Spoma Avramov

Glupo je što na svom dragocenom i retkom odmoru trošim vreme na razmišljanje o teškim temama, ali sve je to naš život.

Ili bi mogli reći, sve je to život koji pripada našoj državi.

Ili još preciznije, sve je to ovozemaljski i zagrobni život koji pripada našoj državi.

Rekao bi prost čovek da će bar u zagrobni život ići kako želi i kako mu njegovo verovanje i vera nalaže, ali avaj...

Neko je odlučio da se poigra rečima i ljudskim ograničenim umom (oprostićete mi na generalizaciji, ali složićete se da je većina nas često u situaciji da bude izmanipulisana) i na taj način nam oduzme naše poslednje, ljudsko dostojanstvo tako što će nas bez naše i saglasnosti naše porodice "raščerečiti i podeliti za rezervne delove".

Neka mi milion puta oproste pacijenti i njihove porodice, koji čekaju na transplantaciju! Imala sam tatu bolesnog od hronične insuficijencije bubrega i znam kako je to.

Dala bih za njega život, a ne jedan bubreg, ali on to nije želeo. Odluka da mu to predložim je bila moja, ali je on mislio da sam suviše mlada, da me čeka život, trudnoća, deca...

Umro je u mojoj 24. godini, a svojoj 57. Nije doživeo da vidi moju decu. Ipak, ta odluka je bila moja, niko mi ništa nije oteo na silu i prva stvar koju sam uradila nakon što je umro u bolnici, otrčala sam kao bez duše na patologiju i insistirala da ne rade obdukciju na njegovom jadnom i izmučenom telu.

Sama pomisao na to nakon svih muka koje smo svi zajedno, kao porodica prošli, bila mi je nepodnošljiva.

Ja vas razumem (vi mene možda ne...) i saučestvujem u vašoj strepnji, strahu i iščekivanju, ali molim vas da mi odgovorite na samo jedno pitanje?

Da li biste voleli da dobijete organ osobe za koju znate da za života to nije želela?

Nisam vernik u pravom smislu te reči, ali verujem u sveukupnu energiju koja kruži kroz nas i prirodu, znam da postoji memorija i emocije kako u našem mozgu, tako i u našim ćelijama i duh koji predstavlja nas kao individue.

Ta energija i emocije će zajedno sa našim organima otići drugoj osobi. Koje su šanse da nečija poslednja želja za celovitošću nakon smrti, pomogne da se taj organ "primi" u drugom telu?

Moje mišljenje je da su male.

Da ne pričamo o narušavanju jednog od najvažnijih ljudskih prava, prava na slobodnu volju.

Kao što moje nepokretnosti i pokretnosti nakon moje smrti pripadaju mojoj porodici, a ne mojoj državi, tako i moje telo pripada onima koji su me voleli zbog onog što sam bila za života.

Moje je pravo da odlučim kada i na koji način ću biti humana. Kako god to za nekog surovo zvučalo, ja biram da budem humana za života, da svojom ljubavlju, delima i kreacijama učinim ovaj svet lepšim i boljim.

Po mom mišljenju, najveća je šteta, trenutna nemogućnost transplantacije ljudskog mozga.

Pitate se zašto?

Zato što me zanima kako bi se tada izjašnjavali o transplantaciji pojedini zagovornici diskutabilnog predloga zakona?

Šta bi sve novi "vlasnici" mogli da saznaju i otkriju? I kako bi to uticalo na porodice donatora, a i primaoca organa?

Budite mudri i dalekovidi, da ne bi stradali od sopstvenog mača. Tako bih ja to nekako formulisala...

A sad opet plavetnilo i javite mi gde treba da potpišem u slučaju da ipak ne budu mudri i dalekovidi!

Kao što to obično biva ;)