PORODIČNA ŽENA

Ovo nije komercijalni tekst!

Približava se Nova godina, a sa njom i najveća dečija radost i ushićenje, paketić od Deda Mraza. Generacijama se ta tradicija poštuje i sa ushićenjem očekuje, sa tom razlikom što smo mi kao deca dobijali mnogo skromnije darove. I ja se radujem Novoj godini i svemu onome što ona nosi i predstavlja, ali povod za ovaj tekst je malo drugačiji.

Sećam se poklona koje smo dobijali kod tate u firmi. Loše obučeni Deda Mraz nas je držao u krilu dok smo se u svojoj najboljoj odeći slikali sa njim. Za to vreme iz ruku i vida nismo ispuštali skromni paketić. Sadržaj tadašnjeg paketića za devojčice je, uglavnom, činila lutka, neka društvena igra (najčešće Ne ljuti se čoveče), slikovnica, tabla čokolade, nekoliko manjih čokoladica, kesa bombona, možda i dve, Pez bombone, cigaret žvake i to bi uglavnom bilo to.

Kako smo se samo radovali tome! Paketić je naravno stajao ispod jelke do 1. Januara. Poneko bi dobijao poklon i od roditelja, obično nešto što mu je trebalo, odeću, obuću, neku igračku, možda čak i bicikl, ali to je uglavnom bilo sve.

https://www.svezakucu.rs

Danas je sve mnogo drugačije. I deca su drugačija. Najveći krivicu za to možemo pripisati televiziji i kompanijama koje beskrupulozno podstiču potrošačke navike i kod odraslih i kod dece. Pre par nedelja moja ćerka je videla na jednom od dečijih kanala igračku i od tada priča samo o njoj. U pitanji je gigantski zec po imenu Milky!

Sve bi to bilo lepo i bezbolno, za mene kao roditelja, da taj zec ne košta 11.550,00 dinara! Da, dobro ste videli! Kada sam to čula došlo mi je da plačem. I da psujem. Iako verujem da većina vas oseća isto što i ja obrazložiću svoju reakciju.

Čim sam čula cenu upitala sam se ko uopšte može detetu da priušti takav poklon? Sestra me je brzo demantovala. Ispričala mi je da joj prodavačica rekla da je od deset pristiglih komada, posle samo par dana ostalo dva! Ok, znači ima ludih i imućnih.

Navešću nekoliko razloga zbog kojih, nezavisno od kupovne moći, ne treba kupiti ovu igrački svom detetu:

Ovi primeri su autentični. Ja sam jedan od aktera, da ne kažem oštećenih i mislim da imam puno pravo da ih podelim sa vama. Čak što više, to je moja dužnost! Neću pominjati imena osoba i firmi o kojima se radi, ali oni će se sami prepoznati. Ne znam da li će ovo sprati gorak ukus u ustima, ali neka bude za nauk.

Primer prvi

Jedna od situacia koju u poslovnim odnosima najviše prezirem je zavlačenje prilikom donošenja odluke. Zašto ljudi to rade, još uvek nisam dokučila? Da li im je potrebno još vremena da razmisle, da li su neodlučni ili im je samo neprijatno da vam iskreno kažu da nisu zainteresovani? Đavo će ga znati, ali je činjenica da to meni oduzima vreme novac!

Po mom mišljenju, a i mišljenju ljudi koji su me upoznali za ovo vreme od kada se bavim poslom urednika časopisa i sajta Porodični vodič, ne spadam u grupu navalentnih. Čak što više, moja profesija i priroda u prvi plan stavljaju empatiju. Za biznis to baš i nije neki plus, ali baš me briga! I tako ja empatična i snishodljiva, jednog dana, nakon kratkog susreta i dopisa koji sam poslala na inicijativu PR-u ove kuće, dobijem ovakav odgovor:

Draga S.,

U nastavku mail-a Vam prosleđujem odgovor našeg direktora...

J. G., PR

---------- Forwarded message ----------

From: N. C.,

Date: 2012/10/15

Subject: Re: Poziv za saradnju

To: J. G.

Mi nemamo arhivu,jer se svi filmovi odmah po zavrsetku vracaju distributerima.

 Prava za stare filmove su jako komplikovana i distributeri ih jako tesko pribljavljaju, tako da na zalost nismo u mogucnosti da se prikljucimo projektu...

U produžetku poruke stoji poruka koju je dotična prethodno slala svom kolegi i koja je zbog njihove lenjosti da otkucaju novu poruku forvardovana meni :)

  ----- Original Message -----

From: J. G.

To: N. C.,

Sent: Thursday, October 11, 2012 4:45 PM

Subject: Fwd: Poziv za saradnju

Molim te, baci oko na ovo..Već sam ti bila poslala jedan mejl u vezi sa ovim, a ova žena je dosta dosadna pa me gnjavi :)

Pozdrav!

J. G., PR

Kako bi ste vi reagovali kada bi kao odgovor dobili ovakav mail?

Ja sam prvo bila šokirana. Onda sam pobesnela, ali ne zbog odbijanja i prideva kojim sam počašćena, već zbog zavlačenja i bahatog odnosa prema meni kao potencijalnom poslovnom partneru. Zamislite odgovor u kome vas PR upućuje na e-mail poruku ispod svoje da je pročitate kao odgovor na vaš zahtev! Čak ni jedan mali copy-paste da je uradila! 

Zar se tako vodi prepiska? Zar se klijent u prepisci sa pretpostavljenim naziva ‘dosadnim’? Kakav je to podređeni ili još bolje kakv je to pretpostavljeni? Saradnja je naravno prekinuta do daljnjeg, bar što se mene tiče. 

