Možda ovaj tekst neće biti o mom prvom foto iskustvu, ali je prvi o novom poglavlju u mom realnom i digitalnom životu.

Pre sedam godina sam započela svoju priču sa preduzetništvom i izdavaštvom, a pre tri godine sam zvanično uplovila u svet fotografije. Fotografija me je oduvek privlačila, ali su me vreme i događaji vodili u drugim pravcima. Tek sada kada pogledam unazad vidim da su svi putevi vodili do ovog mesta gde sam sada, samo je pitanje hrabrosti i odlučnosti gde će me sve to odvesti.

Poslednje dve godine samo pokušavala da otkrijem gde grešim i da li sam učinila sve što je bilo potrebno da priča uspe. Nakon teškog priznanja samoj sebi da sam grešila i da nisam učinila sve što je trebalo, odlučila sam da tu grešku ispravim. Za početak sam donela odluku da zatvorim neka poglavlja.

Za svo to vreme fotografijom sam se bavila iz hobija i beskrajno uživala u njoj, svaki novi korak izazivao je  oduševljenje samom sobom i mojim malim remek delom. Nisam se usuđivala da pomislim da bi ona mogla biti moje buduće zanimanje.

A zašto je to tako?

Zato što u našoj sredini nije uobičajena pojava da osoba od četrdeset i kusur godina promeni profesiju, zanemari fakultetsko obrazovanje, godine edukacije i iskustva i krene u potpuno novom pravcu. Iskreno i ja se nisamo osećala hrabo u prvom trenutku, već sam napisala da se nisam usuđivala da to ni pomislim.

Jedan od dokaza je i moje višemesečno odlaganje apliciranja na sajt Shutterstock. Kada sam to konačno uradila osećala sam se kao student koji očekuje rezultate prvog ispita. Odgovor je stigao brže nego što sam mogla i da zamislim, tog istog dana! Postala sam saradnik (contributor) i stekla pravo da prodajem svoje fotografije na jednom od najpoznatijih komercijalnih sajtova.

Možda za nekoga to nije velika stvar, ali ja sam bila oduševljena (još uvek sam) i ohrabrena da nastavim da radim to što sam započela. Ali sam i dalje osećala nelagodu zbog „odustajanja“ od prethodne priče. 

Zašto vam sve ovo pričam? Juče sam imala jedan foto sešn u parku, modeli su mi bili mama D. i njen sinčić. Dok smo završavali fotografisanje ugledam svoju drugaricu iz osnovne škole i silno joj se obradujem.

Dugo se nismo srele, pitam je šta radi i šta je završila, pošto ne mogu da se setim. Kaže mi da je došla do šeste godine medicine i da je onda shvatila da želi da bude slikar! Sada je kaže bachelor i planira da upiše master. Ne mogu da vam opišem moje iznenađenje i oduševljenje.

Setila sam se da smo obe išle u muzičku školi, pohađale zajedno solfeđo i da je bila sklona umetnosti kao i ja. Kroz razgovor konstatujem da smo obe zbog roditelja i nekih drugih razloga izabrale nešto drugo od onog što nam je bilo predodređeno i  da krećemo iz početka u četrdesetim. Ona mi kaže kako sam ja, za razliku od nje, zaokružila svoju priču sa fakultetom, a ja se složim sa njom.

Kada sam stigla kući razmišljala sam o ovom susretu i zaključila da ništa nije slučajno. Ona rečenica o zaokruženosti mi je još odzvanjala u glavi. Nekako sam se osećala konačno utešeno.Zbog tog susreta sam shvatila da nisam jedina i usamljena u svom početku i transformaciji i da umesto što se preispitujem treba hrabro da krenem dalje.

Iskustvo me je naučilo da nijedan početak nije lak, ali da je lakše ako radiš ono što voliš i ono u čemu uživaš. O tome sam pisala u jednom drugom tekstu koji možete čitati OVDE.

Nadam se da ćete uživati u mojim postovima i fotografijama, da ćete me podržavati svojim komentarima i hvala vam unapred na tome!

:)

P.S. U međuvremenu sam postala contributor na iStock-u i hrabro se borim za svoje mesto u svetu fotografa :)

Da li ste i vi neko ko počinje ispočetka?
Podelite svoju priču sa mnom :)