Prijateljstvo u doba otuđenosti

Privatna arhiva

Kada ste poslednji put pitali nekog: „Kako si?“ i to stvarno mislili, još bolje, kada ste to pitali i bili spremni da čujete odgovor: „Nisam najbolje.“?

Verujem da kod većine to nije bilo u skorije vreme. Nikad više kanala komunikacije, a nikad više površnih odnosa i manjka empatije. I sama sam često bila u ulozi i onog koji pita radi pitanja i onog koji vapi za tim da ga neko sasluša.

Često ljudima u našoj okolini prilazimo površno i bez preteranog udubljivanja u njihovo ponašanje, probleme, potrebe.  Još češći je izgovor nedostatak vremena i obaveze. A šta je bitnije od ljudi i emocija koje razmenimo sa njima?

Spoma Avramov

Vreme gubimo na toliko nevažnih načina, počevši od blejanja u mobilni i društvene mreže, slušanja bulažnjenja lažljivih političara i dokonih „zvezda i zvezdica“ televizijskog neba. Kada tako sumirate svoje vreme u odnosu na ono koje biste „izgubili“ slušajući prijateljicu, komšinicu, poznanicu, ali zaista slušali i čuli, dobrobit od tako „izgubljenog vremena“ je mnogostruka.

  •     Na prvom mestu zbližili bi se sa tom osobom, jer čim ona ima potrebu da vam otvori svoju dušu, ima i poverenja u vas.


  •     Druga stavka je pomoć toj osobi, ne savetom ili nekim drugim, materijalnim vidom pomoći, nekada je najveća pomoć saslušati, ali zaista saslušati čoveka preko puta vas.


  •     I treća, na taj način pomažete i sebi, shvatite da niste usamljeni u svojim brigama, da niste jedini sa problemima i vaša muka postaje upola lakša.

Dok sam bila devojka, sa pojedinim prijateljicama sam imala posebne dane  kada smo se viđale, pile kafu, delile tajne, ogovarale ( i to je za ljude ;) ), slušale muziku, pričale o knjigama i filmovima koje smo pročitale i gledale u međuvremenu. Sada više nemam takve dane,  a sa tim prijateljicama sam sretna ako ih vidim jednom godišnje...

Spoma Avramov
Sve u svemu to je bio jedan vid psihoterapije. To poveravanje, razmenivanje mišljenja i energije.

Kada ste vi poslednji put imali takvo druženje?

Pre dva dana sam imala proslavu 25 godina mature. Ooo da, tako sam matora! :) Nisam neki tremaroš, a još sam bila i organizator susreta, tako da nisam imala zebnju oko susreta sa društvom iz srednje. Čak što više, radovala sam se susretu i tome da čujem kako su proveli prethodne godine, čime se bave, koliko dece imaju, šta rade njihova deca, partneri itd.

Opšti utisak, svima nam je falilo druženje i viđanje! :) Divan je osećaj ponovo se osetiti kao da si u razredu, da pripadaš toj grupi ljudi i da delite zajedničko vreme i uspomene na gomilu smešnih i tužnih događaja.

Još čudniji je taj osećaj „podetinjenja“ koji imaš sa društvom iz detinjstva. Negde sam pročitala da se to zove „kolektivna regresija“! :)

Sutradan sam se srela sa dve drugarice na kafi i svaka od nas je povela svoju ćerku, to je bio poseban doživljaj, gledati njih kako se druže, trčkaraju, igraju lastiš i pričaju u glas...  Kao da gledam nas u prošlosti...

Privatna arhiva
Ono što želim da vam kažem ovim tekstom je da koliko smo dobili sa internetom i društvenim mrežama, mnogo više smo izgubili. Izgubili smo zajedničke uspomene, umesto fotografija prijateljice na ekranu, izgubili smo zajedničke emocije, strahove i nadanja, umesto umesto nakucanih reči u inboxu, izgubili smo vesela lica naše dece posle nekog nestašluka ili zajedničkog otkrića, umesto gledanja u njihov potiljak dok njih pet sedi u sobi i svako bulji u svoj mobilni ili tablet.

Spoma Avramov
Koliko god se trudila da ne sažaljevam današnje generacije i da prihvatim da je njihovo vreme ovo sada, da oni ne poznaju život bez kompjutera, interneta, mobilnog, kao takav, ja to ne mogu.

Žao mi ih je.

Mislim da je jadac baš u tome što oni ne znaju za taj život bez svega toga, a mi, njihovo roditelji, rođeni pre ’90. godina prošlog veka, znamo za sve to, a danas koristimo tehnologiju i sve njene prednosti i svesni smo da smo u prednosti u odnosu na njih.

Taj period detinjstva u kome su deca upućena jedna na druge, u kome otkrivaju sebe i svet oko sebe svim čulima i sopstvenim iskustvima, skoro da je nestao. Samo će vreme pokazati koje će biti posledice svega toga i kako će ove generacije odgajati svoju decu.

Spoma Avramov
Strašno sam radoznala kako će izgledati deca naše dece i deca naših unuka! Šta će tada biti bitno u njihovim životima i koliko će prostora u njihovom svetu zauzimati drugi ljudi i stvarni odnosi sa njima?

Zanima me koliko će taj lažan osećaj sigurnosti, anonimnosti i predstave o svom i tuđim životima (koji dobijaju na društvenim mrežama) uticati na njihovu stvarnu sliku o sebi i svetu i koliko će to uticati na pojavu depresije, nesigurnosti i loših međuljudskih odnosa?

Umrežavanje, povezivanje, spajanje sve su to termini koji trenutno vladaju našim svetom, ali gde su tu emocije i da li taj i takav svet može opstati bez njih i stvarnog kontakta sa stvarnim ljudima?

Spoma Avramov
Srećna sam što živim u dva sveta, jedan je stvaran i moj u njemu se družim sa prijateljima i telefon mi nikad nije u ruci, drugi je takođe moj, koristim ga za poslovnu komunikaciju i sliku koju želim stvoriti o sebi i mogu ga menjati po svom nahođenju.  Za razliku od dece, ja se po potrebi mogu uključiti i isključiti iz tog lažnog sveta.

Ali šta je sa njima?

Šta je sa njihovim stvarnim svetom koji je ujedno i virtuelan?

To će tek vreme pokazati.

P.S. Pišite mi šta vi mislite o tome, rado bih brainstormovala! ;)




CONVERSATION

0 komentara:

Постави коментар

Back
to top