I do it my way!


Juče sam prisustvovala prvoj Regionalnoj konferenciji Profemine. Dan je počeo turobno, loša prethodna noć, teško buđenje i put “za Beograd!”.  I sad bih ja mogla pisati o hotelu Hyatt, odličnoj organizaciji, masovnom odazivu posetilaca, medija, raznih profesionalaca, brojnim gostima iz zemlje i regiona, veštim moderatorima panela, ali neću.

Pisaću o jednom opštem utisku koji sam ponela kući, zbog kojeg još dugo u noć nisam zaspala. Lagala bih kada bih rekla da su mi sve teme bile podjednako interesantne, ali bile su interesantne reakcije učesnika i publike na pojedine teme i komentare. Pričalo se tu o ženskim željama, strahovima, reikiju kao tehnici za oslobađanje od stresa, trudnoći i njenim rizicima, lepoti i estetskoj hirurgiji, ženama od pera, popularnoj kulturi, plesu i modi.

Ono što sam ja zaključila je da žene, bez obzira na sve ono što su postigle po pitanju svoje emancipacije i dalje za to traže potvrdu i priznanje. Agresivnost i “muškobanjast stav” krije nesigurnost. Sve dok jedna  obrazovana žena, intelektualka, svoju snagu bude definisala rečima; “Ja sam u književnosti muškarac sa sisama!” to će značiti da se ona na svom životnom putu, nije ni makla od mesta sa koga je krenula.

Ne vidim ništa loše u isticanju svoje ženstvenosti, takođe ne vidim ništa loše u tome što žene svoje, prvenstveno “ženske”, kvalitet mogu da upotrebe za sticanje prednosti. Zar muškarci ne rade to isto, kada su  njiovi atributi i kvaliteti u pitanju? Zašto bi se uopšte trudile da budemo jednake sa muškarcima?

Dok se mi, žene, trudimo da budemo jednake, da budemo priznate, prihvaćene, večno lepe i mlade emancipacije neće biti. Treba prosto da dođemo i uzmemo ono što nam pripada na način koji je svojstven samo našem polu i nama samima. Da se ne trudimo da budemo nadrndane oštrokonđe, botoksirana čudovišta, jeftine fufice i ko zna šta još, da bi nas neko voleo i priznao, već ono što jesmo.

Treba da budemo pametne, mudre, nežne, kreativne, rečite, privlačne, zavodljive, saosećajne, senzualne. Treba da budemo ŽENE. Jer ako mi nećemo, niko drugi ne može. Muškaraca je dovoljno na ovom svetu, žene su im potrebne kao kontrateža  i uzemljenje. Mi živimo u istom univerzumu, ali u paralelnim svetovima. Ti svetovi se dotiču i podstiču, oni rastu zajedno i pomažu jedan drugom da opstane.

Mi zajednički stvaramo naše potomstvo, bez naše harmonije i ljubavi nema čovečanstva. Oni su naši prijatelji, ljubavnici, sapatnici. Zašto im zameriti nešto što im je priroda dala, a društvo nametnulo? Oni to nisu sami tražili. Isto tako treba da gledamo na svoju ulogu i svoje kvalitete. Kada to bude bilo tako i oni će nas gledati na taj način.

Ne degradiraju nas muškarci, to je samo odraz naše lične nesigurnosti u njihovim očima.

Ti si čovek, ti si žena, ti možeš sve! 


CONVERSATION

2 komentara:

  1. Bravo draga moja,

    Ali ponekad je teško biti žena u oom svetu muškaraca,posebno kada je posao u pitanju

    poydrav Sanda Chana

    ОдговориИзбриши
  2. Mi ih rađamo i vaspitavamo. Uradimo to tako da budu dobri i nekoj drugoj ženi, a ne samo nama :))) Hvala draga Sanda! :*

    ОдговориИзбриши

Back
to top