radimo, kada smo usamljeni.

8. Nezrela ličnost često zna, ali ne ume. Zrela ne samo da zna, već i ume. Stoga, nezrela ličnost kritikuje, a zrela deluje.

9. Ja ne znam put do uspeha. Ali znam put do neuspeha - to je želja da se svidimo svima.

10. Nema muške ili ženske logike, postoji sposobnost ili nesposobnost da se mudro misli.

11. Želiš da saznaš svog glavnog neprijatelja? Pogledaj u ogledalo. Izbori se sa njim i ostali će se razbežati.

12. Postigni uspeh - proći će uvrede.

13. Sa prijateljima je prijatno razgovarati, sa neprijateljima korisno.

14. Postoji samo jedan validan razlog za prekid veze i prestanak radnog odnosa - nemogućnost ličnog rasta u datim okolnostima.

15. Treba deliti samo radost i sa prijateljima i sa neprijateljima. Prijatelj će se obradovati a neprijatelj uzrujati.

16. Ne juri sreću, i naći ćeš mesto gde ona obitava. I sreća će te sama naći. Mogu da ti kažem mesto gde obitava tvoja sreća - u tebi samome. A put do nje je maksimalan razvoj svih svojih sposobnosti.

17. Sreća je "nusproizvod" pravilno organizovanog delovanja.

18. Ako nekom nešto želiš da dokažeš, znači da živiš zbog toga kome želiš da to dokažeš. Ako živiš zbog sebe, onda nema potrebe da nekome nešto dokazuješ.

19. Mašta - to je glas naših sposobnosti. Tako ja ne maštam da pevam u operi. Nemam ni glas, ni sluh. A ako bih maštao, u skladu s tim mašta bi podgrejavala moje sposobnosti. Zbog toga, bih se trudio da dospem u operu. Samo treba razmišljati kako taj san ostvariti. Ovde je glavno ne žuriti, tada se snovi ostvaruju relativno brzo. Dobro je kada čovek može da kaže o sebi sledeće: "Ja se bavim samo pokušajima da ostvarim svoje snove."

20. Bolje je komunicirati s dobrom knjigom, nego s praznim čovekom.

Verovatno ste već primetili u primerima na početku teksta da su pravila iz aikidoa veoma primenjiva u životnim situacijama. U nastavku teksta bih želela da malo više analiziram osnovne aikido principe i njihovu praktičnu primenu.

U svakodnevnom životu, u zavisnosti od situacije, mi možemo biti onaj koji se brani i napadač. Recimo, za naše podređene možemo biti napadač, a u odnosu na nadređene oni koji se brane. To nam govori da su situacije u kojima se možemo naći dinamične i da je teško odrediti našu ulogu u svakodnevnom životu. 

pixabay.com

Život je nepredvidiv i mi ne možemo kontrolisati tuđe postupke, ali možemo kontrolisati naše emocije i reakcije. Ovo su neki od aikido principa koje možete primeniti u svakodnevnim situacijama:

PREDVIĐANJE (Intuicija)

U svakodnevnom životu intuiciju treba kombinovati sa svesnošću. U svakom trenutku treba osmatrati (porodica, posao, ulica) i preventivno reagovati na potencijalne opasnosti. Zamislite situaciju u kojoj se dete igra blizu ivice bazena, reagujemo preventivno tako što ga udaljavamo i usmeravamo mu pažnju na neku drugu, bezbedniju lokaciju.

PRILAGODLJIVOST

Ovaj princip je važan u sitacijama kada je potrebno menjati postupke zbog različitih okolnosti u kojima se nalazimo. Ponašanje naučeno u jednoj situaciji može biti teško primenjivo u drugoj, zbog toga menjamo pristup i biramo odgovarajuće tehnike. Recimo, naučili smo da svaki dan na posao idemo određenom maršrutom, zbog izgradnje novog stambenog bloka, put je izmešten i primorani smo da promenimo svoju naviku i prilagodimo je novonastaloj siutaciji.

USKLAĐIVANJE

Prilagodljivost povlači sa sobom i usklađivanje. Svakodnevne promene u okruženju se moraju pratiti i naše delovanje se mora usklađivati sa njima. Moramo biti fleksibilni i prilagoditi se trenutnoj situaciji. Naučili smo da vozimo bickil na manjem modelu, Pony npr., kupili smo novi bicikl sa brzinama i većim točkovima. Zbog novonastale situacije, znanje stečeno u jednoj okolnosti usklađujemo sa novim okolnostima.

SKLANJANJE SA LINIJE NAPADA

Mislim da samo ime ovog principa govori dovoljno o čemu se ovde radi i da veoma lako možete zamisliti životnu situaciju u kojoj je sklanjamo od nečijeg napada i nastavljamo obavljanje svog zadatka.

NEOPIRANJE

Već sam ga pomenula na početku teksta. Kada protivnik gura okreni se, kada te vuče uđi. Na taj način štedimo svoju energiju i tuđu agresivnost koristimo protiv njega.

MINIMALNO RASTOJANJE

Ovo rastojanje nam ostavlja dovoljno vremena da se sklonimo sa linije napada. Princip je isti i za fizički i verbalni napad sa kojim se možemo susresti u svakodnevnim situacijama. Ako nas neko verbalno napada, stanemo, razmislim, ostavimo sebi prostora za promišljenu i svrsishodnu reakciju.



U današnje vrema, kada se često srećemo sa vršnjačkim nasiljem, aikido može mnogo uticati na rešavanje tog problema. Aikido je povezan sa konceptom nenasilja i zbog toga je veoma važna njegova poruka i ono što deca uče vežbajući ga, pre svega zbog činjenice da decu uči nenasilnom ponašanju. Ukoliko dođe do nasilne situacije deca se uče da na nasilje odgovore tako što će se odbraniti na takav način da ne povrede drugoga već da mu ukažu na uzaludnost njegovog napada. Taj koncept je jedinstven u borilačkom svetu.

Aikido se može trenirati celog života, tako da roditelji mogu trenirati zajedno sa svojom decom. Za kraj vam ostavljam snimak aikido majstora od 95 godina!




Ako imate nekog u svom okruženju ko se bavi borilačkim veštinama, pišite mi da li se oni na neki način razlikuju i po čemu?

Ja, 400m ispod zemljine površine. Sijam od zadovoljstva! :)

Kuma i ja u originalnom izdanju :)