Ružan san

Izvor internet

“Treći dan kako je/ga nema”
… ovog jutra su to pomisli najmilijih nastradale dece u požaru u diskoteci “Kontrast”. Ovog jutra kao i svakog sledećeg, budiće se sa ovom mišlju i odlaziti u košmarni san, još dugo, dugo…

Prethodna tri dana nisam mogla ni da mislim o svemu tome, kamoli da pišem. Ubrzano sam prolazila kroz sve faze žaljenja i neopažano došla do tuge… one istinske tuge za izgubljenim bićem. Znam taj osećaj, prepoznajem ga, nažalost.

Puno informacija ovih dana, istraga, odgovornost… čija je? Zar je bitno kada ih više nema? Bitno je! Zbog moje dece, vaše dece, one rođene i još ne rođene. Slušam svoju rodbinu i prijatelje koji imaju starije klince:  “Uživaj još, sada znaš gde su noću, kada porastu i počnu da izlaze počinju brige!”. Sigurno niko od njih nije mislio na smrt, ali i briga kada ćeš se vratiti, sa kim ćeš se vratiti, da li te je neko napao,... već je dovoljno velika.

Jedan razgovor od juče mi je promenio ugao gledanja na odgovornost! Sretnem svoju poznanicu koja ima dvoje velike dece ćerka 25 i sin 20 godina, kao i nastradala deca. Pričamo o događaju užasnute, ona mi kaže kako, srećom, njena deca to veče nisu bila tamo, ali je ćerka prethodni vikend bila. Došla je sa tri drugarice, bila tolika gužva da nisu hteli da ih puste unutra. Ćerka je nazvala tatu i požalila mu se da ne mogu da uđu. Tata kao svaki tata okrenuo je svog kolegu sa posla koji honorarno radi na ulazu u diskoteku i zamolio ga da ih uvede i nađe im neko mesto!

Dođem kući i razmišljam, zamisli da je to uradio ovaj vikend! Pojeo bi se! Uvesti svoje dete, preko veze, u pretrpan lokal, koji kako saznajemo po poslednjim informacijama, nije imao ni upotrebnu dozvolu sa stanovišta zaštite od požara, niti dozvolu za rad!

Prvo pitanje! Kolika je odgovornost nas roditelja u svemu tome? Da li smo i mi u želji da verujemo i ugodimo svojoj deci izgubili osećaj i potrebu da neke stvari sami procenimo i proverimo? Drugo pitanje! Koliko smo mi uopšte informisani i upućeni u neke stvari tipa: izlaz za slučaj nužde u lokalu, protivpožarni aparati, dozvoljen broj ljudi,…? Da li nas to uopšte interesuje, da li uopšte znamo da treba da nas interesuje? Ili smo zažmurili i pustili da neko drugi misli o tome, pa ko preživi pričaće!

Ako nas same nije briga, zamislite tek koliko je bilo briga one čija to deca nisu bila! Njima je samo bitno da oni dobiju dozvolu, a o odgovornosti će misliti ako se desi ovako nešto. A tuga tih porodica ostaje zauvek i osećaj krivice takođe…

Zato, pre nego što se tako nešto desi, razmislimo i mi sami gde nam to deca zalaze, Google “u ruke”! Niko ne očekuje da mi izađemo tamo, ali se gomila informacija može dobiti baš od svoje dece! Neka smrt ovih mladih ljudi ne bude uluda, neka bar nas desetoro počne da misli o tim stvarima i već je za deset manje potencijalnih žrtava tuđe nebrige i nemara!

Tuga je velika, za njihove roditelje još veća i tek će da bude kako vreme bude prolazilo. Kada budu shvatili da se njihova dečica, njihove bebe nikada više neće vratiti. Sve ono što su godinama sa ljubavlju, brigom i ponosom ulagali u njih nestalo je za tren.  Želeće da se probude iz ovog sna, ali to jutro nikada neće svanuti…

„Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.“

( „Možda spava“, Vladislav Petković Dis )

CONVERSATION

2 komentara:

  1. jedino udruženo roditelji da pogledaju sve te ,,popularne rupe,, i naprave prijave inspekcijama...pomislih...ali od toga nema ništa...inspekcija je mrtva, ne rade svoj posao...i ne znaju za sva te mesta jer nisu registrovana...ja već sada razmišljam da ću pogledati svako mesto gde mi dete izlazi, dozvolu za rad ne treba da vidim, to je beskorisno, plus-minus- jer ne verujem inspekciji, lično ću pogledati svako mesto gde izlazi, pa makar me zvali i vešticom...s druge strane, najviše me brinu te tuče mladih, kako dete da zna da li se baš na tom mestu neće desiti neki nesporazum i zbiti tuča...ne znam, panika me hvata, iskreno...ali, da ću ga pratiti gde ide, to hoću...a opet, sad ispadam paranoik, i na ulici se dešavaju tuče u po bela dana...Totalno su nam društvo i država otišla do dna, nebriga, nezaposlenost mladih a samim tim i bes i revolt i ponašanje...to sve od vrha ne valja, droga im je dala novac i moć i popila razum da čuvaju decu i mladi naraštaj...kad se samo setim moje mladosti, mogli smo u 3 ujutro da idemo bez po jada da će se bilo šta desiti od ovoga što danas imamo, ali smo svi imali posao ...i nek mi ne priča neko da nas je Titovo vreme dovelo u dugove, pa sada trpimo, vidimo šta je sa većinom sveta, svi u dugovima, da li je i za to Tito kriv...možda se kralo, al se i davalo!
    i odoh ja u politiku, a posledica današnjih stradanja i lošeg života samo je od tih uzroka: politika ...
    I da zaključim: ako sami dozvolimo deci da idu u takve rupe, sami ćemo biti krivi. nema druge.

    ОдговориИзбриши
  2. Nema nama bez nas! Na kraju tako ispada, što i nije tako loše, kad razmislim bolje... Bar ću znati šta sam uradila, a ne da čekam na neki glomazni i korumpirani sistem da me se seti!

    ОдговориИзбриши

Back
to top