Izvor sa interneta |
Jedan od komentara na ovaj tekst mi je zadržao pažnju i podstako me na razmišljanje. Elem, moja koleginica Tijana Antonić je na svom FB profilu pomenula nešto što većina roditelja teško prihvata, a to je roditeljska odgovornost! Takođe, postavila je i pitanje koliko zapravo mi, roditelji, možemo da utičemo da se to nasilje izbegne? Umesto toga, većina roditelja okreće glavu i zatvara oči kada je njihovo dete u pitanju i sve to u želji da sačuva idealnu sliku o sebi i svojoj porodici. Realnost je ipak nešto drugo.
Nisam od
roditelja koji odgovornost za ponašanje svoje dece prebacuje na društvo,
naprosto to nije u skladu sa mojim lokusom kontrole. Ako sam ja odgovorna, još
uvek postoji mogućnost da nešto uradim, u suprotnom, situacija je izvan moje
moći, a to nećemo dopustiti! Iz tog razloga sam zamolila Tijanu kao koleginicu, roditelja,
profesionalca i osobu sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom i roditeljima,
da da svoje mišljenje o toj pojavi. Ovo je njen tekst, prenet u celosti i bez cenzure.
Jedino ako se tako kaže, bez ušuškavanja i ulepšavanja, postoji nada da će se
nešto promeniti.
“Prema nekim statistikama više od 70% dece trpi neku
vrstu vršnjačkog nasilja u školi, a analizom slučajeva ponovljenog nasilja može
se reći da se 20,7% slučajeva može svrstati u kategoriju „žrtve“, 3.8% u
nasilnike i 3.6% u žrtve/nasilnike. Žrtva/nasilnik je dete koje trpi nasilje u
kući, a istovremeno manifestuje nasilje prema drugoj deci u školi ili vrtiću,
jer nema drugačiji model.Takođe, žrtva/nasilnik može biti i dete koje je bilo
žrtva, pa je vremenom razvilo takav odbrambeni mehanizam po kome je „bolje da
ja maltretiram druge, nego da mene maltretiraju“; „ako me se druga deca plaše i
misle da sam „lud“, mene neće dirati“....
Posebno značajan oblik vršnjačkog nasilja u školi je ono koje se sastoji
u ponovljenom maltretiranju učenika. Ovu pojavu zvaćemo siledžijstvo (ili još i
zlostavljanje, maltretiranje), engl. (bullying). Dan Olveus,
jedan od pionira u israživanju ove oblasti, definisao je bullying na sledeći
način: "Učenik je zlostavljan ili viktimiziran kada je on ili ona
ponavljano i trajno izložen negativnim postupcima od strane jednog ili više
učenika”
Osim siledžijstva, u nasilje u školama ubraja se ne samo fizičko nasilje
već i oblici psihološke i socijalne agresije, nasilni postupci koji su se
javili i samo jednom, nasilje gde ne mora da postoji nesrazmera snaga i ne samo
nasilne postupci među učenicima već i nasilno ponašanje odraslih prema deci i
dece prema odraslima.
Nasilništvo među decom je stara pojava. Činjenica da neka deca bivaju
često i sistematski uznemiravana i napadana od strane druge dece, opisana je u
mnogim književnim delima, a u današnje vreme i crtanim filmovima i
tinejdžerskim filmovima. Činjenica je i da većina odraslih, danas roditelja,
ima lična iskustva o tome iz svojih školskih dana.
Kako da znate da li je neko
dete žrtva vršnjačkog nasilja?
Namerno zlostavljanje jednog deteta od strane drugog deteta ili grupe
dece može uključivati različita ponašanja koja se dešavaju u našim školama:
Verbalno: odbacivanje,
ruganje (izrugivanje), omalovažavanje, pretnje;
Socijalno: izbegavanje,
isključivanje iz aktivnosti, ignorisanje, ogovaranje i širenje zlobnih tračeva;
Psihološko: oštećivanje
imovine, krađa i bacanje stvari, preteći pogledi, praćenje;
Fizičko: guranje, tuča,
udarci i sl.
Vršnjačko nasilje je prisutno ne samo u školama, već se javlja i mnogo
ranije, u predškolskim ustanovama. Na jaslenom uzrastu se manifestuje kroz
ujedanje, udaranje, grebanje. Na uzrastu od tri do pet godina, kroz guranje,
udaranje, ignorisanje, dok se na uzrastu od pet do sedam godina, već javljaju i
mnogo kompleksniji oblici kao što je izbegavanje, isključivanje iz aktivnosti,
ogovaranje, omalovažavanje, ucenjivanje, izrugivanje itd.
Prevencija vršnjačkog
nasilja bi trebalo da počne pre polaska u školu, još u predškolskom uzrastu.
Gde mi kao roditelji
grešimo?