Primer drugi

Pre godinu dana sam poslala ponudu jednoj agenciji. Odgovor je u tom trenutku bio negativan i mi smo se lepo razišli. Pre par nedelja stigla mi je poruka od zajedničkog prijatelja o preporuci koju sam dobila i napomenu da će mi se javiti neko od zaposlenih iz iste agencije. U pitanju je novi trening u ponudi koji je usko vezan za populaciju kojoj se ja obraćam.

Javila mi se žena koja vodi konkretan trening i iznela svoju zamisao o načinu saradnje i programu koji želi da promoviše. Ponuda je bila zamišljena tako da moj sajt i časopis poklanja taj kurs ili neki od kurseva iz njihove ponude u zamenu za promociju, znači “kompenzacija”. Ako se to uopšte može tako nazvati. Odgovorila sam joj da je moja ponuda poslata njima pre godinu dana, ali da oni tada nisu bili zanteresovani. Odgovorila mi je da je to zbog ‘njihove politike poslovanja’ koja ‘ne podržava praksu plaćenih oglasa’! Ovde ja padam sa stolice od smeha i odgovaram da se za takve primere može čuti samo u našoj praksi. Naravno, na pamet mi odmah pada, omiljeni primer ljudi iz ove branše. Coca-cola. Ta kompanija nikad ne štedi na marketing i reklami, iako je jedna od najpoznatijih. Čak ni u vreme SEK-e.

Primer treći

Svi preduzetnici su bar jednom imali klijenta sa kojim dugo sarađuju i sa kojim imaju opušten odnos nastao iz poverenja. Takvi vam najčešće plaćaju ‘na dođem ti’ i doživljavate ih kao prijatelje. E tu leži kvaka. Nikad, ali nikad se ne opuštajte, sve na papir, dva puta proveravajte dogovor, po mogućstvu uz prisustvo trećeg lica.

Pre par meseci u pripremi je bio novi broj mog časopisa i rutinski sam pozivala stare klijente zbog obnove saradnje i ugovora. Kada sam pozvala dotičnog klijenta razgovor je tekao uobičajeno, dogovor je potvrđen, uz napomenu da ako dođe do neke izmene može telefonski da me obavesti, plaćanje, kad bude imao. Posle mesec dana zovem ga da vidim da li može da plati, ali je on na letovanju. Hmmm… 

Prođe još mesec dana, stigli računi i moja dugovanja, zovem opet, nađem ga na nekom gostovanju u gužvi, dogovorimo se oko slanja nekih informacija, ali novac ni ne spominje. Ja naivno pomislim da on zna zbog čega sam zvala i sačekam još neko vreme. Posle par nedelja sa mučninom u želucu nazovem opet i nakon par minuta razgovora shvatim da on novac neće pomenuti, pa to uradim ja!

Ono što je odgovorio ostavilo me bez teksta. Kaže on meni: “Ja sam mislio da si ti shvatila da nećemo, zato što ti se mi nismo javili da potvrdimo”. Oh, how convenient! Odgovorim da dogovor nije bio takav, već da mi jave ako ne budu želeli, u protivnom nastavljamo kao i do sada. I onda tu krene ono otužno ubeđivanje, a ja pošto nemam stomak kažem mu da je sve uredu i da ne mora da plati. E tek tu nastupa haos! Zbog osećaja krivice, on sad pokušava da pošto-poto krivicu svali na mene, na šta mu ja opet kažem da je sve uredu i da neću propasti zbog tog iznosa. Ali priči nema kraja, sad je kod njega proradio i osećaj niže vrednosti. To bi tako išlo u nedogled da ja nisam presekla i pristojno završila razgovor. "Vidi molim te! Em me prevariš, em ne platiš, em krivicu treba da preuzmem ja? Neće moći tako!"

I za kraj, ali ne najmanje bitan primer “Krađa ideje na netu”. Nedavno sam pročitala tekst Mirjane Mimice (Mahlat) o njenom iskustvu sa bivšom saradnicom i kako se ta saradnja završila. Ovaj moj tekst je još jedan primer sličnog iskustva. Neću navoditi o kome se radi. Ta osoba je dobra u svojoj profesiji, bloger, kreativna, etc., ali je moja ideja, izgleda, bila neodoljiva.

Pre malo više od dve godine dobila sam poruku od dotične osobe, a koja se odnosila na saradnju sa mojim portalom. Razmena banera je bila u pitanju. Posle par meseci ponovo smo u kontaktu iz drugog razloga, ali ovaj put u razgovoru se pominje sajt, koji je u međuvremenu napravila, a koji ima istu ciljnu grupu kao moj. Takođe, pita me da li planiram proširenje delatnosti svog sajta i na njen grad? Naivno odgovaram da je to u dugoročnom planu i još naivnije joj nudim da zajednički učestvujemo u tome. Posle toga više od pola godine nema odgovora na tu poruku. Nisam znala šta da mislim, čak me pomalo bilo i sramota… Pomislila sam da se nije uvredila, da je nisam potcenila?

O da, i te kako sam je potcenila….

Onda još jedan upit za neku informaciju, pa onda opet par meseci zatišja, da bi početkom ove godine ugledala sajt koji je po sadržaju i formi isti kao moj, ali nudi informacije iz drugog grada, čak i ime podseća na moje, a urednik je znate već ko! Jedina razlika je što je moj sajt u Joomli, a ovaj drugi u Wordpressu. Baš bedno, zar ne?

