Ružan san
 |
| Izvor internet |
“Treći dan kako je/ga nema”… ovog jutra su to pomisli najmilijih nastradale dece u požaru u diskoteci “Kontrast”. Ovog jutra kao i svakog sledećeg, budiće se sa ovom mišlju i odlaziti u košmarni san, još dugo, dugo…
Prethodna tri dana nisam mogla ni da mislim o svemu tome, kamoli da pišem. Ubrzano sam prolazila kroz sve faze žaljenja i neopažano došla do tuge… one istinske tuge za izgubljenim bićem. Znam taj osećaj, prepoznajem ga, nažalost.
Puno informacija ovih dana, istraga, odgovornost… čija je? Zar je bitno kada ih više nema? Bitno je! Zbog moje dece, vaše dece, one rođene i još ne rođene. Slušam svoju rodbinu i prijatelje koji imaju starije klince: “Uživaj još, sada znaš gde su noću, kada porastu i počnu da izlaze počinju brige!”. Sigurno niko od njih nije mislio na smrt, ali i briga kada ćeš se vratiti, sa kim ćeš se vratiti, da li te je neko napao,... već je dovoljno velika.
Jedan razgovor od juče mi je promenio ugao gledanja na odgovornost! Sretnem svoju poznanicu koja ima dvoje velike dece ćerka 25 i sin 20 godina, kao i nastradala deca. Pričamo o događaju užasnute, ona mi kaže kako, srećom, njena deca to veče nisu bila tamo, ali je ćerka prethodni vikend bila. Došla je sa tri drugarice, bila tolika gužva da nisu hteli da ih puste unutra. Ćerka je nazvala tatu i požalila mu se da ne mogu da uđu. Tata kao svaki tata okrenuo je svog kolegu sa posla koji honorarno radi na ulazu u diskoteku i zamolio ga da ih uvede i nađe im neko mesto!
Dođem kući i razmišljam, zamisli da je to uradio ovaj vikend! Pojeo bi se! Uvesti svoje dete, preko veze, u pretrpan lokal, koji kako saznajemo po poslednjim informacijama, nije imao ni upotrebnu dozvolu sa stanovišta zaštite od požara, niti dozvolu za rad!
Prvo pitanje! Kolika je odgovornost nas roditelja u svemu tome? Da li smo i mi u želji da verujemo i ugodimo svojoj deci izgubili osećaj i potrebu da neke stvari sami procenimo i proverimo? Drugo pitanje! Koliko smo mi uopšte informisani i upućeni u neke stvari tipa: izlaz za slučaj nužde u lokalu, protivpožarni aparati, dozvoljen broj ljudi,…? Da li nas to uopšte interesuje, da li uopšte znamo da treba da nas interesuje? Ili smo zažmurili i pustili da neko drugi misli o tome, pa ko preživi pričaće!
Ako nas same nije briga, zamislite tek koliko je bilo briga one čija to deca nisu bila! Njima je samo bitno da oni dobiju dozvolu, a o odgovornosti će misliti ako se desi ovako nešto. A tuga tih porodica ostaje zauvek i osećaj krivice takođe…
Zato, pre nego što se tako nešto desi, razmislimo i mi sami gde nam to deca zalaze, Google “u ruke”! Niko ne očekuje da mi izađemo tamo, ali se gomila informacija može dobiti baš od svoje dece! Neka smrt ovih mladih ljudi ne bude uluda, neka bar nas desetoro počne da misli o tim stvarima i već je za deset manje potencijalnih žrtava tuđe nebrige i nemara!
Tuga je velika, za njihove roditelje još veća i tek će da bude kako vreme bude prolazilo. Kada budu shvatili da se njihova dečica, njihove bebe nikada više neće vratiti. Sve ono što su godinama sa ljubavlju, brigom i ponosom ulagali u njih nestalo je za tren. Želeće da se probude iz ovog sna, ali to jutro nikada neće svanuti…
„Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.“
( „Možda spava“, Vladislav Petković Dis )
