Medicinska sestra nije zanimanje, već poziv!

Medicinska sestra nije zanimanje da se u slobodno vreme zanimaš njime, to je poziv na koji se odazivaš svaki put kada si nekome potreban, jer ne možeš drugačije!
https://www.britainfirst.org
 Pokušavala sam da izbegnem da svoj tekstove pišem kao reakciju na neku vest ili događaj, ali...

Ovaj događaj o kome ću pisati me je podstakao na razmišljanje i podsetio me na moje srednjoškolske dane. Događaj o kome pišem je vest o ponašanju bivšeg vaterpoliste, a aktuelnog političara, Aleksandra Šapića prilikom prijema njegovog deteta u bolnicu. 

Nemam nameru da analiziram postupak i bavim se detaljima samog teksta, sve što vam je potrebno od informacija pročitajte na linku. Ali ono čime želim da se bavim i što me je najviše iziritiralo je kvalitet srednje – medicinskog kadra danas.

Ako niste znali, ja sam psiholog po profesiji, ali sam pre toga završila srednju medicinsku školu 7.april u Novom Sadu. Sa odličnim uspehom. Razume se J

Danas kada se setim svog školovanja imam sasvim drugačije mišljenje o njemu nego što sam ga imala tada. Ponosim se njime. Ali kao i svaka buntovna tinejdžerka mrzela sam i prezirala sva ta pravila i obaveze koje su me snašle. Ali sam bila dovoljno poslušna da ih obavljam sa manjom ili većom netrpeljivošću.

Škola je za neupućene počinjala u 7.00h ujutru, a kada smo išli posle podne u školu, pre podne smo imali praksu u bolnici, nakon toga još nekoliko časova. Na praksi smo morale da budemo pre sedam, da bi u 7.00h bile potpuno spremne, u unifomi, sa vezanom kosom i uštirkanom kapom na glavi, na bolničkom odeljenju.

Sećam se, prvi čas Zdravstvene nege. Neću ga nikad zaboraviti. Koliko god bili prgavi i buntovni, tinejdžeri su i dalje deca, a onda dolazi ona, nastavnica, medicinska sestra starog kova, po imenu Špika Natalija. Samo njeno ime je dovoljno da se smrzneš.

Bez trunke šminke, nokti odsečeni do „panja“, proseda, suknja, Borovo salonke, heklani prsluk i košulja. J

Ne znam da li je danas živa, jer je već tada bila pred penzijom, old school, posleratna generacija...

Da ne dužim, bila je tako stroga da nam je bilo loše kad krene da nas ispituje. Tražila je savršenstvo u radu i znanju.  Uvek je pored sebe držala najveće krojačke makaze za one koji dođu sa dužim noktima. Naterala bi ih da odseku nokte nasred časa. Bez nakita, bez šminke, čista uniforma, uštirkana kapa, sve da se beli i šuška na tebi! Čarape jednobojne, Borosane ili klompe. Eto tako smo izgledale. Milin nas je bilo videti. J

Kako nam je bilo na praksi, to samo mi znamo, posao medicinske sestre je jedan od najtežih. Svi će vam lekari reći da ne bi mogli da funkcionišu bez svoje „glavne“. One su sive eminencije svakog odeljenja.  Ali sve ima svoju cenu.

Umesto da sam kao moje vršnjakinje u gimnazijama i drugim školama sedela u kafiću za vreme prakse, ja sam noslia guske i lopate, presvlačila krevete, pravila uglove, menjala pidžame i pelene komatoznim pacijentima, previjala rane, davala terapiju, injekcije, infuziju, vadila krv, gledala porodicu kako plače, pacijente kako umiru.

Dolazila kući sa mirisom bolnice u kosi i nosu koji nije mogao da se ispere i sa osmehom se vraćala na odeljenje jer mi je malo po malo ta bolnica ulazila u krv. Taj osećaj da radiš nešto dobro i korisno za nekog drugog, da te taj postiđeni dekica gleda sa zahvalnošću i nudi ti poslednju jabuku koju ima. Da si utešila dete koje plače jer je samo, zato što roditelji ne mogu u operacionu salu sa njim. Da si bila saučesnik porodilji i dala joj vode, iako kažu da ne sme da pije, da si bar malo olakšala roditeljima pacijenta u komi jer vide da se dobro brineš o njemu...

I sada kada pišem o ovome osećam sreću, tugu, uzbuđenje jer sam ja volela to što sam radila.

VOLETI TO ŠTO RADIŠ.