Šamarčina, pa još jedna, pa još jedna, dok se ne opametim…

Najtužnije od svega je to što ja verujem da bi udruženim snagama postigli više, ali ne… Nekad su ljudsko samoljublje i ideja veličine nesavladiva prepreka za saradnju. Posle ovog sigurno nikad nećemo sarađivati. Znam da će neki od vas reći da možda umišljam i da nisam izmislila toplu vodu sa svojim konceptom. I nisam, ali je iritantna pomisao da vas je neko koga poznajete i prema kome ste bili blagonakloni iskoristio. Manje bi mi smetalo da je to isto uradio neko potpuno nepoznat.

Ali idemo dalje, dok je zdravlja biće i ideja.

Sad, kako za koga… J

Ovaj tekst pišem kao neko ko je prošao golgotu saznanja da boluje od ove teške i podmukle bolesti i preživela bez većih posledica, samo zbog pravovremenog ginekološkog pregleda. 

Te, sada davne, 2002. godine imala sam punih 28 godina, još nisam bila udata, bila sam u vezi sedam godina i planirali smo da se uzmemo. U prethodnom period sam imala puno stresnih situacija, otac mi je umro, preživeli smo bombardovanje i još mnogo toga…

Ne mogu da se opravdam, ali jedan duži vremenski period nisam bila kod ginekologa, da li je to 1-1,5 godina ne znam, samo znam da sam tog sudbonosnog dana odlučila da je vreme da odem.

Moja doktorica u Domu zdravlja je jedna divna žena i godinam sam već odlazila kod nje. Tog dana kao i svih prethodnih poseta pitala me je za promene, tegobe i sve ono što lekar-ginekolog pita svog pacijenta. Sve je bilo uredu, osećala sam se savršeno zdravo, nije bilo promena u mom ciklusu i drugim detaljima, žene će  znati kojim.

Popela sam se na sto za pregled i pokušala da se opustim, posle nekog vremena učinilo mi se da me doktorica pregleda duže nego inače, pitala sam je da li je sve uredu, a ona je odgovorila da imam malu ranicu na grliću materice.

I ranije sam čula od nekih poznanica da su imale ranicu, ali su je uspešno sanirale vaginaletama, u krajnjem slučaju krioterapijom ili koagulacijom. Nije mi bilo svejedno, ali… Doktorka je predložila da odmah uradi kolposkopiju, složila sam se. Šta sam drugo mogla?

Za to vreme kroz glavu mi prolazi hiljadu i jedna priča, million pitanja, podpitanja… Kada je doktorica zavrišila pregled rekla je da je to verovatno karcinom, ali da ne zna u kom stepenu i da bi bilo dobro da uradim biopsiju. Više se ne sećam ničeg…

Sledeće čega se sećam je kako se ispred Doma zdravlja gušim od plača i objašnjavam momku, sadašnjem mužu, da imam rak i da neću moći da imam decu! Za mene je samo to bilo važno, o smrti još nisam stigla da razmišljam.

Posle urađene biopsije dobila sam dijagnozu CIN3. Operacija je zakazana u roku od dve nedelje. U tom period živim u magnovenju, moj život više nema smisla. Moja porodica je u šoku, ali se svi trude da budu hrabri zbog mene koja polako ludim.

Odlazak na operaciju je bio jedan od najvećih stresova u mom životu. To je bila moja prva operacija na kojoj sam ja bila pacijent. Tražila sam spinalnu anesteziju, plašila sam se da se iz opšte neću probuditi. Zvuk instrumenata i razgovor lekara dok se molim u sebi. Odstranili su mi 2/3 grlića, onu jednu trećinu su ostavili da bi mogla da iznesem trudnoću, ako sve bude kako treba…

U sobi me je dočekao muž, na licu sam mu mogla pročitati strah kada me je video onako bledu dok se tresem zbog hipotermije. U sobi sa mnom je bila devojka, par godina starija od mene. Nije bila udata kao ni ja, a sa momkom je tek počela da se zabavlja. Iz Zrenjanina je i nije mu rekla da ide na operaciju. Da je ne bi ostavio…

Posle par dana sam izašla iz bolnice, ono najgore je tek sledilo. Dve nedelje čekanja na pato-histološke nalaze. Najdužie dve nedelje u mom životu. Sećam se sa kakvim strahom i iščekivanjem sam otišla po one rezultate. Opet se ne sećam ničeg.

Prvo čega se sećam je kako mi drugarica koja je lekar na Institutu u Kamenici tumači nalaz, kaže Carcinoma in situ, dijagnoza lakša od prethodno postavljene, potpuno operativno izlečenje. Sećam se pitam je “Ne moram na zračenje?” ona odgovara “ Nema potrebe, zdrava si.”. 

Zdrava sam! Mogu da ostanem u drugom stanju! Mogu da rodim decu! Moj život opet ima smisla! Ne mogu da vam opišem taj osećaj… Nadam se da ga nećete ni doživeti. Želim vam da živite srećno i bezbrižno, a za to je potrebno da odlazite najmanje jedanput godišnje na ginekološko pregled, ako ne i dva puta. To će vam reći svaki dobar ginekolog.

Ja sam narednih pet godina išla na preglede i Papanikolau test  svaka tri meseca. Danas imam dvoje dece, obe moje trudnoće su prošle dobro i sve to zahvaljujući blagovremenom otkriću i stručnosti moje doktorice.

