 |
| pexels.com |
Nedavno
sam u newsletter-u kod alex5rovski pročitala tekst o burn-out sindromu i on me je podstakao na ovo razmišljanje.
Čitajući simptome i većinu prepoznajući kod sebe shvatila sam da nije potrebno
biti psiholog u NVO, lekar na dečijem odeljenju ili mendžer u nekoj firmi, da
bi imao ovaj sindrom, dovoljno je da budeš mama i da radiš od kuće ili da budeš mama domaćica, svejedno je.
Simptomi burn-out
sindroma ili po naški, sindroma sagorevanja, pregorevanja, izgaranja na radnom
mestu su: konstantna fizička iscrpljenost, razdražljivost,
burne reakcije, osećaj stezanja u grlu, pritisak u grudima, nagli pad
raspoloženja, anskioznost, osećaj životne nepravde, bezvoljnost, pad imuniteta…
Prepoznajete se?
Ženama
koje rade od kuće i pri tome imaju jedno, dvoje, troje i više dece je još teže
nego tim radnicima koje sam pomenula. Pitate se zašto? Zato što one nemaju gde
da odu nakon završetka radnog vremena, tačnije, njihovo radno vreme se ne
završava NIKAD! One nemaju taj luksuz da zatvore vrata za sobom i svoj poslovni
život odvoje od privatnog.
Za
njih je često toplina doma isto što i radni pakao, jedina razlika je u tome da
li trenutno sede za računarom, šerpom u kuhinji ili se maze sa svojom porodicom.
Dok jednom rukom pridržavam telefonsku slušalicu i dogovaram posao, drugu
izvlačim iz sudopere i brišem je o kecelju. Često se pitam šta bi rekli moji
klijenti kada bi to mogli da vide? :) Iskreno, nije da me je
briga, ali baš bih volela da znam...
Ovaj
tekst pišem u trenutno osvojenoj tišini i miru jer sam svoje ukućane poslala na
njihove radne zadatke i dok smišljam šta da im pripremim za ručak, ja žudim da
legnem i spavam jer mi je danas jedan od onih dana. Svaki gutljaj kafe popijene
u miru cenim kao suvo zlato i platila bih ga istim.
„Ali
gde je tu rešenje?“, pitate me vi. Iskreno, ni sama nisam sigurna. I ja se
svakodnevno borim sa tim i trudim se da izbalansiram posao i obaveze, pardon,
posao i posao, pardon još jednom, obaveze i odmor. Čekaj koji odmor? Baš sam
vickasta! Šta je to?
Kada
sam se ja poslednji put odmorila, ali ono zaista odmorila? Mislim na ono kada
te drugi služe, prinose, odnose, a tvoja jedina briga je da smisliš čime ćeš
sledećim da usrećiš sebe i samo sebe... Bez pritisaka, žurbe, obaveza,
razvlačenja na sto strana, odmor u pravom smislu te reči. :)
Mislim
da sam ipak došla do zaključka, a vi?
Onog
trenutka kada sebe skineš sa trona i na njega postaviš: posao, kuću, muža, decu,
ručkove, neopeglan veš, prašinu, vikendicu i druge đavolje rabote, polako si
počela sebi da popločavaš put do devetog kruga pakla.
Od
jednom u toj gunguli od obaveza ti više ne vidiš ni sebe, ni muža ni decu, ni
prijatelje, ni zadovoljstvo poslom koji bi trebala da radiš iz ljubavi. Počinješ da vidiš samo gomilu mrskih, svakodnevnih obaveza koje ti
se obrušavaju na glavu, koje stežu obruč oko tebe i počinju da te guše. Životna
radost i polet polako počinju da cure iz tebe i ti svakog jutra ustaješ umorna i
neraspoložena.
Na
kraju počinješ da se pitaš gde je tu sve ono o čemu pričaju oni freelance
gurui? Gde je ona lakoća življenja svoga na svome, gde je ona sloboda
samoodlučivanja i samobiranja? Izgubila se u brdu obaveza i odgovornosti koje
svako od nas ima i još milion drugih koje sami sebi nametnemo.
Postoji tu rešenje, ali moramo se vratiti na početak priče i opet sebe
postaviti na onaj tron. Ne znači to da će deca biti zapostavljena, ma neeee, ne
plašite se drage majke! Nisam na to mislila! Ipak, kada jednom budete postavile
sebe i samo sebe na prvo mesto, a sve ostale na svoje mesto, potpuno ćete
drugačije gledati i na svoje i na njihove obaveze.
Zašto
bi detetov san i suprugov popodnevni odmor bili važniji od vašeg odmora? Zašto
bi utakmica ili crtać bili važniji od knjige ili serije koju volite da pogledate? Zašto bi testo sa
sirom ili pica iz obližnje picerije bili manje vredan obrok od rinflajš-desert
obroka? Zašto bi obrisana prašina i ispeglan veš bili važniji od kafice sa
prijateljicom?
