Zloupotreba termina „žensko preduzetništvo“ i poplava manifestacija po principu „kuća uvek dobija“
 |
| Moja fotka, moj filc, moje makaze :) |
Nije da nemam šta pametnije da radim nego da pišem tekstove
sa ovakvim naslovom. Da se odmorim npr.? Ali (znam da se rečenice ne počinju sa
„ali“), ali pošto sam se po ko zna koji put vratila sa neke izložbe, prodajne
manifestacije, umorna i nezadovoljna, odlučila sam da kažem nešto na temu
organizatora takvih manifestacija.
Već četiri godine se iz hobija bavim izradom rukotvorina,
ukrasa od filca i drugih materijala, namenjenih devojčicama. Ovim hobijem sam
se počela baviti u jednom periodu svog života koji bi Englezi nazvali „between
two jobs“ i iz potrebe da se kreativno izrazim i smirim uznemirenost zbog
neizvesnosti u kojoj sam se tada nalazila.
Igrom slučaja, jedna od mojih prijateljica je u isto vreme
počela da se bavi istom vrstom izrade rukotvorina, uskoro je još jedna moja
drugarica počela da radi nešto slično i ubrzo smo se nas tri udružile i
dogovorile da pokušamo svoj hobi da pretočimo u nešto više i okušamo, po prvi
put sreću, na nekoj izložbi.
Pre toga smo samo gledale kako to drugi rade i slušale priče
o uspešnost takvih nastupa i mogućnostima koji oni pružaju. Ni jednu od
manifestacija, koje to ne zaslužuju, neću imenovati samo iz razloga što ne želim
da im dajem dodatnu reklamu. Neke od njih su po kriterijumima posetilaca i
pojedinih učesnika, uspešne, ali ovo će biti moje viđenje i saznanja do kojih
sam došla kao učesnik.
Elem, ta izložba se održava skoro svaki mesec u jednom
tržnom centru i mi smo prvi put izložile u decembru, uoči novogodišnjih
praznika. Mislile smo da kad već toliko žena (nekih 20, otprilike) svaki mesec
izlažu i pričaju kako im tamo super ide, možemo da pokušamo i proverimo te
priče. Nakon šest dugih dana, jer je sajam toliko trajao, mi smo bile na nuli,
ako ne i u minusu, a sad ću vam reći i zašto.
Tržni centar je na kraju grada, morale smo da dolazimo autom
ili sa dva autobusa gradskog prevoza, znači trošile smo novac na prevoz. Bile
smo u obavezi da budemo prisutne od otvaranja do zatvaranja tržnog centra, što
znači da smo tamo obavljale bar dva obroka ili ga morale poneti od kuće (što priznaćete,
baš i nije praktično) i imale jako slabu zaradu.
Znam da će neki od vas reći da zarada nije garantovana, a ja
ću se složiti sa vama, ali ono što mora biti garantovano su jednaki uslovi za
sve učesnike koji su platili svoje prisustvo na bilo kojoj manifestaciji. Mi to
nismo imale. Bile smo u nekom neupadljivom prolazu, u koji ljudi nisu hteli da
ulaze, dok su organizatorke i stalne učesnice sajmova (one koje su se hvalile
zaradom) imale odličnu poziciju, na prometnom delu tržnog centra.
Druga stvar koju smo uočile je da posetioci u taj tržni
centar dolaze sa određenom namerom i ograničenog budžeta, uglavnom nemaju
predstavu da se tamo održava neka dodatna prodaja i zbog toga nemaju višak ili
namenski ponet novac za našu robu. Ono što hoću da kažem je da su se
organizatorke oslanjale na slučajne posetioce i nisu uložile ni jedan jedini
dinar u marketing, najava manifestacije se završavala pravljenjem najave
događaja na društvenoj mreži i to bi bilo sve.
Bezobrazluk, složićete se.
Kada se već drznete da nekome 1m2 stola naplatite 1000,00
dinara dnevno, onda bar 10-20% budžeta uložite u reklamiranje manifestacije.
Pored izgubljenog novca, mi smo svaka, za tih 6 dana, izgubile po 60h svog
dragocenog vremena, a ono je nenadoknadivo, i tu ćete se složiti.
Nakon tog fijaska nikada više nismo izlagale na tom mestu.
