pexels.com

Danas sam bila na klizanju sa klincima. Nisam neki, ludilo, klizač, ali volim taj osećaj slobode i brzine koji mi klizanje daje. Imala sam malo dužu pauzu zbog povreda koje smo moji članovi porodice i ja zadobili u prethodnih par godina, ali sa klizanjem je kao sa vožnjom bicikla, jednom naučeno, nikad se ne zaboravlja.

Kao i svaki put krenula sam polako i ukočeno, malo previše ukočeno. Tačnije, toliko ukočeno da me je počeo boleti svaki mišić u nogama i leđima. Posle par krugova počela sam da osećam grčeve u stopalima. Morala sam da sednem i odmorim. Bolovi su postajali sve jači i jači. Pomislila sam da odustanem i izađem sa leda. U tom trenutku došla je moja ćerka i pitala me šta se dešava, da je ne bih zabrinula, rekla sam da sam se malo odmorila i da se vraćam nazad sa njom.

Ustala sam sa jakim bolom u tabanima i stala ponovo na led. Ono što se tada dogodilo, šokiralo me je! (mali tribjut žutoj štampi :P :D) Stopala su prestala da me bole! Osećala sam da su mi mišići opušteniji i da se ne osećam ukočeno. Klizala sam sve brže i fleksibilnije.  Opet je sve bilo kao pre. 

pexels.com

Gužva na klizalištu mi nije smetala, povremeni uleti sa strane su me plašili, ali sam ih uspevala izbeći. Neki su bili brži od mene, neki sporiji, neki veštiji, neki nisu imali pojma... U jednom trenutku pomislim kako je klizanje kao meditacija (to isto pomislim i za plivanje dok sam u vodi :D), počnem da razmišljam o disanju i zamasima, mislim o ritmu i sinhronizovanju pokreta sa udahom i izdahom.

Odjednom zastanem, izgubim ravnotežu, dok letim shvatam šta mi se dešava, ali sam nemoćna, padam na cenjenu pozadinu, ublažavam pad dlanovima, osećam bol u ručnom zglobu. Sledeća stvar koju sam uradila je da pogled iza mene, da li će neko da me „pokupi“ odnazad, deca dolaze do mene zabrinuta, ruka me boli, pomeram je da proverim koliko je povređena i ustajem lako i brzo.

Klinci se smeju, ali im nije svejedno, čiste me od leda, osećam da nije ništa povređeno osim mog ponosa i pozadine, ali ok! :D Nakon što smo razmenili utešne reči i par šala na moj račun, polako kližem dalje. U tom trenutku moj sin kaže nešto što me za trenutak prosvetlilo: „Mama ti se sad plašiš da se vratiš na led?“

pexels.com

Sve mi tog trenutka prolazi kroz glavu, i moj primer njemu i život i padanje i dizanje i nameštanje krune, i nastavljanje dalje i sličnost celog tog dolaska na klizanje sa stvarnim životom i preduzetništvom i meditacija i disanje i drugi ljudi...

„Ne sine, ne plašim se, samo me malo boli levi guz!“ :D, smejemo se svi zajedno, ponovo kližem, kao da ništa nije bilo, osećam onaj bol, tu je da me opomene, da se ne zanosim praviše, ali osećaj klizanja je predivan i ona sloboda i brzina i strast koja te nosi dalje i zbog koje se ne sećaš ni pada, ni bola, samo radost življenja...

E tako i u životu i u svemu što radite, neka vas nosi strast i taj predivan osećaj slobode i sklada sa prirodom, ljudima. Budite hrabri, ustanite i nastavite dalje, bol će proći, kao i propuštena prilika.

Život je tako lep i pun mudrosti, zar ne...? ;)