 |
| Spoma Avramov Photography |
Juče ujutru, dok sam još uvek pospana slušala jutarnji program na jednom od ovdašnjih kanala i trudila se da mi pritisak ne pređe 130/90, čula sam da je održan „Prvi srpski sabor o natalitetu“!? Nekako mi po difoltu došlo da dodam: „u Guči“.
Prvobitno
čuđenje i posmeh je zamenila zainteresovanost. Pojačala sam TV i svu svoju
pažnju usmerila na učesnike Sabora. Bilo je tu raznih predstavnika Udruženja
građana koji se bave decom i porodicom (i moje je jedno od njih, a nisu me obavestili organizatori Sabora :)), opštinskih službenika, omladine i (neizostavnih) crkvenih velikodostojnika.
Svi
su pričali o tome kako mlade treba podsticati da rađaju, kako nas za 200 godina
neće biti, ako se ovakav trend pada nataliteta nastavi. Samo prošle godine je
38.000 građana više umrlo nego što je rođeno. To vam je jedan omanji grad. Predstavnik
UG „Kolevka“ je rekao da je današnjim mladima sa 29 godina još uvek
interesantnije da idu na splavove, nego da rađaju decu... i tako dalje...
Predlozi
za podizanje nataliteta su razni, sve smešniji od smešnijeg. Jedni bi uvodili
ekonomske (tu valjda misle na novčanu pomoć) i neekonomske mere. Koliko sam
shvatla pod tim neekonomskim merama podrazumevaju ubeđivanje, nagovaranje,
ulepšavanje, transparentno predstavljanje problema (za one koji ne znaju zašto
ovde vlada bela kuga), zabavno-rekreativan program i ostale dozvoljene i manje
efikasne mehanizme.Ali ni jednom niko nije rekao zašto je to tako. Sva krivica
se svaljuje na mlade i njihovu potrebu za komforom!
Kakav
crni komfor?
Prosečni,
budući mladi roditelj, sa idealnih 25 godina, rođen je 1989. Celo detinjstvo i veći deo
mladosti mu je prošao u strahu, nemaštini i krpljenju kraja sa krajem njegovih
sada već ostarelih roditelja. Prva sećanja su mu vezana za dilere maraka pored puta i prodaju goriva u
flašama od 2l. Pravu mlečnu čokoladu je prvi put dobio od rođaka iz
inostranstva, a falš Leviske i Najke nosi i dan danas.
Da
li su se organizatori ovog Sabora upitali ko su današnji budući roditelji? I
šta oni žele za sebe i svoje potomstvo? Da li im je dosadilo da slušaju „samo
ti rodi, sve će se samo srediti“ ili „gde ima za jedno ima i za dvoje, gde ima
za dvoje ima za troje“...
Neće
se samo srediti i nije isto da li imaš jedno, dvoje ili troje usta da nahraniš!
Hmmm...
da, hrana... Hrana mu na kraju dođe još najmanji problem. Gde su cipele,
patike, zimske jakne, tašne i knjige za školu? To nije luksuz. Neka deca
dobijaju besplatne knjige u školi, neka kupuju polovne knjige od starijih đaka,
ali troškovi koliko god da su mali, rastu sa brojem dece koju imaš.
A
ako krenemo na“luksuz“, poput učenja stranih jezika, sporta, muzičkih i drugih
umetničkih kurseva, koji su nekad bili skoro pa besplatni. Shvatićete da je
dete između ostalog jedna veeeeelika investicija. Kako god to rogobatno zvučalo, ali je istina.
Već
vidim neke moje prijatelje koji bi me rado demantovali tvrdnjama, kako dete može
da nasleđuje odeću od druge dece, da se sport može upražnjavati ispred zgrade i
na livadi, engleski učiti na TV-u, a da kreativne kurseve može organizovati „kreativna
mama“ za svu decu iz komšiluka!
Kakva
utopija. Ne dajte se prevariti. Tako se može živeti, ali većina vas to ne želi.
Želi više i bolje, želi da mirno spava, da se ne pita da li će imati svom
detetu da plati užinu u školi i da ga pošalje na jednodnevni izlet u Bajinu
Baštu. Želite da mu kupite Đotove flomastere, a ne kineske koji se istroše
posle dva crtanja. Želite proslavu rođendana i krštenja na koje ćete sa ponosom
pozvati rodbinu i prijatelje, a ne da proslavljate krišom u najužem krugu familije.
Želite
zajedničke uspomene sa izleta, letovanja, zimovanje, kampovanje, planinarenja.
A ne da vas satanizuju kada to poželite i stvaraju osećaj krivice što ste uopšte
pomislili na sve to kada dečija „avantura može započeti već u vašem dvorištu“ (
to mu dođe k’o ona „kozmetika iz vaše kuhinje“)!
Namerno
sam cinična, naravno da avantura može biti i u bakinoj bašti ili dvorištu! Ja
sam je imala, ali sam imala i mnogo više i želim da moja deca imaju bar toliko!
A nemaju. Kako je moguće da sledeća generacija živi toliko lošije od prethodne?
Moj otac mi je govorio: „Ja sam postigao malo više od mog oca, ti postigni malo
više od mene i to je dovoljno.“ I ja sam mu kao svako dobro dete i dobar đak
verovala.
I
danas mu verujem, bez obzira što nije tako.
Nije
on kriv što njegove reči nisu istinite. Krivo je ovo društvo. Društvo koje od
pojedinca traži da pruži više nego što je ono samo spremno da mu da. Dajte nam
posao, dajte nam poštene i fer konkurente, dajte nam ujednačene startne
pozicije za život, rad, ljubav! Tretirajte nas kao ljude, a ne kao stoku za
rasplod, glasačko telo bez kojeg ni vas neće biti.
Mislite
o tome kad onaj poslednji od vas bude stao pod krušku.
0 komentara:
Постави коментар