To je suština svakog posla, a poslova gde direktno radiš sa ljudima, prioritet! To nisu bilo kakvi ljudi već bolesni, ranjivi, uplašeni, tužni ljudi.

Zato neću da shvatim i podržim sestre koje se podsmevaju porodiljama jer vrište na porođaju, viču na pacijente koji obave nuždu „pod sebe“ jer nisu stigli do wc-a, sestre koje ignorišu pacijenta kada joj se obrati, sestre koje ne kažu dobar dan-dobro veče kada uđu u sobu, sestre koje ne govore šta će sad da ti urade i kakvu si terapiju dobio, sestre koje glume birokratu dok unezvereni roditelj traži pomoć na jedinom mestu koje mu to može pružiti, sestre kojima je bitinije da nemaš ništa na natkasni pre nego što uđe vizita, sestre koje mi se obraćaju sa ti, kao da smo zajedno ovce čuvale, sestre čiji deholte je predubok za posao koji radi, a suknja prekratka.

Sestre koje ti ne zamene posteljinu i pidžamu sve dok učenici ne dođu na praksu, sestre koje pričaju sa doktorima u tvom prisustvu, o tebi  u trećem licu, sestre koje se podsmevaju tvojoj slabosti i tvojoj ljudskosti, a kada same završe u domu zdravlja ili bolnici, prvo se pozivaju na to da su „koleginice“. Sestre koje bi zbog količine plastike na svojim noktima i kreona na očima mogle da rade u cirkusu.

I mogla bih ovako da nabrajam unedogled iz ugla pacijenta, roditelja pacijenta, psihologa u bolnici, učenice u srednjoj medicinskoj, a najbitnije iz ugla običnog čoveka.

Istina je da medicinsko osoblje vremenom ogugla, ali ne onako kako se misli. Medicinsko osoblje ogugla na strahotu, na prvi šok kada vidi neku strahotu, na krv, na izmet, mirise, oguglaju jer ih to spašava od stresa i pomaže im da se fokusiraju na bitno...

Na tugu i bol se ne ogugla. 

Bezosećajnost se ne uči u bolnici, to nije istina. To se uči u porodici, u društvu. I medicinari su ljudi, pa ako je svaki drugi čivek kamen, onda su to i oni. 

A to je onda zabrinjavajuće, njihovi razlozi za izbor ovog plemenitog poziva su zabrinjavajući. Zbog koga su oni to izabrali da rade? Zbog sebe? Da bi dokazali da mogu da se bave jednim tako teškim pozivom ili zbog pacijenta? Istog onog čoveka kome je potrebna pomoć i podrška. Ako je ovo prvo u pitanju onda je jasno zašto je sve to tako i zašto je njihov poziv često u korelaciji sa novcem, mitom i drugim materijalnim dobrima. Ako je zbog plemenitosti i želje da se pomogne čoveku onda ih loši uslovi, nedovoljna plata i velik broj pacijenata ne mogu naterati da svoj posao obavljaju loše!

Istina je da je cena radnog sata sestre u bolničkom šoku sramota, istina je i da nije predmet ove priče (115,00 dinara/sat), ali to nije izgovor za nedostatak empatije, tople reči i osmeha. To zaista ne košta ništa, a pacijentu puno znači. Ako je novac razlog za sve, onda pustite nekog drugog da radi vaš posao, nekog ko će ga voleti, nekog kome će značiti i tih sto petnaest dinara.

Za kraj, da se setimo Florens Najtingejl – Lady with the lamp, koja je kao ćerka veleposednika otišla sa grupom sestara da neguje ranjenike u Turskoj, za vreme Krimskog rata. Ona je noću, sa lampom u ruci, tražila ranjenike po bojnom polju i pružala im pomoć. Šta mislite koliku je platu imala i da li je imala beneficirani radni staž?


Medicinska sestra nije zanimanje da se u slobodno vreme zanimaš njime, to je poziv na koji se odazivaš svaki put kada si nekome potreban, jer ne možeš drugačije!

CONVERSATION

6 komentara:

  1. Lep tekst i na zalost istinit. Cast retkim izuzecima.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na komentaru, slažem se da izuzeci postoje, zato su i retki...

      Избриши
  2. Danijela Nikolic7.6.16. 09:05

    Tekst je predivan! Razlozi zbog kojih sam ja i izabrala ovaj tezak, ali predivam poziv! Mnogi bi trebali da razmisle o Vasim recima i da se zamisle sta da je neko njima blizak i drag preko puta belog mantila...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Danijela, izvinite što ste čekali na moj odgovor. Malo sam bila zaokupljena obavezama, ali lepa reč uvek prija :)

      Избриши

Back
to top