Ovo je rečenica od koje sam se ježila i zbog koje sam sto puta poželela da odem iz te kuće što pre. Nisam ni sanjala da ću je i ja koristiti... Na žalost, jesam. Na sreću, počela sam da razmišljam o tome zašto je izgovaram.

Imam dvoje dece, dečaka i devojčicu. Dečak na pragu, takoreći, već u pubertetu, devojčica će sačekati još malo ;) Kad pre se pre taj pubertet desio, nemam pojma, ali kao da je juče bio ispod moga srca. On je divan, mio i drag dečak. Dobar je đak, vredan sportista, omiljen drugar.

Sad se oseća da negde u vazduhu visi ono „ali“. J Nema „ali“, već uticaj vršnjaka i okoline kome se ja hrabro opirem od prvog dana svog roditeljkog staža. Počevši od nedobronamernih komentara: „ Još uvek ga dojiš?“, „Vidiš da ti to ništa ne vredi, stalno su ti bolesni!“, „Spavaju sa tobom?!“, „Što im ne daješ kravlje mleko?“, „Kako smo mi, pa vidi, ništa nam ne fali!?“, „Kako misliš ne piju sokove?“, „Moje dete ne ide u školicu engleskog, a fantastičo je naučio da ga govori sa YT-a!“, „Što im ne daš mobilni da se igraju ako im je dosadno?“ i bezbroj drugih kometara koje sam ja uvek smatrala za liniju manjeg otpora u najvažnijoj ulozi u životu, a to je roditeljstvo.

Ne, ni posao, ni pare, ni politika, ni prijatelji, ni putovanja, ni širenje bulje po kafićima i restoranima, već roditeljstvo! Znam da će me oni borci za svačije pravo na izbor sada razapeti, ali da ih podsetim, roditeljstvo je moj izbor, najvažniji. Sve što sam radila u roditeljstvu, radila sam jer sam verovala da činim najbolje za svoju decu i porodicu. I radim to svaki dan iznova.

Možda sam nekad i grešila, ali to nisu bile kobne greške, jer kada voliš nekog i brineš o njegovoj dobrobiti, pre ili kasnije vidiš gde grešiš. Elem, da se vrtim na ono „dok si u mojoj kući“, tek sam pomislila da sam dovoljo sazrela da me oni zluradi komentari od gore više ne dotiču, kad ne lezi vraže, evo ti istih tih uticaja u vidu vršnjaka i mentaliteta koji nose iz svoje kuće.

Da pojasnim, isti oni koji su mi postavljali ona pitanja su dobili svoje potomstvo i odgajili ga u istom tom „slobodnom i neobaveznom“ duhu, u kome su se mešali u moj život i "dobronamerno" me savetovali. Nisu to isti ljudi, ali pošto nam je društvo takvo-kakvo je, nije Pera, ali je Žika, vaspitao svog sina da sluša narodnjake, da je najbitnije u životu biti fudbaler, da je pokazatelj uspeha u životu novac, da su devojčice glupe i manje vredne, da samo mama radi po kući...

A deca ko deca, vole svoje roditelje, oni su im uzori, sve do tog puberteta, a onda primat preuzimaju vršnjaci, a nama ostaje borba sa vetrenjačama. Postoji nekoliko vrsta roditelja, prvi u tom uzrastu „dignu ruke“ od svega, drugi „stežu obruč“, a treći razgovaraju i uvode ograničenja. Mi, naravno, spadamo u ove poslednje zbog naših karaktera i uverenja.

Prva dva tipa roditelja i nemaju baš mnogo uspeha i njihovi postupci mogu biti kontraproduktivni. U prvom slučaju, deca roditeljsku nezaintersovanost doživljavaju baš tako, kao da ih ne vole i ne mare za njih. Koliko god oni izgledali odraslo, njima i dalje trebaju granice i vaša ljubav i pažnja da bi se osećali sigurno i zaštićeno.

U drugom slučaju, stezanje obruča doprinosi tome da dete sve više želi da zbaci te stege. Tada se mogu pojaviti i slučajevi sitnog kriminala, narkomanije, promiskuiteta. Na taj način deca traže ventil za onaj pritisak koji osećaju u porodici i pokušavaju da povrate samopoštovanje na potpuno pogrešan način.

Od svih ovih primera meni lično najteže pada pritisak okoline, tačnije, teško mi je da ostanem dosledna svom načinu vaspitanja kada većina ljudi spada u one dve kategorije. Evo daću vam plastičan primer. Ja svojoj deci ograničavam boravak na internetu i igricama, nije bitno koliko vremena provode, ali trudim se da bude ograničeno. Onda oni odu kod drugara čiji roditelji dozvoljavaju svoj deci da po ceo dan „vise na kompu“. I takvi su većina!

Sad ja, da moja dece ne bi ostala bez drugara, treba da pravim kompromise, jer to dete neće zvati moje dete da se igra ili neće hteti da dođe kod njega, ako ne bude mogao kod nas da radi isto što i kod sopstvene kuće? Verovatno ću napraviti kompromis koji put, ali ću se osećati loše zbog toga.

Sinoć je to moje nezadovoljstvo eskaliralo, toliko, da sam rekla da više neću ići nigde gde se moj način vaspitavanja ne bude poštovao kao i vaspitanje druge strane. Ne znam zašto bi onaj ko radi ispravno i ulagaže napor i trud bio smešan i proglašen ludim? Ljudi koji su u fazonu „go with the flow“ su u većini, ali nisu u pravu, posledice takvog pristupa osećam svakodnevno, svaki put kada moje dete kaže: „A kako on može?“, meni je potrebno duplo više argumenata i energije da opravdam svoj stav.

U nekim od tih i takvih rasprava, ponekad izleti i „dok si u u mojoj kući“, kao argument. Onda kad nemam više snage osim da demonstriram moć na svojoj teritoriji kao tigrica, ali i da dam do znanja da u našem čoporu vladaju drugačija pravila ponašanja i života. Znam da je još mnogo bitaka pred nama, znam i da je mnogo teže boriti se protiv struje, ali je malo lakše zato što to radim za njih, a nema jačeg razloga od tog. J

Kako se vi borite sa uticajem vršnjaka?

Da li vaši prijatelji praktikuju sličan ili različit vaspitni model kao vi?