Spoma Avramov Photography

Svakodnevno se susrećem sa situacijama u kojima merim, vagam, procenjujem i ocenjijem. A nisam ni piljarica, ni prodavačica, ni tržišna inspektorka, a bogami ni učiteljica. Ja sam samo jedna prosečna mama u jednoj prosečnoj porodici, u jednoj, recimo, prosečnoj zemlji.

Pre neki dan pročitam komentar na FB profilu svoje poznanice, koja se izvinjava ako nas zatrpava slikama svog malog sina. To joj je prvo dete, ona fina, mlada, obrazovana i ambiciozna žena, a dete slatko, napredno i srećno. Što je najvažnije! Moj prvi impuls je bio da je pitam ko su ti ljudi zbog kojih je stekla taj utisak? Ipak, samo sam je podržala u dosadašnjem ponašanju, zato što ne vidim ništa loše u tome.

Ali priča mi nije dala mira ni sledeći dan i počela sam da razmišljam zašto se tako osećam? Roditelj sam osam i po godina i još se dobro sećam perioda kada sam bila samo svoja i kada su sve moje brige bile vezane samo za moje potrebe. Svi roditelji, povremeno, sa setom, pomisle na to vreme, ali ni jedan i to vam potpisujem, ne bi menjao ono što ima za taj život.

Neki će se sad osetiti uvređeni ili će se zapitati kao ja na početku teksta, ali to je prosto tako. Svaka nova životna faza je ireverzibilna i treba je kao takvu prihvatiti. Ono što ne treba raditi je osuđivanje onih koji su u fazi koja je iza ili onih koji su u fazi ispred vas.

Ko kaže da ja povremeno ne zavidim ženama sa ravnim stomacima, isfeniranim kosama i manikiranim rukama? Ko kaže da bračni parovi sa decom povremeno ne zavide parovima bez dece na slobodnom vremenu, vikend putovanjima i romantičnim večerama? 

Da, zavidimo vam, ali se ne bi menjali!

Ja volim svoja letovanja sa decom, u istom mestu, tri godine zaredom, u studio-apartmanu gde svakodnevno spremam obroke i čistim. 

Ja volim svoje porodične večeri, ušuškana ispod ćebeta sa čajem i pitom od jabuka, dok gledam dugometražne crtaće. 

Ja znam da cenim svoj izlazak sa mužem svake prestupne godine i da uživam u svakom zalogaju i gutljaju na miru progutanom.

Ja znam da se radujem druženju sa prijateljima, čak i kada nam deca urlaju pored uha, itd.

Ja znam sve to, zato što sam naučila, zato što me niko nije pitao da li hoću i mogu. Sama sam tako izabrala. Ali nikada neću dopustiti da se zbog nekoga osećam manje vrednom zato što sam roditelj, neću dozvoliti da me snobovski i nadmeni odnos FB „prijatelja“ natera da razmišljam šta bi oni više voleli da vide na mom Zidu. Ako im se ne dopada ono što vide postoji više načina da to izbegnu.

Od svega se može pobeći, ali od sebe samog nikada. Ne morate vi gledati moju decu, moja letovanja, druženja i interesovanja, ali se ponekad zapitajte zašto vam to smeta? 

I onako, drugarski, iskreno, odgovorite bar sebi samima. 

Biće vam lakše, verujte...