PORODIČNA ŽENA

Privatna arhiva

Moje iskustvo sa dojenjem je lično i profesionalno. Završila sam srednju medicinsku školu, o tome sam već pisala OVDE i jedno vreme sam kao psiholog volontirala u novosadskom porodilištu “Betanija”. Imala sam priliku da vidim mnogo različitih situacija i slučajeva i mogu vam reći da je sve ono što pročitate o dojenju istina.

Ima lepih iskustava sa dojenjem, prirodnih i onih manje lepih i teških, ali sa srećnim krajem. Nažalost postoje i situacije u kojima žene i pored svog velikog truda nisu uspele da očuvaju laktaciju, tačnije priroda i njihov organizam nisu odradili svoje i pored njihove velike želje. Hvala bogu, u tim slučajevima postoji i alternativa majčinom mleku u vidu veštačke formule, poznata i kao adaptirano mleko (AD).

Trudnoća je jedan od najlepših perioda u životu, tako bar kažu. Moja je i bila. Nakon prvih par meseci mučnine, pospanosti i razdražljivosti konačno sam počela da uživam u činjenici da u sebi nosim novi život i da ću postati majka jednog dečaka, a dve godine kasnije i jedne devojčice.

U prvoj trudnoći nisam imala jasnu predstavu o tome šta me sve čeka, ali sam znala da jako želim dete i to novo poglavlje u mom životu i životu moje male dvočlane porodice koja je bila na putu da postane proširena sa još jednim članom. :)

Još jedna od stvari koju sam zasigurno znala je da želim da dojim svoju bebu. Trudila sam se da sve vreme trudnoće živim zdravo, hranim se zdravo, koristila sam preporučene preparate i želela sam da tako i nastavim. Iskreno, nisam ni razmišljala o mogućnosti da ne dojim, mada se i to moglo desiti. Da je tako bilo, verovatno bih bila očajna, ali bih prihvatila neminovno.

Kao što ste verovatno shvatili, ja nisam imala problem sa dojenjem, bar ne onaj koji ima većina žena, u vidu manjka mleka, već sam naprotiv imala nešto potpuno drugačije, ali jednako bolno i mučno, a to je hiperlaktacija.

Hiperlaktacija predstavlja povećanu produkciju mleka, mleko curi u mlazu i stvara problem prilikom dojenja. Beba se zbog toga buni, plače, zagrcnjava, pušta dojku iz usta. Takođe, postoji velika opasnost od mastitisa kod majke. Često sam se budila tako da mi je ona strana dojke sa koje sam spavala bila tvrda kao kamen.

Elem, da krenem iz početka sa svojom pričom, suprotno svim verovanjima da žene koje se porode carskim rezom nemaju odmah mleko, to nije tako. Ja sam bila jedna od onih kojima je mleko krenulo najuredenije u roku od 24h nakon porođaja. Pošto sam bila u šok sobi i pod jakim analgeticima bebu sam dobila na podoj tek kada sam premeštena na poluintenzivu, a to je bilo trećeg dana nakon prođaja.

Za to vreme su mi donosili bebu na „maženje“ kako to oni kažu, ali su je, pretpostavljam, za to vreme hranili adaptiranom formulom. To je prva greška koja se pravi u bolnici. Majka koja se porodila carskim rezom, takođe, može odmah da doji. Možda u tom slučaju ne bi mogla da prima jake analgetike i neko bi morao da joj prinese bebu, ali to u našim licenciranim, Baby friendly porodilištima ne bi trebao da bude problem ili možda grešim?

Druga greška je to što se bebe za to vreme ne poje sa cuclom za flašicu, već se u flašicu stavi parče sterilne gaze preko koje beba sisa mleko iz flaše. Prvi put kada sam to videla bila sam šokirana. Zašto to rade ne znam tačno? Da li da ne bi morali da sterilišu cucle ili da bi ih tako brže napojili? U svakom slučaju na taj način bebe brže gutaju mleko i nepravilno drže usta što kasnije stvara problem kod navikavanja na dojku.

I treća greška sa dojenjem, koja se pravi već u porodilištu je uobročavanje. Drugim rečima beba se doji na određeno vreme, a ne onda kada je zaista gladna. Bebu vam donose na nekih tri sata, preko noći se pravi i duža pauza, pretpostavljam da ih i tada dohranjuju formulom.