Kasnije, par godina nakon toga, čule smo da one žene koje hvale manifestaciju i
stalno učestvuju, ne plaćaju učešće. Na taj način one služe kao mamac za nas,
jednokratne i naivne prolaznike.
Ako ste mislil da je ovo ta priča iz naslova, moram vas
razočarati ona je samo prva i desila se pre četiri godine. Idemo dalje. Mi smo
nastavile da se bavimo svojim hobijima, jer svi koji to rade, znaju da kada
jednom krenete to postaje potreba i zavisnost, kao droga, ali pozitivna i
produktivna.
Kreativci i rukotvorci su posebna vrsta ljudi, svet za sebe. Mi
smo kreativni, volimo da razmenjujemo iskustva, divimo se tuđim radovima,
delimo istu strast za stvaranjem i zbog toga smo posebni.
Ima i kod nas ljubomore i zavisti, kao i kod drugih,
plagijata, kopiranja i krađe, ali takvih je mnogo manje nego onih koje sam prve
pomenula.
Drugi naš fijasko sa izložbom se desio već sledeće godine u
leto. Odlučile smo da okušamo sreću na otvorenom prostoru, u centru grada, u
toku festivala Exit, sa još mnogo drugih kreativaca iz različitih delova
Srbije. Izložba je trajala 5 dana, cena zakupa je, ako me sećanje dobro služi,
bila 6000,00 dinara.
Nakon manifestacije smo ovaj put bile na nuli. Srećnice! Da
pojasnim zašto, opet. Svaki dan smo morali da dođemo u 15h, što znači po
najvećem suncu i da ostanemo do ponoći. Prevoz ovaj put nije toliki problem,
ali opet tu je benzin ili autobuski prevoz i parking, ako si kolima. Od 15-24h
popiješ bar 2l tečnost na toj vrućini, moraš da pojedeš nešto i nemaš nigde
obezbeđen toalet, tako da se dovijaš po kafićima.
Zarada je bila izuzetno slaba, zato što su se i ovi
organizatori oslonili na slučajne prolaznike, „dobru“ lokaciju i strane turiste
kojih je u tom periodu u gradu mnogo. Ono što oranizatori nisu uzeli u obzir je
da se u isto vreme na još jednoj dobroj lokaciji održava slična manifestacija,
da je ova lokacija malo manje prometna od ove druge i da većinu stranaca koji
su tog trenutka bili u gradu čini pijana omladina, koja spava veći deo dana,
hrani se u dragstorima i kad sunce krene da zalazi kreću put Petrovaradinske
tvrđave.
U promociju ni ovaj put nije uloženo ništa više nego onu već
pomenutu. Samo najava događaja na društvenim mrežama. Kasnije, opet mnogo
kasnije, smo čuli da je organizator manifestacije gradska institucija koja je
kroz projekat dobila sredstva od svog osnivača, grada, za ovu manifetaciju. Što
znači da su prostor, tezge, struja, čišćenje na račun grada, plus sredstva od
grada, plus naplaćen zakup od nas, učesnika. Bravo gospodo, bravo!
Negde u to vreme ulazimo u popularnu godinu ženskog preduzetništva,
gde svaka manifestacija, konferencija, organizacija počinje u prvi plan da gura
taj, sad tako popularni, termin. Projekti za žensko preduzetništvo počinju da
niču k`o pečurke. Da apsurd bude veći, većinu tih poslova vode i rade muškarci
i pokoja žena. Ljudi angažovani u organizaciji tih manifestacija su mahom
muškarci i pokoja žena... U jednom trenutku bivamo uvučene u priču jednog od
slatkorečivih promotera ženskog preduzetništva.
Dobijamo „mogućnost“ da izložimo svoje radove u prostoru
koji bi trebao da okupi ljude sličnih interesovanja i bla, bla, bla...žensko
preduzetništvo. Posle mesec dana shvatam o čemu se radi, da smo mi tu da im
ukrasimo prostor, a ne da budemo deo nečeg većeg i zajedničkog. Ni jednog
trenutka nismo uključene u osnivanje organizacije koju ti ljudi osnivaju, nismo
pozvani ni na jednu edukaciju, promociju, umrežavanje. Žensko preduzetništvo.
