 |
| pexels |
Odluka da se rodi dete nije vezana samo za socijalni status budućih
roditelje. Ona zavisi od ličnog zadovoljstva samim sobom, vezom u kojoj se
nalaziš, zrelosti, osećaja sigurnosti , planova za budućnost, podrške od strane
porodice, partnera, obrazovanja, zdravlja...
Potpuno su pogrešni potezi koji se čine u pravcu povećanja
nataliteta, od nesrećnih slogana, preko nadoknade za 1., 2., 3.,... dete. Sve su to surogat rešenja. Ono što se ne može preko noći promeniti, a na tome niko
ne radi je poboljšanje sveopšteg osećaja zadovoljstva što živimo tu gde živimo
u kombinaciji sa gore pobrojanim preduslovima.
Ja sam želela da imam još jedno dete, ali pošto nisam imala posao
nisam dugoročno mogla da planiram svoju i budućnost svoje dece. U međuvremenu
sam ušla u godine u kojima bi trudnoća za mene bila rizična. I dalje nemam
stalan posao, moja deca su porasla, naši troškovi života su još veći nego što
su bili pre 10 godina, a primanja manja.
Ja ne padam na cifre 10, 12, 15 hiljada eura, jer znam da se toliko
potroši u prvih par godina detetovog života, samo za hranu, odeću, obuću, a gde
troškove života ostalih članova ni ne računam.
Zašto bih ja osrednji kvalitet svog života još više narušavala zbog
patriotizma? Zbog povećanja nataliteta?
Možete me zvati sebičnom, ali moja odgovornost prema životima koje
sam već donela i prema mom životu, jer moram tu decu da izvedem na put, je
mnogo veća nego odgovornost prema državi koja me je dovela u situaciju da
pravim takve izbore i da grcam i pored ogromnih napora koje sam uložila u školovanje
i koje još uvek ulažem u svoj posao.
Ponekad zamislim to nerođeno dete i srce me zaboli, oči mi se
napune suzama i sad. Vidim ga, osećam
ga... Znam da bi bilo divno i drago, kao što su i druga moja dva deteta, volela bih ga
više od svog života, kao što volim i njih, ali morala sam da se žrtvujem.
Da ga žrtvujem.
Neka oni koji odlučuju o uslovima u kojim živimo, misle o tome, o
svoj toj žrtvovanoj deci za koju bi bilo ljubavi i mesta u srcu, ali razum kaže
da nekada to nije dovoljno i onaj ko tvrdi drugačije nije iskren. To možete
videti svaki put kada vidite prosjakinju na ulici. I ona voli svoju decu, ali
ne može da brine o njima.
A šta je država učinila za nju? Osim da joj jednog dana oduzme tu
decu i smesti ih u dom ili hraniteljsku porodicu koja ih nikada ne može voleti
kao rođeni majka i otac.
Neka hvala, ja ću i dalje, ponekad, krišom, sa bolom u grudima, i
slomljenog srca, zamišljati svoje nerođeno, a voljeno dete i znati da je tamo,
u mojim mislima najsrećnije i najsigurnije...
0 komentara:
Постави коментар