Meni je mleko uveliko krenulo pre prvog podoja i nadolazilo je sve više, sestra mi je sugerisala da se izmlazam da bi smanjila nabreklost dojki, ali ja to kao većina prvorotki nisam znala pravilno da uradim i grudi su počele sve više da se stvrdnjavaju. Išla sam u školu za trudnice, iako sam znala da ću imati carski rez, ali to mi nije mnogo pomoglo u ovoj situaciji.

Onda je sestra odlučila da preuzme „stvar“ u svoje ruke i počela da me izmlaza ručno. Taj bol mogu da objasnim samo onima koji su ga preživeli, sve zvezde sam videla, a nakon tako „stručnog“ izmlazanja dobila sam otok areole zbog kojeg su mi se skratile bradavice i na taj nači je bebi posle bilo još teže da je uhvati.

Kada su mi konačno doneli bebu na prvi podoj sa mnom je bila babica koju sam ranije angažovala da mi pomogne. Možda to nije ok, ali nisam bila od onih koje misle "ja ću sve sama", "neću nikome ništa da platim iz principa", itd. Jednostavno, osećala sam se sigurnije zbog toga što sam imala nekog „svog“ pored sebe. Ona je uradila sve što je mogla, ali moje grudi su bilo ogromne, nabrekle i otečene, a moja beba uspavana i hipotonična zbog blage žutice koju je imala.

Hvatala je moja beba bradavicu, ali je često puštala i svako ponovno vraćanje bebe na nju je bilo prava noćna mora zbog bolova koje sam trpela. Za one koji ne znaju kako to izgleda, beba se za bradavicu uhvati kao pijavica. Ako je beba pravilno prislonjena na bradavicu, ona jezikom stvara vakum i na taj način ona ne mora da vuče sve vreme, već povremeno pa se odmori i onda opet. Sve to ne bi bilo ništa strašno da vaše dojke nisu bolne i iziritirane do granice izdržljivosti.

Vremenom bradavice postanu kao šmirgl papir grube i neosetljive, ali u prvih par nedelja osećaj nije nimalo idiličan kao na onim slikama na kojima vidite majku koja doji bebu. Zbog toga što su mi areole bile otečene i beba nije mogla da uhvati bradavicu, morala sam da koristim silikonske bradavice. To je još jedna potencijalna opasnost da se beba odvikne od sisanja ili da se navikne samo na sisanje preko njih.

Pored svih tih muka i bolova moj problem sa prekomernim stvaranjem mleka se samo pogoršavao, neko bi pomislio blago tebi, ali nje baš tako. Moj podoj je izgledao tako što sam bebu aktivno dojila pola sata, a sat vremena se izmlazala pumpicom, nakon toga sam obavljala ličnu higijenu, stavljala razne masti i obloge i nakon toga bi mi u najboljem slučaju ostajalo pola sata, sat za odmor i spavanje do sledećeg podoja. Agonija. Tako u jednoj reči mogu da opišem prvih šest, sedam nedelja nakon porođaja.

Više nisam znala kada je dan, kada je noć. Sve se vrtelo oko dojenja i sisa. :) Šetala sam se okolo po stanu kao avet, sa pelenama uvučenim u grudnjak za dojenje, ponekad sam se odbijala od zid koliko sam se teturala. Mislila sam da neću preživeti. Sada se nasmejem kada se toga prisetim. Na sve te muke, dolazi do pada hormona i raspoloženje vam se menja, plakala sam ko kišna godina i mislila kako je moj život propao. :)

Jedina uteha u svemu tome je bilo to što je beba lepo napredoval i sve bolje smo funkcionisale zajedno. Polako je spadao otok na bradavicama, a ja sam otkrila da je najbolji lek za naprsline i otoke, ostaviti svoje mleko da se osuši na bradavicama i ne stavljati ništa drugo. Sve masti, lanolini i drugi preparati su dovodili samo do toga da je dojka bebi klizila iz usta i činila je nervoznom. Beba koja je gladna i umorna najmanje voli da joj sika stalno ispada iz usta. Počinje da plače, neće ponovo da je uhvati, mlada majka se unervozi, plaši se da će beba ostati gladna i tako nastaje začarani krug.