Nadam se da će se donosioci ovog nebuloznog zakona, koji propisuje jedan pregled u tri godine, opametiti i početi u praksi da primenjuju ono što propovedaju u svojim demagoškim pričama o natalitetu!

Samo zdrave žene mogu da rađaju zdravo i jako potomstvo, samo edukovana omladina može ostati zdrava i izbeći HPV virus koji je proglašen krivcem broj jedan za nastajanje karcinom grlića materice. Druge zemlje uvode vakcinaciju devojčica preventivnom vakcinom protiv carcinoma grlića, a kod nas se ukidaju redovni godišnji pregledi!

Dokle ćemo, pored toga što smo siromašni, biti i primitivni? Ne smemo popustiti i pustiti ih da se igraju sa našim životima, ako ne zbog nas, a onda zbog naših ćerki!

P.S. Ona devojka iz moje sobe, nije bila moje sreće… Urađena joj je histerektomija. Kako je to rekla momku? Da li je ostao uz nju?

Njihova priča

Nedavna izjava premijera u jednoj TV emisiji i užas koji se desio jednom momku podstakli su me na ovo razmišljanje. Skoro sam na svom profilu izjavila kako ne podržavam 'Gej paradu' i bila zasuta gomilom komentara od osoba koje su to, uglavnom, pogrešno protumačile. Ovo nije pravdanje, jer to bi bilo uzaludno, ovo je samo pokušaj da pojasnim svoje stanovište.

Da li se i vama čini da vlast u ovoj zemlji nema jasno definisan stav prema gej paradi? Po meni, to je krajnje licemerno. Zbog lakšeg razumevanja pitanja daću jedan poznat primer. To vam je kao sa ženama i 8.martom. Zašto? Zato što žene žele pažnju i  poštovanje svaki dan u godini! E tako je to, po mom mišljenju, i sa gej paradom. Date ljudima jedan dan u godini da šetnjom iskažu svoje stavove, pri tome su im životi ugroženi od strane huligana, a svih ostalih 364 dana u godini ne činite  ništa da se mišljenje ljudi unapredi ni za jedan promil! Ljudska prava nam moraju biti zagarantovana svakog trenutak našeg života!

U toku izborne kampanje na prava homoseksualaca se pozivaju i stranke sa izraženo konzervativnim stavovima! One na taj način žele da se prikažu kao napredne, pro evropske. Ali kad izbori prođu i žamor kampanje utihne nestanu i homoseksualci iz njihovog rečnika i vidokruga.

Moja priča

Bucku poznajem od prvog razreda osnovne škole. U tinejdžerskom period smo se družile preko jedne zajedničke prijateljice. Ta druženja pamtim kao veoma interesantna i zabavna. Interesovanja su nam se razlikovala, ali nam je radoznalost bila zajednička osobina. U tom period, ona se zabavljala sa jednim momkom, fotografom, tek mnogo godina kasnije se autovala.

Neću da lažem i kažem kako mi je sve to od prvog trenutka bilo ok. Ona je bila prva osoba koju poznajem, sa kojom sam se družila i za koju sam saznala da je homoseksualnog opredeljenja. Ne znam kako drugi ljudi reaguju pri prvom susretu sa tim saznanjem, ali ja sam bila zatečena. Sve moje predrasude su se morale suprotstaviti mom, već izgrađenom, mišljenju o njoj kao osobi. Sama sam sebi „uskočila u stomak“, što bi rekli...

Kada sam je srela po prvi put, nakon što sam to čula, zagrlile smo se i izljubile. U tom trenutku, sve moje predrasude pale su u vodu. To je bila ista ona Bucka, moja dugarica! Ako do tada i nisam imala svoje mišljenje o svemu tome, sada ga imam i ono glasi: „Živi i pusti druge da žive“!

Naša priča

Šta je to što kod pojedinih ljudi stvara toliki otpor u odnosu na homoseksualce? Da li je to različitost, nepoznato, borba za potencijalne partnere ili nešto peto? U pozadini te mržnje stoji duboko ukorenjen strah i agresija kao odbrambeni mehanizam... U protivnom, zašto bi iz čistog mira postojala potreba da se povredi drugo ljudsko biće. U tom smislu su i životinje humanije od nas. U njihovom svetu to ne postoji.

Kad sve saberete i oduzmete , na kraju,  svi smo mi samo to. Ljudska bića. Sve ostalo je samo scenografija i kostimografija.


P.S. U trenutku kada je ovaj tekst pisan još se nije znalo da li će ovogodišnja gej parade biti održana. Danas je odlučeno….. neće.

Poznat scenario?

http://www.zlatiborpress.rs/filmski-petak-pepeljuga-i-50-nijansi-sive/

Čula žaba da se konj potkiva… E tako i ja kada je u pitanju knjiga “Pedeset nijansi siva”. Pričalo se o njoj, još se priča, a ja nikako da je pročitam, sve mi se neda 1000 dindži za neku erotiku - ba! Tek slučajno shvatim da je moja rođena sestra kupila i pročitala na moru, e tu već nisam mogla da odolim i uzeh je! Šta ću kad sam radoznala?! ;)

Svašta sam čula o njoj, da nas diskriminiše (mislim na nas žene), da je knjiga oličenje dobrog seks marketinga, ali je činjenica da je nazivaju i najprodavanijom knjigom u prošloj godini “koju je zavoleo ceo svet”.

