 |
| pexels.com |
U
svakom poslu imate dve vrste klijenata, one koji vas plaćaju i one koji Vam
plaćaju.
Koja
je razlika?
Razlikaje
u osećaju koji vam ostane posle saradnje sa nekim od njih. Nije bitno da li je
u pitanju neko „mali“ ili „veliki“, prosečnih primanja ili imućan, pojedinac
ili „firma“. Suština je u stavu koji ta osoba ima prema vama kao izvršiocu
posla. Posle jednih vam je puno srce i sa njima ostajete u dobrim odnosima do
kraja života, a posle ovih drugih imate osećaj gorčine u ustima i jedva čekate
da se agonija robno-novčane razmene završi i da vas nikad više ne pozovu i ne
zatraže uslugu/proizvod od vas.
Osoba
koja Vam plaća, plaća uslugu ili proizvod koji nudite, upravo takav kakav
prodajete, ni manje ni više, ne cenka se sa vama, ne traži dlaku u jajetu i
razlog da omalovaži i obezvredi vaš rad i na taj način „spusti“ cenu. Ne
izmišlja razloge kada dođe trenutak za naplatu. Prethodno se raspita o vama,
vašem proizvodu, pogleda ga, testira, uporedi sa drugima, proceni da li je to
dovoljno dobro za cenu koju je u mogućnosti da plati i ne žali se naknadno zato
što je mislio da će dobiti nešto drugo, više, kako je on zamislio, „za te novce“.
Kao da se bavite čitanjem misli i proricanje sudbine, a ne prodajom robe ili
usluge. Sa takvim kljentima Vam se piše velikim slovom, jer se sa njima tako i osećate,
poštovano i uvažavano.
Osoba
koja vas plaća, već unapred razmišlja kako da od vas dobije više nego što je
spremna da plati, uvek joj se žuri da se posao završi, ima hiljadu i jedan
zahtev, koji vi ako ste pošteni i predusretljivi, uglavnom ispunite, ali njoj
ni to nije dovoljno. Sa takvim klijentom uvek imate osećaj da zbog nečeg nije
zadovoljan vašim radom/proizvodom, ali eto on se baš „sažalio na vas“ pa neće
da uzme nekog drugog, a mogao bi, ali eto baš nema srca da vam sad otkazuje i uskraćuje
vašoj deci hleb i olovke za školu.
Takav
klijent misli da je gospodar vašeg vremena i života, tačnije da vi život i
porodicu ni nemate ili ako ih i imate on za to ne mora i ne treba da zna, pošto
vas je, je l’ da, već platio da radite. On misli da može u poslednjem trenutku da
zahteva da dođete pola sata ranije i odete sat i po kasnije, ali sve to po
istoj ceni. Kada tražite da se dodatno vreme plati, ponašaće se kao da mu
vadite zub i sigurno će vas ogovarati svojim prijateljima. Od takvog klijenta
nikada nećete dobiti preporuku, niti pohvalu.
Isplata
honorara je kod takvih klijenata rastegljiva kategorija, po njihovo skromnom
mišljenju, za razliku od njih vi u prodavnici kupujete uz pomoć virtuelnih
novčanica ili novca iz Monopola, dok je njihov Dinar teškom mukom zarađen i
mora da se „oplođuje“ bar još jedno dve nedelje do mesec dana na njihovom bankovnom
računu. I sve to preko vaše grbače, pardon, novčanika.
Trenutno
imam situaciju klijenta koji misli da me plaća. Za početak to je neko „velik“ i
imućan, a pri tome kasni dve nedelje sa isplatom. Prilikom dogovaranja posla,
sve mu je trebalo odmah i hitno, ako može za juče, ali kada je došlo
ispunjavanje njegovog dela dogovora, onda je od jednom prezauzet sa hiljadu
obaveza. Kao da se uplata u današnje vreme ne završava sa dva klika. Morate tri
puta da ga „podsećate na rok za plaćanje, sa sve „molim Vas, ako biste mogli,
itd.“. I da u celom tom transferu imate samo transfer blama.
Moguće
da ja nisam rođena za trgovinu, ali što bi moj žmu rekao: „trgovina je svuda oko
tebe“, tako da, htela, ne htela, ne mogu da se izvučem od prokletinje. Ako
ništa drugo imam samo poruku za te što vas plaćaju: „Zaobiđite nas i potražite
nešto što sebi možete da priušte, nemojte pljuvanjem po nečijem radu opravdavati
to što nemate ili niste spremni da platite ono što želite.“.
Znam,
znam, reći ćete toga je bilo uvek i biće dok je sveta i veka, ali ja, eto nekako,
neću i ne mogu da se priviknem i prihvatim tako nešto. A i što bih? To bi samo značilo da je za mene to normalno,
a nije.
Tako
da još jednom:
Molim vas, zaobiđite me, ako mislite da me plaćate, umesto da mi plaćate, u protivnom
saradnja neće biti na obostrano zadovoljstvo. ;)
0 komentara:
Постави коментар