Vremenom sam izbacila silikonsku bradavicu, što je beba prihvatla bez problema i počela je da sisa u pravilnim vremenskim razmacima od dva i po, do tri sata. Posle par meseci taj razmak se povećao, ali se sve do kraja perioda dojenja budila u toku noći. Prvo dete sam prestala da dojim sa nepune dve godine, jer sam ostala u drugom stanju, a drugo dete sam dojila dve i po godine. Oba deteta sam isključivo dojila prvih šest meseci, nisam ih pojila ni vodom.

Privatna arhiva

Bilo je čudnih pogleda, indiskretnih pitanja tipa: „Kada planiraš da prestaneš da dojiš?“, ali ja sam odlučila da dojim sve dok meni i bebi to bude prijalo. Imala sam čvrstu volju i ubeđenje da je to najbolji način i da moram iskoristiti ono što mi je priroda podarila.

Moje lično mišljenje o dojenju se zasniva na iskustvu i onome što sam pročitala, a glasi ovako:

Dojenje počinje u glavi, zato pre nego što donesete bebu na svet porazgovarajte iskreno sa sobom i priznajte šta zaista želite i da li ste spremne da idete do kraja. Da li ćete učiniti sve što bude trebalo da dojite bebu i da li želite i možete da istrpite sve bolove, nedoumice i strahove vezane za sam čin.

Ako tad kažete: „DA, spremna sam da učinim sve.“, ništa osim fizičkih nedostataka (a to se može videti i pre same trudnoće) vas ne može sprečiti da svoju bebu dojite bar neko vreme. Dojenje je najprirodniji i najnormalniji način hranjenja. Zamislite naše predake i kako su oni tada preživljavali bez formule. Jeste, uvek je tu bila neka dojilja za bogatašice i mleko životinje za siromašne, ali većina žena je dojila svoju decu i nije ni razmišljala da li će to moći ili ne.

Davno sam čitala knjigu Crveni šator Anite Dajamant u kojoj se lepo opisuje život u zajednici nekad, kako su se žene porađale kod kuće i negovale u krugu porodice od strane drugih žena i rođaka. Pročitajte je ako budete u prilici, divna je. Možda je ta veza sa prirodom i sa drugim ljudima, pažnja starijih i iskusijih žena ono što nam fali u ovom našem, savremenom svetu. Možda sve te silne informacije samo zbunjuju mladu majku i mistifikuju jedan divan i prirodan čin.

Ono što je nekada bilo prirodan sled događaja nakon porođaja, danas je postalo tema mnogih rasprava, uzrok mnogih nezadovoljstava, a proizvođači adaptiranih fomula su u toj situaciji straha i nesigurnosti savremenih majki videli svoju priliku i ponudili rešenje.

Nije problem u tome što postoji zamena za majčino mleko, hvala nauci na tome, već što se ono sve više koristi kao alternativa. Postoje žene koje bi mogle da doje svoju bebu, ali ih guši osećaj vezanosti i taj ritam života, žele da se vrate životu koji su vodili pre roditeljstva što pre.

Meni lično je bilo najjednostavnije da dojim svoje bebe. Hranu sam uvek imala sa sobom u odgovarajućoj količini i odgovarajuće temperature. Dojila sam ih na javnom mestu, u autu, kod prijatelja, bake, gde god sam se zatekla u vreme podoja. Ljudi na to gledaju blagonaklono i retki su slučajevi o kojima ste možda čitali, kada vas ljudi prekorevaju zato što dojite na javnom mestu. Uostalom koga je briga za njih!?

Nikog ja ne nagovaram da doji niti to želim, samo hoću da ukažem na to koliko je buke podignuto oko jedne tako lepe, prirodne i jednostavne pojave. I kada bih htela da budem paranoična, rekla bih da je sve to maslo proizvođača veštačkih formula. U svakom slučaju svi smo mi odgovorni za svoje odluke, život je pun izazova, a ovo je samo još jedan od njih.

Privatna arhiva

Za kraj:

Ne postoji slabo mleko

Ne postoji vodeno mleko

Ne postoji žena koja uopšte ne proizvodi mleko

Bolje je i tri kapi majčinog mleka nego ništa (posle ga dohranite adaptiranom formulom)

Majčino mleko u sebi sadrži antitela, formula ne

Majčino mleko je savršeno

Adaptirana formula nije savršena, ali je dobra zamena kada nema majčinog mleka

Ljudi su sisari, jasno vam je zašto

Niko nije rekao da je lako

Za najbolje stvari u životu se morate potruditi, a ovo je jedna od njih

Dok sam pisala ovaj tekst naišla sam na informaciju da u Srbiji samo 13% majki doji svoju decu!