Puno sam se smejala na početku čitanja, samom zapletu i stereotipima koji su tu da privuku prosečnog čitaoca lakoj erotskoj literaturi. Činjenica je da sam još kao tinejdžerka (nadam se da moja porodica ovo neće čitati J) čitala dela Čarlsa Bukovskog, Erike Jong i Anais Nin. Kao i svim klincima u tom periodu, seks mi je bio vrlo privlačna tema, a kao strastveni čitalac ja sam ga potražila i u knjigama. Tako da sam se još tada upoznala sa različitim književnim pristupima ovoj temi.

Stilovi ovih pisaca se veoma razlikuju od stila pisanja E. L. Džejms, na prvom mestu zato što se ona opredelila za kombinaciju koja sigurno dobija. On: mlad, iskusan, prelep, prebogat, seksualno dominantan i izopačen. Ona: mlada prelepa, neiskusna, nevina, pametna i zaljubljena, naravno u njega.

Kako sam odmicala sa čitanjem knjiga mi je bila sve manje smešna, a sve više me je intrigirala nedoumica i psihološko stanja glavnog lika, Anastazije Stil. Čitanje knjige je proces u kome se pored samoanalize često poistovećujemo sa junacima. U tom procesu sam počela da uviđam razloge za toliku popularnost ove knjige.

http://www.laguna.rs/

Od kada je sveta i veka ženama se nametalo osećanje krivice vezano za njihovu seksualnost. Ne retko ćete čuti roditelje kako devojčicama, već od najmanjih nogu, govore kako je seks nešto strašno i loše, a samo kupanje ženskog deteta za očeve predstavlja veliki tabu.

Još je Frojd pričao o četiri stadijuma psihoseksualnog razvoja (oralna, analna, falusna i genitalna faza) kroz koje svako dete, u manjoj ili većoj meri izraženo, prolazi, a koje kasnije određuje njegov karakter. Greška roditelja je što decu u tima fazama sprečavaju da nagonski istražuju i eksperimentišu sa svojim telom. Kao posledica toga dolazi do fiksiranja energije i zastoja u određenom stadjumu razvoja i u određenom delu tela.

Ljudi kada se rode predstavlaju čist Id (nagon, impulsivnost) koji traži zadovoljenje, sad i odmah! Prisetite se bebe koja vrišti i plače i očekuje da se njene potrebe zadovolje što pre. Vremenom, kako Id dolazi u kontakt sa spoljašnjim svetom formira se Ego (princip realnosti) čija uloga je prilagođavanje i balansiranje između potreba i onoga što nam okolina nameće. To bi mogle biti društvene konvencije, koje se u Frojdovoj strukturi ličnosti javljaju kao Super-ego, koji je ujedno i nosliac moralnih normi.

Ono što Kristijan Grej kroz svoju izopačenost nudi Ani je upravo ta mogućnost da, na neki način, ponovo prođe kroz sve te psihoseksualne faze bez osećaja krivice, a koji nam nameće naš Super-ego.

Posle ovog kraćeg putovanja kroz "Frojdovu Psihoanalizu", moram da kažem da meni ovo delo liči na jedan psihološko-erotski triler, u kome je glavnoj junakinji ponuđena mogućnost da ispita mračne strane svoje ličnosti, svoj Id i da ispita krajnje granice svoje izdržljivosti. Ona se često, u knjizi, pita da li je u redu to što oseća, da li je normalno da joj se bol dopada. Sve te dileme nastaju zbog društveno usađenih predrasuda, čije kršenje kod nje stvara osećaj krivice. Da li će uspeti da se izbori sa društvenim i ličnim normama ponašanja i mogućim ludilom?

Kao što sam već rekla, svi mi čitajući, nevesno prolazimo isti put kao i naši junaci, delimo njihovu sudbinu i razmišljamo o tome šta bi mi učinili na njihovom mestu. U ovom slučaju, čitalac sa bezbedne udaljenosti, ispituje i istražuje najmračnije kutke svoje ličnosti, daleko od prekora javnosti i nametnute krivice.

Mislim, a to je samo moje skromno mišljenje, da je sav taj svet, koji je prosto poludeo za ovom knjigom, privukla baš ta mračna strana ličnosti i mogućnost da ispita i to drugo, potisnuto lice svoje seksualnosti. Bez trunke griže savesti.

Nisu to ni scene seksa na različitim mestima, ni sado-mazo sprave u ‘Crvenoj sobi bola’ono što intrigira čitaoca, već psihološka igra koju Anastazija igra sa Kristijanom od prvog trenutka. Igra koju igram ja, ti, svi mi… 

Igra moći.

Uživajte u čitanju! 
S

Još uvek pod utiskom, nedavno završenog godišnjeg odmora, čije tragove još primećujem na svojoj koži i u svom novčaniku, zapitala sam se kuda su se denula ona divna vremena kada je biti paradajz turista imalo i svoje privilegije.

Nekada su „paradajz turistima“ nazivali ljude koji su za „male pare“ letovali u kampovima i privatnom smeštaju u Grčkoj i širom bivše Jugoslavije i jeli paradajz na peškiru za plažu! To je imalo svojih prednosti. Ljudi su sebi na taj način obezbeđivali jeftino letovanje i koji dan godišnjeg više.

