Zadnjih meseci, u Novom Sadu, svedoci smo brojnih zločina maloletnika i onih malo starijih...
Muka mi je više od drugih, same sebe i ovih prepoznatljivih
fraza u našim očajničkim blog postovima. Ali i to mnogo govori, ako ne o nama,
a ono o društvu u kome živimo.
Ovaj put neću psihologizirati, filozofirati ni
analizirati uzroke svega ovoga. Mislim da su drugi to već dovoljno obradili.
Ovaj put ću se samo obratiti onima koji to zaslužuju.
Baš me briga za to što nam je zemlje u rasulu i što se
teško živi!
Baš me briga što nam je društvo korumpirano, administracija
glomazna i spora!
Baš me briga što nemate posao!
Baš me briga što ste besni!
To vam ne daje za pravo da pljujete svakodnevno, pred
svojom decom sistem, ljude i ustanove!
To vam ne daje za pravo da ih vaspitavate tako da ako
nešto ne mogu da imaju, mogu da otmu!
To vam ne daje za pravo da im date dozvolu da povrede
svakog ko ih samo mrko pogleda!
To vam ne daje za pravo da upropastite svoj i život
svog potomstva!
Ko je vama dao za pravo da uništite sve dobro koje
postoji u svima nama!?
Ja imam pravo sve ovo da vam kažem, jer i ja živim u
ovoj zemlji, ja propadam sa vama, ali se borim! Za sebe i svoju porodicu! Svaki
dan se trudim da nađem nešto dobro u danu, u ljudima, u sebi! I teško mi je!
Svi vi znate kako je teško! Samo što će neki odabrati lakši put i mrzeti, ubijati,
sakatiti i krasti! Ja nisam iz tog filma, nikako!
Neću da zvučim kao Lujza Hej i mnogi drugi motivatori,
ali oni samo prepisuju ono što je poznato od praiskona.
Moć je u vama.
A vi ste odlučili da je date drugima u ruke.
I neka vam, ali odakle vam onda pravo da radite sve
ono gore navedeno?!
Sram vas bilo i vas i vaše potomke...
Ovaj post je ličan i nije politički instruisan, ni plaćen.
0 komentara:
Постави коментар