Da li je moguće da smo toliko inferiorni u odnosu na naše predake, kada je dojenje u pitanju, a toliko superiorni kada su u pitanju tehnologija i nauka?

Da li smo se mi možda ulenjili i potražili lakši put?

Volela bih da čujem vaše mišljenje.

Još izvora na ovu temu:

http://mahlat.rs/moja-prica-o-dojenju-nema-foto-nema-video/
http://www.maminsvet.rs/2016/09/24/kako-marketing-adaptiranog-mleka-potkopava-pokusaje-mama-da-doje/#.WACtceV97IV
http://mamaizmagareceklupe.com/juce-tvoje-danas-svacije/

Da li vi čuvate vaše uspomene?

Dok sam ja bila dete, uspomene smo čuvali na ovakvim fotografijama. ☺

Ovo sam ja :)

Da li i vi imate svoju fotografiju iz detinjstva?

Nekada je postojala tradicija fotografisanja dece u fotografskoj radnji. Sećate se onih slika, golišavih beba na ćebencetu, dece na prvom rođendanu, na prvoj Novoj godini?

Porodice su išle na zajedničko „slikanje“. Poređaju se tata sav ozbiljan i strog, mama smerna i ponosna i dečica zalizana i utegnuta u najbolje odelo.

Takve fotografije su se čuvale u albumima, na zidu, pored uzglavlja. Poklanjale su se bakama, tetkama, ujnama...

Danas se ta navika pomalo izgubila. Svi imaju mobilne telefone sa kamerom, digitalne fotoaparate i računare na kojima tako urađene fotografije skladište.

Spoma Avramov Photography

Još uvek postoji mogućnost da svoje uspomene sačuvate od zaborava.

Da li ste nekad pozvali profesionalnog fotografa i u toplini vašeg doma ili na nekoj lepoj lokaciji zajedno zabeležili uspomene na detinjstvo vaše dece i zajednički provedeno vreme?

Spoma Avramov Photography

Mislite da su fotografije sa vašim mobilnim uređajima i na računarima jednako lepe i trajne?

Moguće je.

A šta ako izgubite telefon ili vaš kompjuter "pokupi" virus!?

Mnogo puta sam i sama razmišljala o tome.

Koliko vas redovno izrađuje fotografije urađene na taj način?

Verujem vrlo malo.

Fotografije koje vam uradi fotograf izgledaju luksuzno i profesionalno. Mogu se izraditi na papiru i u digitalnom formatu.

Rade se namenski za određenu priliku. Uspomena na trudnoću, rođenje, proslavu rođendana, veridbu, krštenje i sve ostale trenutke koje na ovaj način činite nezaboravnim.

Mogu biti urađene i tek tako, da se setimo kako smo bili srećni.

Fotografije koje uradite sami ili za to zadužite nekog prijatelja mogu biti mutne, loše kadrirane, suviše svetle ili mračne. Često ostanete razočarani tako urađenim fotografijama. Poštedite sebe i porodicu nezadovoljstva.

Onaj digitalni fotoaparat (idiot) koji ste nedavno kupili pravi odlične slike, ali neko uvek fali na fotografiji, a i ljubazni prolaznik je malo nakrivio sliku, pa izgleda kao da svi „curite“ iz nje.

Unajmiti fotografa je najkomfornije rešenje, uživajte sa porodicom i prijateljima u trenutku stvaranja uspomena i ne brinite kako će sve to posle izgledati na fotografiji.

Spoma Avramov Photography

Fotograf zna kakvo svetlo je potrebno, iz kog ugla se najbolje vidi scena koju želite da ovekovečite i razume vaše želje.

Da li profesionalno fotografisanje ima neku manu?

Ima jednu VELIKU manu, a to je da kada budete videli tako urađene fotografije, ni jedne druge vam neće više biti dovoljno lepe i dobre.

Ali taj se problem lako da rešiti. :)

Zakažite svoj termin za fotografisanje i iskoristite popust od 10% na prvi fotosešn.

Prijavite se OVDE i uživajte u svojim uspomenama...

Pozdrav od mene i do fotkanja!