Oni su izgleda ipak bili malo posebnijih i sličnijih
interesovanja nego mi, tako da smo mi trebale da izgravamo ikebanu na stolu dok
su oni čerečili sredstva iz projekata i šepurili se kao paunovi „svojim“
dometima. Jedan takav projekat se pojavljuje u jesen sledeće godine, nakon
fijaska prethodne manifestacije istog karaktera, a drugačijeg imena, od strane iste
organizacije potekle iz tog „posebnijeg i sličnijeg“ interesovanja.
Odjednom ta manifestacija postaje prestižna, sve više
izlagača je prisutno, ogroman broj posetilaca dolazi, ali nešto tu ne štima. U
početku sam mislila da je u pitanju naš proizvod, ali opet prisustvo na mnogim
drugim manifestacijama u međuvremenu to negira. Svaki put prodaja proizvoda je
sve slabija. U kontaktu sa drugim izlagačima dobijam potvrdu da nisam usamljena
i vidim da se nezadovoljstvo izlagača gomila, na njihovoj stranici se ređaju
loše ocene. Ali avaj, manifestacija ima sve više izlagača, uslovi izlaganja su
skuplji. Počinju da organizuju izlaganja skoro svaki mesec.
Ništa mi nije jasno?
U to vreme mi ne znamo da je to takođe projekat, potpomognut
od strane raznoraznih interesnih struktura, a i zašto bi znali? Mi smo tu da
izložimo svoje kreacije i da uveselimo ljude sa njima. Onog trenutka kada na „otvaranju“
manifestacije počinju da se pojavljuju gradski funkcioneri, na svim gradskim
televizijama i informativnim sajtovima ide najava iste, situacija postaje malko
jasnija, a nakon što smo videli da učesnici potpisuju dva dokumenta, jedan je
ugovor o izlaganju sa udruženjem, a drugi sa firmom za plaćanje učešća...
Sve postaje kristalno jasno. Neko je odlučio da ta
manifestacija mora da uspe, iza nje su viši ciljevi pojedinaca, a ne opšti
interes žena preduzetnica, kreativaca, budućih preduzetnika. Jer da nije tako
ne bi učesnici bili nezadovoljni, a manifestacija postajala sve jača.
Organizatori kojima je zaista stalo bi uzeli u obzir razloge nezadovoljstva učesnika,
trudili se oko njih, negovali ih. Manje bi brinuli o javnim nastupima, imidžu,
megalomanskim planovima i pajtosanju sa gradskim mogulim.
Vreme sadašnje, na današnjoj izložbi, koja je nažalost,
takođe, bila neuspešna, ali je tu bila uključena i viša sila u vidu kiše, mada,
uz bolju organizaciju i planiranje je i taj nedostatak mogao biti prevaziđen. Saznala sam od jedne učesnice, koja je učestvovala i na poslednjoj, gore
pomenutoj manifestacij, jedina zarada devojke koja je bila pored nje i koja je
potegla čak iz Kragujevca, bila je razmena proizvoda sa njom (namerno ne pominjem
koji su proizvodi u pitanju zbog identifikacije)!
Baš sam se umorila i trenutno nemam više snage da dajem
savete organizatorima, tako da neću širiti priču ovde. Svi oni slobodno mogu
doći kod mene na konsultacije.
Nama kreativcima novac nije na prvom mestu već radost
stvaranja, druženja, deljenja i razmene ideja. I to je ono ključno mesto gde mi
postajemo predmet podsmeha, sprdnje i manipulacije ljudi koji vide u nama pijune
u igri zvanoj pohlepa.
Ono što ne znaju, jeste da su oni bez nas, tako „naivnih“,
ništa. I da ne mogu da nam uzmu toliko novca i vremena, koliko mi ideja i
kreacija imamo u malom prstu leve noge.
A sad idem da očistim mozak od otrova kojima sam bila
primorana da se kratko pozabavim u cilju pisanja ovog podužeg, ali nadam se
poučnog tektsa, tako što ću slušati muziku i seckati svoj filc dok budem
planirala sledeći fotosešn sa nekom divnom i dragom porodicom i bebom. :)
Ljubim vas sve!
P.S. Danas je u isto vreme bila održana još jedna slična
manifestacija, izrasla na jednoj koja je ugašena. Imam utisak da danas svi
misle da mogu da organizuju nešto i da je dovoljno da smisle zvučno ime,
naplate kvadrat zemlje i postave objavu na fejsu... A mi, naivni izlagači sve se
lupamo nogom u ... trčeći da se prijavimo. E pa drugovi i drugarice organizatori, prošla su ta vremena!