Nikad nisam kampovala, ali znam da to podrazumeva nošenje sa sobom svega i svačega, iz tog razloga me ta ideja u startu odbija, a pošto se patološki plašim buba spavanje na otvorenom ne dolazi u obzir! Što se tiče letovanja u privatnom smeštaju, vrlo često sam ga praktikovala u svojoj ranoj mladosti, uglavnom na crnogorskom primorju. Zajedno sa drugaricama sam iznajmljivala sobu ili čitav stan. Nešto namirnica smo nosile od kuće i uspevale da se provučemo sa cifrom od 200DEM za 10 dana. Tako je to bilo mračnih '90…

Kada sam odrasla izbor je pao na hotelski i studio/apartmanski smeštaj. Hotelski smeštaj ima svojih prednosti, ali i mana. Prednost je što ne moraš sam da spremaš hranu i sobu, a mana što se obroci služe u tačno određeno vreme. Kada si mlad i željan izlazaka, to ti baš i ne odgovara, pa se zbog toga doručak preskače.

Onda su došla deca izbor varijante za letovanje se sveo na najam studio/apartmana. Na to je najviše uticao specifičan ritam života sa malom decom i njihova potreba za prepoznatljivim ukusom hrane koju jedu. Da ne zanemarim povoljnost takvog načina letovanja za porodicu koja se uvećava. U današnje vreme je taj vid letovanja najbliži onom nekadašnjem „paradajz turizmu“!


Sa jednom razlikom, današnja „prosečna“ srpska porodica ne može biti „paradajz turista“ za manje od 1000-1500EUR za deset dana letovanja!  Da li to prosečan srpski radnik može sebi da priušti? I da li se to onda može tako nazvati? Iz prve ruke vam mogu reći da četvoročlana porodica za taj iznos može letovati u nekom od egipatskih, all inclusive, hotela sa 4* i 5*! Mada to u ovom trenutku, zbog tamošnje situacije, nije popularno.

Ako uzmemo u obzir da su to samo troškovi smeštaja, puta i džeparca, bez hrane, krema za sunčanje i još kojekakvih sitnica, prvobitnu cifru možemo slobodno da uvećamo za još koju stotinu eura! Ako uzmemo u obzir da je prosečna plata u srbiji oko 400EUR, a da prosečna srpka porodica ima 3,5 člana, dolazimo do pitanja KAKO?

Moj omiljeni odgovor na ovo pitanje je „pomoću trikova“! Naš narod se dovija na razne načine! Ljudi hranu nose od kuće, osim onog što je jeftinije u zemlji u kojoj letuju. Meso i gotova jela se pakuju u ručne frižidere da bi preživela put. Za prevoz do mora se uglavnom koriste kola na gas, a dosta putnika  koristi pogodnosti autobuskog prevoza. A najam apartmana se isplaćuje na rate, do Nove godine, kada već zaboravimo da smo bili na odmoru…

I kada se sve to uzme u obzir, saberu svi troškovi pre, za vreme i posle letovanja, prosto se zapitate: „Kako se ovo može zvati  „paradajz turizmom”?!” Prosto zažalim za prošlim vremenima i  „siromaštvom” koje su ona nosila… Zato i kažem: „Vratite mi paradajz turizam! Hoću da letujem u Hrvatskoj i Grčkoj dvadeset dana kao car!”

P.S.
Uvek sam se pitala odakle potiče izraz  „paradajz turista“?! Ako ste primetili taj izraz se koristi samo u kontekstu  „sirotinjskog letovanja”.

Nedavno sam, na svoje oduševljenje, naišla na tekst koji bi mogao da objasni poreklo tog izraza i razloge za njegovu upotrebu. Evo šta kaže…

Biljka paradajza je rođena u Južnoj i Srednjoj Americi kao korov. Jednu od deset vrsta su Asteci doneli na prostor današnjeg Meksika, uzgajali je i koristili u ishrani. Kada su u 16. veku Španci pokorili Asteke, vraćajući se u Evropu, zajedno sa blagom, slučajno su doneli i seme paradajza! Vrlo brzo paradajz je proglašen za opasnu biljku, poput beladone i mandragore, opasne otrovnice koje mogu da izazovu ludilo, pa čak i smrt. Razlog za strah od paradajz je bilo neznanje. Bogataši su u srednjem veku jeli iz kalajnih tanjira, ne znajući da im to može ugroziti život ukoliko u tanjire sipaju namirnice bogate kiselinom. Kao što je na primer paradajz! To je dovodilo do masovnog trovanja kalajom, što je na kraju vodilo u smrt. Siromasi koji su jeli iz drvenog posuđa nisu imali taj problem. Tako je paradajz dugo bio jelo siromašnih! J

Zbog toga je, verovatno, paradajz postao sinonim za siromaštvo, a odatle i veoma rasprostranjen izraz  „paradajz turizam”.

Prijatno i lep provod!

http://www.webinfo.rs/

Verovatno ste iza ovakvog naslova očekivali lascivne fotografije, oskudno obučene domaćice iz predgrađa ili bar opis iste i osećaja koji je obuzimaju u trenutku dok polugola kuva ručak! Moram da vas razočaram, ali ako vas to interesuje, u poslednje ga vreme možete pronaći, u izobilju, na društvenim mrežama. 

Pojava interneta i društvenih sajtova samo je proširila upotrebu medija u promotivne svrhe. U ovom tekstu pričaćemo o devojkama/ženama koje na svojim profilima promovišu sebe.

Način na koji to one rade implicitno i eksplicitno poziva na seks. Nekima to možda nije bila provobitna namera, možda su na taj način samo žele potvrdu o svojoj vrednosti i privlačnosti, ali tržište je surovo. Potražnja za onim što one nude ih sve dublje uvlači u igru. Na kraju, bivaju zarobljene u začaranom krugu očekivanja svojih obožavalaca i sopstvene, patološke potrebe za pažnjom.

Sa jedne strane to su devojke/žene koje se slikaju u provokativnim pozama i oskudno i izazovno (ne)obučene. Sa druge strane su one koje se ne pojavljuju obnažene na svojim profilima, ali je zato njihov rečnik toliko vulgaran da glumice u pornićima deluju kao vaspitačice u vrtiću, u odnosu na njih. Jedne razgolićuju telo, duge dušu. Jedne idu na vizuelni, a druge na auditivni čulni kanal. Sve prema afinitetima i predispozicijama.

Poznato je i to da neke od njih imaju profile i na FB i na TW, tako da postoje i kombinacije te dve vrste profila u zavisnosti od društvene mreže. Na FB profilu golotinja i razvrat, a na TW profilu jeftina filozofija sa primesama besmisla i ovisnosti. Druga varijanta je razvratan rečnik na TW profilu, a na FB profilu privid svetačkog života…

Takvo ponašanje bi se moglo tumačiti kao jedan od znakova nesigurnost i nedostatka samopouzdanja. Možda to na prvi pogled ne deluje tako, ali se iza potrebe za egzibicionizmom, često, krije duboka nesigurnost. Razlozi su razni, možda je bila ružno pače, možda neki svoj sitan nedostatak smatra velikim, možda su roditelji krivi (opet :-))… U svakom slučaju, razlog je neki neprevaziđen kompleks koji sada kompenzuje kroz prenaglašenu seksualnost.

I ne bi to bio neki velik problem, da to nije poprimilo razmere epidemije. Sve je više takvih profila i što je još gore, sve je više jako mladih devojaka na njima! Najgore od svega je to što takvi profile imaju više hiljada prijatelja/pratilaca i što one na taj način stiču popularnost i izvan interneta. Pravi primer za to su “starlete”. Devojke vrlo diskutabilnog, da ne kažem sumnjivog, zanimanja i morala. Nekada su se takve devojke zvale “sponzoruše” i svima je bilo jasno ko su i  šta one predstavljaju. Danas su one uzdignute na nivo “zvezdice”!

Ono što većina njih ne shvata je da je njihov profil, njihovo ogledalo i njihova lična karta. Ako vam je u cilju da na brz i jeftin način steknete “popularnost” na društvenim medijima, kao žena lakog morala, to je jedan od načina. Ono što mene mnogo više zanima je, šta će jednog dana reći njihova deca, ako to budu videla?

#Misliteotome!

„Najlepša plaža na Dunavu, novosadski "Štrand" zvanično je svoje kapije otvorio 1911. godine, mada su Novosađani na tom mestu davno pre toga koristili čari Dunava.

Krajem 19. veka bila su popularna Štenglova dunavska kupatila, tzv. „švimšule”, ili škole  plivanja. Na Dunavu su bili postavljeni splavovi sa buradima vezanim za balvane, bilo je i oko 100 kabina. Kupaći kostimi koji su tada paradirali Štrandom ni malo ne liče na ono što se danas može videti na plaži. Više su sakrivali, nego što su otkrivali. Interesantno je da se uz ulaznicu dobijao kupaći kostim, koji je morao da poštuje stroga pravila. Već tada, Štrand je imao organizovanu stražarsku i spasilačku službu, a bili su angažovani i učitelji plivanja.“

Tako je bilo nekad, a danas....

Spoma Avramov Photography

Juče sam, po ko zna koji put, sa svojom porodicom otišla na Štrand. Pohodim ga, kao i većina novosađana, veći deo svog života. Sećam ga se iz detinjstva, dok je sezao od glavnog ulaza do mosta Slobode, koji tada još nije bio ni izgrađen. U svojim tinejdžerskim danima tu smo dolazili da bi gledali simpatije kako igraju picigen, a uveče se, u toku leta, pretvarao u korzo. Kasnije, kada su došla deca, bilo je vrlo zgodno puštati da tu šetaju, tek prohodali malci. Skupljali smo se uveče sa prijateljima, zajedno čuvali decu i usput se družili. Danas moji klinci jurcaju sami po dunavskom pesku i vitlaju na toboganima. U svakom periodu mog života Štrand je imao svoje mesto.

Ono preko čega već danima ne mogu da pređem je loša higijena i smeće na plaži! Ono ostaje, posle celodevnog boravka posetilaca, na pesku. Plastične flaše, limenke, kese, ambalaža raznoraznih prehrambenih proizvoda, maramice i pikavci ostaju tu sve do jutra. Još više nervira činjenica da se Gradsko zelenilo potrudilo da postavi kante za smeće na svakih 20m, ali izgleda da novosađanima to nije bilo dovoljno blizu.

Spoma Avramov Photography

Poslednja kap, u već prepunoj čaši mog nezadovoljstva, bila je masovna tuča na Štrandu, koja se desila pre par dana! Tačnije, bilo je tri tuče tog dana, ali u spomenutoj je 50 momaka teleskopskim palicama tuklo momka od 18 godina, a niko nije reagovao. I sve to usred belog dana u 15,45h na prepunoj plaži, na samom platou! Momak je zadobio višestruke prelome lica i potres mozga. U tuči je lakše povređeno još dve osobe. Samo da napomenem, u jednoj od one druge dve tuče, momak je zadobio ubodnu ranu nožem. Nožem drugovi i drugarice, da nožem! I to nije sve! Jedna grupa huligana je u toku dana maltretirala posetioce i otimala im vrednosti i novac!