Dobro, možda još nije bila jesen, ali septembar je za mene uvek značio kraj leta i početak školske godine. Obično bi počele kiše i kupaći se više nije oblačio. Prošlog vikenda sam posetila Vrnjačku Banju posle skoro 30 godina. Prvi put sam bila na svadbi moje sestre od tetke, a nakon toga sam još jednom došla na odmoru sa roditeljima.

Moja majka je 1987. godine operisala žučnu kesu, a pošto je Vrnjačka Banja poznata po lekovitim mineralnim izvorima, posebno blagotvornim za gastrointerstinalne tegobe, te godine, umesto na more, otišli smo u ovu poznatu banju.

Pošto sam u to vreme bila tinejdžer, bilo mi je užasno dosadno. To su one godine kada još uvek niste dovoljno odrasli da izlazite sami u diskoteke i kafiće, a niste ni dovoljno mali da bi vas bazen i šetnja po Promenadi zabavili.

Ono što sam sada zatekla naprosto me je oduševilo. Vrnjačka Banja je prelepo uređena, sa mnoštvom cvetnih leja, pergola, klupa za odmor od šetnje i nizom kafića i restorana u kojima se možete osvežiti i probati tradicionalne specijalitete.

Ali da krenem od početka, u Vrnjačku Banju smo stigli u petak uveče, kada smo došli u Solaris Resort već je pao mrak. Na prvi pogled kompleks izgleda kao niz dvospratnica sa ljupkim stazicama i mnoštvom zelenila između.

Nakon prijavljivanja uputili smo se do svog apartmana. Smeštaj je ostavio odličan prvi utisak, soba se sastoji od dnevnog boravka, spavaćeg dela, prostranog kupatila sa tuš kabinom i francuskog balkona. U dnevnom boravku postoji LCD TV. Na mene je najveći utisak ostavio broj ormara i plakara koje smo imali. Navikla sam da na svojim putovanjima kuburim sa prostorom za odlaganje stvari, pa je ovo bilo pravo osveženje. Za više informacija o smeštaju pogledajte OVDE.

Večera je od 18 do 20h, ali su nam ljubazni domaćini izašli u susret i poslužili je kasnije. Oduševila sam se izborom hladnih predjela i kuvanih jela, za one koji ne jedu meso, poslužuje se veliki broj variva i salata, a za sladokusce tu je i više vrsta kolača za desert. Posle večere družili smo se u baru restorana Biber i pored jednog od dva spoljna bazena.

Ovaj bazen je u toku dana omiljeno mesto gostiju resorta. Oivičen je tropskim baldahinima, a u njemu se nalazi vodeni bar. Za izradu drugog bazena je korištena biodizajn metoda. Bazen je napravljen od prirodnog peska i imitira prirodan ulazak u more. Zbog toga je odlično prilagođen za malu decu.

Sledećeg dana nakon obilnog doručka, koji bi zadovoljio i najveće gurmane (u ponudi su slatka i slana jela, tradicionalna hrana kao što su kačamak, proja, kajmak, mladi sir, pršuta,...) domaćini su nam priredili prezentaciju Solaris Resorta u jednoj od seminar sala. Nakon toga smo otišli na organizovani obilazak Vrnjačke Banje.

Kao što sam već napisala u Banji nisam bila skoro 30 godina. Dosta toga sam zaboravila, a dosta toga novog je napravljeno i uređeno. Ono što najviše oduševljava je ogromna količina zelenila koja vas okružuje sa svih strana. Šetalište koje se zove Promenada je povezano mostićima ispod kojih teče potok. A kroz centar ide i vozić.

Jedna od atrakcija Vrnjačke Banje je „Most ljubavi“, priča kaže da će se par koji na mostu zaključa katanac večno voleti. Prava priča koja prati ovaj most je imala malo drugačiji kraj. A priča ide ovako:

