Spoma Avramov Photography

Već duže vreme ne pišem na ovom blogu, tema je pregršt, vremena za stvaran život premalo. Osećam se kao Don Kihote u borbi sa vetrenjačama. Pa sam se okrenula stvarnom životu.

Odlučila sam da izgradim svoj mali svet kada već ne mogu da nađem svoje mesto u ovom velikom i krenula u realizaciju svojih ideja. I znate šta? Ide mi. Ne zbog nečije podrške (mada je imam od svoje porodice i prijatelja ;)) već zbog toga što sam borac i nemam drugog izbora. Ne kažem, i mene su hvatali poduži trenuci malodušnosti i dubokog razočarenja, ali sam shvatila da i jeste i nije do mene.

Spadam u onu generaciju koju su roditelji vaspitavali da bude vredna, poštena i istrajna. Da bude iskren i veran drug koji drži datu reč. Da poštujem roditelje i starije i volim svoju domovinu... Oni malo stariji će prepoznati o kojoj se zakletvi radi, ali to je zaista bilo tako, bar u mojoj porodici. Većine toga sam se držala i zbog toga ispala neuspešna, inertna i nefleksibilna.

Dok sam se ja pošteno i vredno školovala, trudila, javljala na oglase za posao, volontirala kao pripravnik i ne-pripravnik, drugi su se ulizivali, učlanjivali, uvaljivali i još mnogo drugih reči na slovo U.

Kada sam videla da to ne pomaže počela sam da „radim na sebi", kako to novi trendovi savetuju kao jedan od proaktivnih puteva ka uspehu i pronalaženju posla. Završila sam jedno deset edukacija, kurseva i specijalizacija. Moj CV je počeo da liči na Tolstojev „Rat i mir“. Kada ga otvore na konkursu, verovatno ga po difoltu preskoče kada vide da imam 41 godinu i biografiju na dve kucane strane, a od toga dve godine prijavljenog staža.

Da li sam ja zbog toga kriva? I jesam i nisam. Hajde da krenem od tog nisam. Nisam kriva zato što: spadam u uzorne građane ove države, koji poštuje red i zakon, plaća račune, doprinose i poreze i ne pokušavam da dođem do željenog na kvaran i nepošten način. Kriva sam zato što: ranije nisam shvatila da u ovoj državi malo ko ceni gore navedene osobine i postupke i da dok sam se ja uljuljkivala u svom poštenju, doslednosti i principima, neki drugi su napredovali, slagali godine staža, magistrature, doktorate, nekretnine, putovanja po belom svetu i ostale beneficije svog beskičmenjaštva.

Zbog svega toga mislim da sa ovo malo mozga i sredstava imam pravo da bar sama izaberem gde ću letovati i narednih 10 meseci iskijavati dugove zbog istog. Ne vidim ni jedan jedini razlog zbog kog bih ja osećala poštovanje prema TOS-u. Ta institucija nije ni postojala kada sam se ja rodila, čak ni ova država nije tada postojala! Šta oni čine za mene osim što traže da ih bespogovorno volim i podržavam?

Od najranijeg detinjstva obožavam plivanje i more, letovali smo po dvadeset dana na Hvaru u Starom gradu, putovali avionom i sve to samo od tatine plate. Danas ja putujem na more busom jer nam auto ne bi podneo put, a za novi nemamo, deset dana u studiju, sama kuvam i svaki dinar dva puta merim. I to u Grčkoj jer je tako najpovoljnije.

Pročitala sam komentare na stranici TOS-a gde jedan čovek kaže: „Šta da radim 15 dana u Bajinoj bašti?“, a oni odgovaraju, "Mislili smo da dođete na vikend". Koliko sam upućena, jedan vikend u nekoj od banja i planina u Srbij za četvoročlanu porodicu košta kao pola letovanja. Zato nikada nisam bila na vikendu, nigde. Sebi možemo da priuštimo samo letovanje, jednom godišnje tih deset dana i to je sve.

Moja deca nikada nisu bila na zimovanju, jer to ne možemo da priuštimo, zbog onih deset meseci otplaćivanja onih deset dana na moru. U inostranstvu su bili kada su išli na more.

Čitava ta priča oko domaćeg turizma je jedna velika zamena teza. Zašto ja nisam patriota ako se ne švrćkam vikendima po Srbiji? Kada moja zemlja (tačnije, ljudi koji je vode) bude volela mene kao njegovu građanku i brinula o meni, omogućila mi da pošteno radim i zarađujem, ja ću moći da joj uzvratim i sa ljubavlju obilazim njene lepote i znamenitosti. Inače ovo je kao da od siročeta tražite da voli roditelja koji ga je tukao, zlostavljao i na kraju izbacio iz doma.

I pre nego što se na mene ospe salva ne odobravanja i lažnog patriotizma, ja volim svoju zemlju, ali sam odlučila da joj ne dopustim da me više povređuje. Nisam neki trpeljiv i potčinjen tip ličnosti i zato mi je tako kako mi je, ali drugačije ne želim i ne umem. I srećna sam tako.

Za kraj, ja žalim što ne mogu sebi da priuštim obilazak lepota i znamenitosti moje zemlje. Dve godine unazad bavim se amaterski fotografijom i nikako ne mogu da organizujem foto safari, jer je uvek mnogo više stvari koje se moraju od stvari koje želim...

Ovde vas potsećam na jedan svoj stariji tekst na sličnu temu

Vratite mi paradajz turizam