Pre svega, dragi roditelji, budite svesni da vaša deca ČUJU veliku
većinu onog što vi pričate, a mislite da oni to ne registruju. Deca uzrasta od
četiri do sedam godina, nisu u stanju da razumeju ono što pričate, na način na
koji vi to razumete, niti da znaju šta je „pisac hteo da kaže“. U svojim malim
glavicama, deca spajaju informacije koje čuju na drugačiji način, jer njihove
kognitivne, emocionalne, a ni socijalne veštine i znanja, još uvek nisu
dovoljno razvijene. Poruke i stavove koje vi, nesvesno, iznosite u prisustvu
vaše dece, bivaju usvojeni vrlo plastično. Vi ste ti koji sve znate. Vi ste
najpametniji. Šta deca misle? „Biću kao mama/tata kad porastem i misliću i
ponašati se kao oni, jer oni to najbolje rade“.
Kada se desi nasilje u školi, često ćete čuti od učitelja, nastavnika, a
posebno od roditelja: „On/ona je baš dobro dete, odličan đak.... Roditelji su
divni i obrazovani ljudi. Prosto nije verovatno da se to dete ponaša nasilno
prema nekome“. Da, teško je prihvatiti da neko dete „iz dobre porodice“,
„odličan i primeren učenik“, „dobro dete“, ispoljava takvo ponašanje. Stereotipno
verujemo da su nasilnici loši đaci, oni iz rasturenih porodica, oni što slušaju
„drekavce“, oni što u sedmom puše iza škole......
Da li je stvarno tako?
Reći ću vam nešto što vam se neće dopasti. Svako dete i moje i vaše može
biti nasilnik! Zvuči strašno! „Kako kada sve činim da moje dete izvedem na
pravi put? Ja sam dobar čovek! Kako je moguće da moje dete ikada manifestuje
nasilje nad nekim? To nije moguće.“. Ako tako mislite, onda propuštate nešto!
Razlozi su brojni, ali ovom prilikom izdvojiću nekoliko vrlo
jednostavnih, opštih pravila ponašanja roditelja, koja mogu prevenirati
nasilničko ponašanje deteta.
·
Nikada, ali nikada nemojte verovati da vaše dete ne zanima ono što vi
pričate.
·
Nemojte misliti da neće izvući „neki“ zaključak iz onoga što su čula ili
videla, ali verujte da su velike šanse, da zaključak bude pogrešan.
·
Ne ignorišite nasilje bilo koje vrste, kome je dete svedočilo, uz opravdanje
da „nećete da ga opterećujete“ ili da je previše malo da ga time „smarate“.
·
Budite vrlo oprezni u iznošenju stavova u prisustvu deteta, posebno
stereotipa i predrasuda o „onima koji su drugačiji“.
·
Uzdržite se manifestovanja bilo kakvog agresivnog ponašanja pred detetom.
·
Informišite dete, čim se ukaže prilika, čim primetite da je dete uočilo
da se razlikuje od nekog drugog deteta. Možete kupiti „stručnu literaturu“ ili
pak prilagoditi priču uzrastu i karakteru vašeg deteta uz pomoć knjiga (npr. Kreativnog
centra) ili se posavetovati sa nekim ko se bavi savetodavnim radom. Posmatrajte
svoje dete kada je u grupi (u parku, u igraonici, na plaži...), prisutno dete
koje se po nečemu razlikuje od njega/nje. Može to biti po boji kože, po
oblačenju, po jeziku kojim komunicira, po fizičkim manama, po ponašanju...
Primetićete da će ga dete zagledati. Neko otvoreno, a neko ispod trepavica, ali
će ga sigurno ispitivački gledati. To je trenutak koji treba da iskoristite i
da mu pričate o različitosti.
·
Ako niste uspeli da izbegnete nešto od navedenog, nemojte misliti da ste
loš roditelj. Biti roditelj je najzahtevniji zadatak koji ste pred sebe
postavili. Roditelji su ljudi i greše, ali u tom slučaju OBAVEZNO nađite vreme
i objasnite detetu šta se desilo. Ako ste rekli ili učinili nešto što se može
svrstati u nasilno ili omalovažavajuće ponašanje, recite detetu da to nije bilo
lepo, da vam je žao što ste rekli ili uradili nešto ružno i da je sigurno ona
druga osoba jako tužna i povređena. Ukoliko možete uputite izvinjenje. Time
nećete umanjiti svoj autoritet kao roditelj. Samo će učvrstiti odnos vas i
vašeg deteta.
·
Rođenjem dece ste na sebe preuzeli veliki zadatak i obavezu, da od njih
napravite srećne i samopouzdane ljude. Zato NAĐITE vreme za njih! Ne pričam o
satima, jer znam da ih nemate, ali pola sata-sat tokom dana, možete da
izdvojite, da ih slušate! Ako ih budete pažljivo slušali, imaćete mogućnost da
prepoznate i čujete nihove stavove i vrednosti koje su usvojili, a samim tim, i
da na vreme odreagujete. Da ih korigujete ukoliko su donela pogrešne zaključke
ili da učvrstite one koji su dobri, kako ne bi „pobedili“ pogrešni stavovi
vršnjaka.
·
Zapitajte se svaki dan: “Kako je moje dete provelo dan“, „Šta je
radilo?“, „Šta je osećalo?“, „Šta je lepo doživelo?“, „Da li mu se desilo nešto
neprijatno?“......
·
Znate li šta vaše dete radi dok niste kod kuće? Da li kontrolišete
naloge na Facebook-u? Da li kontrolišete sajtove kojima vaše dete pristupa? Da
li znate sadržaj stotina SMS poruka koje vaše dete šalje i prima tokom dana? Da
li znate šta vaše dete gleda? Čita?
·
Da li znate šta vaše dete misli o drugim verskim zajednicama? O drugim
kulturama i tradicijama? O drugim seksualnim opredeljenjima? O siromašnim ili bogatim
ljudima? O marginalizovanim zajednicama? O devojčicama ili dečacima? O
„štreberima“? O debelim i mršavim? O deci iz razvedenih porodica ili onima koji
nemaju jednog roditelja? O onima sa protezama i naočarima?
·
Zapitajte se šta uopšte znate o svom detetu i njegovim stavovima,
uverenjima i vrednostima i da li ih uopšte ima. Ako vaše dete nema stav,
jednako je rizik da će ispoljiti ili bar učestvovati u nekom nasilnom
ponašanju, kao i ono dete koje je učilo po modelu i iz svoje porodice ponelo
sve negativne stavove i ponašanja prema različitosti.
·
Ukoliko je vaše dete učestvovalo ili iniciralo nasilje prema nekom
drugom detetu, stisnite zube i suočite se s tim! Nije prijatno i nije lako, ali
jedino tako možete problem rešiti. Nije kraj sveta! Ne znači nužno da ste loš
roditelj. Možda ste napravili neki propust, možda ste zatvarali oči i
zaobilazili neprijatne teme, možda niste čuli jer ste mislili da su to „dečja
posla“ i da će proći..... Možda, ali sigurno situacija može da se popravi!!
Možda vi imate zdrav stav
prema deci i ljudima koja se na bilo koji način razlikuju od vas, ali ste
zaboravili deci da date konkretna uputstva, kako da se ponašaju u susretu sa
različitošću. Često, kao roditelji, podrazumevamo neke vrednosti ali
zaboravljamo da ih kažemo, pa naša deca iskopiraju nekoga ko im je važan. Da li
želite da vaša deca usvoje vrednosti i stavove drugara? Dajte im konkretna
uputstva i objasnite im da je biti različit jednako lepo i dobro kao i biti
sličan, da je pogrešno vređati, etiketirati, ogovarati, ismevati, fizički
maltretirati, ignorisati, isključivati, pretiti.......bilo kome!
·
Ukoliko je vaše dete žrtva nasilja, reagujte! Nemojte misliti da će to
proći. Ne sumnjajte u svoje dete i ono što ono oseća i šta doživljava. Utešite
dete i učinite SVE da se nasilje ne ponovi. Ako vam kažu vaspitači, učitelji,
nastavnici, da su im ruke vezane-neverujte! Nije istina! Vrlo je jasna
procedura kako se takve situacije rešavaju, ali zahteva dodatni napor! Nemojte
ćutati iz straha da će vaše dete biti etiketirano ako reagujete. Vaše dete će
izgubiti poverenje u vas, jer niste u stanju da ga zaštitite, izgubiće
samopouzdanje i verovatno razviti neki pogrešan mehanizam odbrane. Ili će i
samo postati nasilnik ili će se povući u sebe i doneti odluku da je svet jedno
zlo mesto u kome ga niko ne voli i niko ne može da mu pomogne, da je samo krivo
za nepravdu koja mu se dešava zato što je „loše“..... što može imati ozbiljne
posledice po emocionalno i mentalno zdravlje deteta.
Ukoliko imate dilemu ili neko pitanje, najbolje je da se obratite
stručnjaku.“
Tijana Antonić, dipl.
psiholog/psihoterapeut
Tekst nije komercijalan
Sjajan tekst ali je velika šteta što neće dopreti do velike većine do koje bi najviše i trebalo.
ОдговориИзбришиHvala, ovo je za sada dovoljno, a onaj kome treba će ga već pronaći :)
ИзбришиMoj moto kao roditelja je: Deca nisu kriva,krivi su roditelji i zaista moramo da dajemo primer deci kako se treba ponašati i živeti.
ОдговориИзбришиDivan i neiscrpna tema.
pozdrav Sanda Chana
Hvala draga Sanda, samo svesno roditeljstvo može pomoći. Lako je prebaciti odgovornost na društvo, siromaštvo, nezadovoljstvo.
ИзбришиBez obzira na to što nisam roditelj, mislim da je tekst zaista dobar i koristan. Na žalost uvek aktuelna tema.
ОдговориИзбриши