“Za vreme trajanja I svetskog rata, tačniije par godina pre njega, zavoleli su se učiteljica Nada i srpski oficir Relja. Tokom te njihove ljubavi oni su se jedno drugome obećali na večnu ljubav koju niko i ništa neće moći promenuti. Međutim ubrzo dolazi rat. Ljubav kojoj su se svi žitelji Vrnjačke Banje divili, uskoro nailazi na more prepreka. Relja odlazi u Grčku kako bi služi svom narodu, ali tako se zaljubljuje u jednu mladu i lepu Grkinju, te raskida svoje zaruke sa Nadom koja to nije ni sanjala (čak ni u onom najgorem košmaru). O samoj sudbini mladog oficira Relje, nakon ovog događaja ne znamo apsolutno ništa više, ali priča o Nadinoj sudbini se nastavlja. Prevelika tuga koja ju je zarobila , muči je svaki dan, pri čemu ona sve više propada i uskoro postaje slabašna senka koja je, nekoliko meseci nakon toga i umrla. Mnoštvo devojaka potrešeno Nadinom sudbinom odlučuju da svoju ljubav osiguraju tako što će je „zaključati” na mostu na kome su se Nada i Relja sastajali .”

Ako vam se priča dopala okušajte i sreću tako što ćete zaključati svoju ljubav na ovom mostu.

Kroz prelep park i leje raznobojnog cveća prošetali smo do Japanskog vrta, poklona japanskih vlasti Vrnjačkoj Banji. Usput smo posetili nekoliko znamenitih vila, viđenih građana Vrnjačke Banje. Najveća od njih je Dvorac Belimarković.

Jovan Belimarković je bio srpski general i viši državni službenik. Ministar kralja Milana Obrenovića i namesnik maloletnog kralja Aleksandra Obrenovića. Dvorac je podignut između 1882. i 1887., na padini iznad izvora tople vode. Sagrađen je po uzoru na poljske vile severne Italije. Dvorac krasi dvokrako stepenište koje vodi na privi sprat zdanja. Okružen je travnjakom i prelepim parkom, danas je u njemi smešten Zavičajni muzej.

Nakon šetnje vratili smo se u Solaris Resort na zajednički ručak i degustaciju vina i rakije vinarije Milosavljević koja se služe kao pića kuće. Sledećeg dana smo imali priliku da nakon doručka obiđemo vinariju i to je jedno mojih lepših iskustava sa ovog putovanja.

Vinarija Milosavljević se nalazi u selu Bučje pored Trstenika. Vinogradarska tradicija je u ovoj porodici prisutna dva veka. Glava porodice Milomir Milosavljević je jedno vreme svoje umeće usavršavao u Švajcarskoj, nakon čega se vratio u rodnu Srbiju da bi nastavio porodičnu tradiciju.

Nikada nisam bila u tako velikom vinogradu, činilo mi se da bi ceo dan mogla provesti u šetnji kroz redove loze, grickanju grožđa i osluškivanju zujanja pčela i cvrkuta ptica. Prosto nestvarno...

Vinarija Milosavljević jedina primenjuje ekološku proizvodnju vina. Svaki drugi red čokota je zatravljen i na taj način korisna flora i fauna pobeđuje štetnu. Brend vinarije Milosavljević se zove Vila vina. Od vrsta vina koje se ovde proizvode to su: Cabernet Sauvignon, Sauvignon Blanc, Shiraz, Barique, Rose, Tamjanika i Merlot.

U prijatnom ambijentu degustirali smo neka od najboljih vina ove vinarije. Na moje pitanje da li se vina mogu mešati, domaćin mi je odgovorio da to nije problem ako se pije umereno ovim redosledom: belo, rose, crveno. Mi smo ga, naravno, poslušali. Ne moram da vam kažem da smo se jedva naterali da krenemo dalje. Pred nama je još bio izlet u manastir Ljubostinju.

Manastir Ljubostinja se nalazi u ataru sela Prnjavor i pripada Kruševačkoj eparhiji. Manastir je sagrađen kao zadužbina knjeginje Milice, žene kneza Lazara. Ona je sahranjena u manastiru zajedno sa monahinjom Jefimijom ili još poznatom kao Jelena Mrnjavčević, suprugom Uglješe Mrnjavčevića. Njih dve su se posle Kosovske bitke zajedno zamonašile i došle u ovaj manastir.

Ceo prostor odiše spokojem. Prelepo dvorište koje ga okružuje oivičeno je konakom, zvonikom, kućom u kojoj žive monahinje i kapelicom. Monahinje se bave gajenjem pčela, tako da iza manastira stoji špalir pčelinjaka.