Ponekad,
u trenucima malodušnosti, razmišljam o tome šta kada me jednog dana ne bude i
shvatim koliko su sve te stvari zbog kojih se nerviram i kidam, nevažne. Koliko
bi zaista ljudi kojima je stalo do mene mislili o tim ručkovima i vešu, a
koliko o zajedničkim trenucima, smehu i ljubavi koju smo propustili jedni
drugima da damo i pokažemo u trci za nedostižnim i bezvrednim?
Možda sad to od mene očekujete, ali ja vam neću dati neki univerzalni recept i
rešenje kako da se sačuvate i da ne pregorite. Mada, mislim da sam vam to negde između ovih redova nagovestila. Morate ga naći sami. Samo vi
znate koji su vaši prioriteti i šta će vam podariti mir i zadovoljstvo.
Ne
očekujte poboljšanje i raj preko noći, ni taj pakao koji ste sebi sagradili
nije tu od juče, ali je moguće obrnuti igricu u suprotnom smeru i okrenuti još
jedan krug za iste pare.
Odoh sad da odmorim, ubi me ovo vreme, ali to su
čari života nas hipotoničara. :)
Pa jao, gde me nađe!!!! Od A do Š....Sve dok ne završih na infuziji i kod kardiologa. Sad malo kočnica...Eno gomila veša čeka...ali neće nigde da pobegne. Odoh sutra na izlet :-)
ОдговориИзбришиČuvaj se, ja još nisam dotle došla, ali psihijatrija mi maše! :D Uživaj na izletu, u mislima sam sa tobom ;)
ИзбришиBravo
ОдговориИзбришиBravo za sve nas! :***
ИзбришиZanimljiv tekst. Radim takav posao da se moje obaveze ne završavaju kada izađem iz kancelarije, već onda, ponekad, tek počinju. Ustajem prva, ležem poslednja. Fali mi neki bolji radni prostor u kući, tišina bez ikakvih zvukova, mir, jednom rečju. Previše tražim, trebalo bo da budem zadovoljna ovim pto imam. Za gore opisani problem nemam magični lek, ali mi pomaže dobra organizacija i planiranje, kada sebi postavim ciljeve i napišem šta i kojim redom da završim tog dana. Deluje, ali i od toga je posle izvesnog vremena potreban odmor. Možda izgleda robotski, ali pomaže. Pokušajte, preporučujem!
ОдговориИзбришиHvala Olja, ovaj tekst je takođe jedna vrsta terapije, a organizacija... e to je već druga priča :) Mislim da je nekad odmor, ali pravi odmor jedino rešenje :)
ИзбришиTa sam. Ukradem pokatkad trenutke mira za sebe, ali tada često zna da me grize crv što vreme ne provodim sa njima. Stalno mi se u glavi vrti rečenica - nisu oni tražili da se rode. Ja, njihova majka, pored tate naravno, sam im sve na svetu. A njihovo detinjstvo neće večno trajati. Dok bih ih ponekad, kada prekardaše sa svojim nestašlucima i prohtevima, prosto pojela!!! Danas je recimo bio jedan od burnijih dana. :)
ОдговориИзбришиIsta priča, ali mi toj deci trebamo zdrave i nasmejane, a za to se neće niko drugi pobrinuti nego mi same :) Zato uvek ostaviti vreme za sebe :)
ИзбришиBaš to i baš juče mi je bilo preko glave načisto! A pride odavno sam u fazonu da prašina i usisavanje čeka. Ali kad ne idu u vrtić, a kancelarija u kući i tako već godinama. Bez da srećem odrasle ljude, osim kada imam koji sastanak u gradu. I obzirom da već skoro šest godina noć nisam sastavila da spavam. A kako stvari stoje, tako će biti i bar još dve. Stiže novi član, kancelarija će ostati tu gde je, da bih mogla oba da hendlujem, plus njih kada nisu u vrtiću i takoooo...
ОдговориИзбришиhttp://zivotvangrada.wordpress.com
Prioriteti, prvo njih postaviti pa sve ostalo. Kod mene je problem što neke obaveze izjednačim po značaju, pa ne znam šta ću pre :) Čestitke na prinovi! :)
ИзбришиI sve tako u krug, služba se nastavlja i nigde odmora... A čak kad odemo na odmor, opet smo u službi. Trebalo bi malo mi da budemo gurui i da pričamo kako uopšte sve to postižemo, sa sve power point prezentacijom :)
ОдговориИзбришиGuru mame :D Slažem se da je i to svojevrsna mudrost koju treba preživeti ;)
Избриши