Spoma Avramov Photography

Portparol Gradskog zelenila kaže da je tog dana u jednom od kafića bila dnevna žurka sa mnogo alkohola, a da njihovo obezbeđenje ima mala ovlašćenja i da su uglavnom razdvajali zavađene grupe. Čuj razdvajali! Gde je policijska patrola na najvećoj novosadskoj plaži, koja u najtoplijim danima primi 15.000 posetilaca, u danu kada alkohol teče potocima, a zvezda tuče u čelo sa „zanemarljivi” 36C u hladu?! Pitam ja vas, a i sebe.

Ako na gradskoj plaži postoji zdravstvena služba, zašto tu ne bi mogao da bude i jedan pozornik ili policajac u civilu?! Situacije kao ova nisu česte, ali zar treba da čekamo da nam se tako nešto desi da bi razmišljali o tome? Takvo ponašanje gradskih vlasti je postalo česta pojava u zadnje vreme. Novi Sad prvo okreće glavu, zatvara oči, a posle šalje inspekcije, hapsi i izvinjava se! To nije rešenje. To je zataškavanje previda i javašluka!

I kako sad čovek da se oseća bezbedno u svom gradu? Gde ja da odvedem svoju decu, a da ne strepim od smeća, huligana, džeparoša i drugih potencijalnih opasnosti? Zar je to Štrand i Novi Sad koga se ja sećam?

Kako je počelo, možda ga moja deca i zaborave, ali će bar meni ostati u lepom sećanju…

Na Tviter nebu sam prisutna dve godine, poslednjih pola godine malo intenzivnije i odlučila sam da iznesem svoja zapažanja o nekim fenomenima karakterističnim za ovaj društveni medij ili “paralelni univerzum” kako to tviteraši vole da kažu.

U poslednjih nedelju dana pročitala sam više tekstova na temu uticaja i uticajnih tviteraša. Prvo, za običan svet kojem i ja pripadam, objašnjenje šta znači termin Uticajni ili uticajni tviteraš, bloger. To je osoba koja iz nekog razloga ima puno pratilaca na svom blogu ili TW profilu. Ti razlozi, za nekoga, mogu biti opravdani ili neopravdani, ali činjenično stanje je takvo da te persone imaju mogućnost da na taj način podele svoja razmišljanja sa velikim brojem ljudi. Hipotetički, mogu da utiču na formiranje stavova svojih pratilaca. E sad, samo kada bi to tako i bilo! Najbolji primer da to nije baš tako su male političke stranke, koje imaju mnogo više pratilaca (članova, simpatizera) i od najuticajnijih tviteraša na lajni!

Na društvenim mrežama, kao i u politici, zapaženi su samo oni najuticajniji, a takvih je malo. Zato ne čudi pojava što su neki poznati blogeri dobili ponude od vodećih političkih stranaka, da rade kampanje za njih i na taj nači zarađuju. Majku mu, pa i oni su samo ljudi! Nisu bogovi, kao što su neki razočarani foloversi možda mislili! Nema ništa loše u tome, samo nemojte da nas mažete, već to priznajte! Nemojte tuđe mišljenje da izdajete za svoje i da na kraju zaboravite pravi razlog zbog kog ste sve ovo započeli.

A sad se vi sigurno pitate, a kog đavola ti radiš tu? Podsmevaš se Tviteru, ne poštuješ uticajne, praviš se pametna!? Najiskrenije, ja sam na Tviteru iz interesa! A blog pišem za svoju dušu! Ju naopako, gde to da kažeš na glas! E pa smem, ja mogu sve, nisam Uticajna! Moje mišljenje je samo moje!

Sjajna knjiga vulkani.rs

Prvo je krenulo zbog promocije mog sajta, ali pošto nisam imala mnogo pratilaca, morala sam da promenim taktiku. Pored profesionalnih informacija unela sam i lični stav u svoje tvitove! Počela sam da pratim razne ljude i pronašla mnogo interesantnih i kvalitetnih profesionalaca, nekolicinu prijatelja i romantičnih sanjara. Da se razumemo, onih drugih je mnogo više, ali na vama je da izaberete. Polako, ljudi su počeli da me "prate", a usput vide i čime se bavim, i na taj način sam indirektno uspela da promovišem svoj posao. To je dobra strana društvenih medija!

Psiholog sam po profesiji, tako da je analiziranje i tumačenje neodvojivi deo mog boravka na društvenim mrežama. Ako si mudar i pratiš pametne i mudre tviteraše i blogere, možeš mnoga toga korisnog da naučiš, dođeš do upotrebljivih informacija, budeš na izvoru događaja... ali to je sve! Nema uticaja van Tvitera! To je rezervisano samo za nekolicinu, mogu se nabrojati na prste jedne ruke.

O uticaju najviše pričaju oni koje zovu uticajnima! Čist primer za to je i ova tema koju je započeo jedan od njih, a pridružilo mu se još nekoliko uticajnih blogera! To je zato što nikog drugog, izvan tog paralelnog univerzuma, ne zanima njihov uticaj! Od toga nema hleba, od toga se ne živi! Zato "običan" narod ne priča o tome, ne piše o tome, ne zna za to!

Tviteraš nije profesija! Na Tviteru su uticajni ljudi koji su to, na ovaj ili onaj način i u stvarnom životu!

I za kraj, ovaj tekst je posvećen svim mojim pravim prijateljima, bili oni na TW, FB ili u stvarnom životu (RL), onima koji me stvarno znaju i vole zbog onoga što jesam i kakva sam! Prava prijateljstva ne trpe on line ograničenja i jedini uticaj koji priznajem je uticaj prijatelja na moje raspoloženje!

Zato svi na jedan #PivoUp ili #KafaUp, ko šta voli!