Nakon izleta, vratili smo se u naš sunčani raj i za kraj iskoristili blagodeti wellness & spa centra. U wellness zoni na raspolaganju vam se nalazi jacuzzi za 10 osoba sa hidro i aero masažama, slana pećina, kaldarijum, ruska banja, parno kupatilo, relax baldahin, tuš tropska kiša, finska sauna, tepidarijum kao i zatvoreni bazen sa morskom vodom temperature 29 stepeni. U okviru relax zone, gostima su na raspolaganju razne vrste masaža, relax soba i tepidarijum.

Solaris Resort je sjajan izbor za porodice sa decom. Veliki izbor sadržaja za zabavu će animirati vaše mališane, a vi ćete za to vreme moći da uživate u blagodetima wellness i spa centra. Raznovrsnost hrane i pića zadovoljiće izbirljiv dečiji apetit, a vama nabaciti koji kilogram više. Sve u svemu jedno sjajno vikend iskustvo.

Posle svega možemo samo reći: “Trebalo je duže da traje”.

Sva prava na materijal u ovom tekstu su zadržana.

Još izvora:

http://mahlat.rs/solaris-vrnjacka-banja-resetovanje-u-pravom-trenutku/

https://snoviukoferima.com/2016/09/14/vrnjacka-banja-destinacija-za-uzivanje/

http://ourfashionworlds.blogspot.rs/2016/09/vikend-u-solaris-resortu.html?spref=fb

Photo by http://handicraftbalcan.blogspot.rs/

Naravno da pomaže, a evo i kako.

Pre tog odgovora želim da objasnim šta za mene znači aktivno učešće na društvenim mrežama..

Pod aktivnim učešćem smatram nesebično deljenje svrsishodnih i smislenih informacija, podataka.

Pomoć članovima oko problema koje ste vi već prošli, a oni na njih tek nailaze.

Uspostavljanje kontakata, smišljanje zajedničkih projekata, umrežavanje.

Davanje primera, ideja, sugestija.

Et cetera.

A vi se sad opet pitate, kako će to vama LIČNO da koristi, jer sve se uvek nekako svede na taj lični interes, čak i bezinteresno pomaganje?

Nema u tome ništa loše, pa hajde da demistifikujemo ličnu korist i interes.

Pomoći će vam tako što ćete postati vidljiviji, članovi će upamtiti vaše ime i čime se bavite.

Ni jedan brend nije dovoljno velik (osim možda Coca-cole, ovo mi niko nije platio da napišem ;)) da baš svi znaju za njega, niti je neki suviše mali i beznačajan da ne bi svi trebali da znamo za njega.

Ako samo čitate i gledate šta drugi članovi grupa i stranica postavljaju i pišu, vi ste nevidljivi. Na ovaj način veći broj ljudi će videti vaše postove, komentare, šerove.

Nekima će to i smetati, ali veći broj ljudi reaguje pozitivno na smislenu aktivnost koja za cilj ima pomoć.

Ako pomognete nekome taj će vam biti zahvalan i pre će se setiti vas sledeći put kada bude nešto želeo da radi, nego nekog ko se nikad ili vrlo retko oglašava.

Drugi ljudi/članovi će videti da ste vi osoba koja je velikodušna, timski igrač i želi da pomogne. Poželeće saradnju sa vama.

Na taj način imate mogućnost da više puta javno istaknete svoju kompetentnost u onome što radite i svoj proizvod ili uslugu nenametljivo provučete u komunikaciji.

Za kraj, najveći benefit, to nije floskula je lični osećaj zadovoljstva kada nekome pomognete. Taj osećaj se ne može meriti materijalnim, ali pomaže da nastavite dalje sa jednakom energijom i motivacijom.

Nadam se da će vam ovaj post koristiti i da ćete već jednom shvatiti kako sam JA super! ;))))

Mala šala :)))

Пријавите се на: Постови ( Atom )

PORODIČNA ŽENA

featured

Demistifikacija dojenja

Čuvari uspomena

Sunčana jesen u Vrnjačkoj banji

Da li aktivno učešće u FB grupama i na stranama pomaže vašem biznisu?

O meni

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava

PORODIČNA ŽENA

featured

Demistifikacija dojenja

Čuvari uspomena

Sunčana jesen u Vrnjačkoj banji

Da li aktivno učešće u FB grupama i na stranama pomaže vašem biznisu?

O meni

ŽELITE DA ME ANGAŽUJETE?

Čuvari uspomena

Instagram

NAJČITANIJE

MOJA PISANIJA

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava