Ova godina je, ako to niste znali, godina ženskog
preduzetništva. Želela sam da na neki način dam svoj doprinos i pomognem ženama
da sagledaju svoje potencijale, razmotre svoje planove, prisete se svojih
davnašnjih želja i hrabro se otisnu u samostalnost, preduzimljivost i avanturu
preduzetništva. Otuda i ova, nova biznis rubrika, na mom blogu, koju sam
nazvala „Preduzmi nešto!“.
U njoj će gosti biti žene, preduzetnice,
frilenserke, blogerke, sve one koje inspirišu ljude oko sebe, ali se i same
bore sa svakodnevnim poteškoćama i znaju da posavetuju one koji su na početku.
Jovana Perković je moja draga prijateljica,
filozof po obrazovanju, novinar po opredeljenju, blogerka, freelencerka, preduzetnica, marketing stručnjak i još mnogo toga. Zbog prirode našeg odnosa, odlučila sam
da razgovor sa njom bude prvi u ovoj rubrici.
Jovanina i moja priča je jedna od onih iz rubrike
„Verovli ili ne!“. Pre sedam godina, kada sam započinjala svoj prvi
preduzetnički posao, ona je kao novinar televizije „Apolo“ došla da me
intervjuiše. Nakon oficijelnog dela, malo smo proćaskale i na moje (ničim
izazvano) pitanje odakle je rodom, odgovorila je da je iz Hrvatske i to iz mesta koje se nalazi pored
mesta iz koga su moji baba i deda! Kao što to biva u tim situacijama, pitala me
je za prezime familije i kada sam joj rekla shvatile smo da je to prezime i
njene bake, majčine majke, koja još uvek živi u selu odakle potiče moj deda. Da
vam skratim priču, Jovanina baka se obradovala i raspitala o mojoj familiji u
njihovom selu, konstatovali smo da smo iz iste familije i da smo daleki, daleki
rod! :)
Od tada se nas dve družimo i sarađujemo i to mi
jedna od najdražih priča i dogodovština o familiji i porodici. Pored toga, ona je jedna veoma pametna, obrazovana i odgovorna žena. Veliki profesionalac i dobar
prijatelj.
Jovana hvala ti što si pristala da probiješ led
svim drugim sjajnim ženama koje ću predstaviti ovde i što zajedno otvaramo
novo poglavlje na mom blogu! :)
Reci mi ukratko ko si ti?
Nisam
sigurna da umem da odgovorim na ovo pitanje, jer još uvek upoznajem sebe.
Ustvari, mislim da je to životni proces. Ono čemu težim je da budem dobar
čovek! U smislu da poštujem druge i sebe, da budem odgovorna prema sebi i
drugima u svim situacijama koje život postavi pred nas. Biti odgovoran možda
zvuči dosadno, ali imam i te neke šašave i nepredvidive momente koji potiču od
moje kreativne strane.
Ako ogolim
ovaj filozofski pristup, u suštini sam pričalica vedrog duha i ogromnog srca,
koja ume da bude naporna jer od drugih ne očekujem ništa manje. Za sebe volim
da kažem da sam profesionalni komunikator i medijator. Zalj(d)ubljena sam u
knjige i dobra priča je ono u čemu uvek uživam. Bilo da je pričam, pišem ili
čitam.
Šta si želela u detinjstvu da budeš
kada odrasteš?
Moja
profesionalna interesovanja su menjala u skladu sa preokupacijama. Pa, sam tako
u vrtiću htela da budem 'tetkica', jer su imale prelepe roze uniforme. Onda
sam, fascinirana lepotom lokalne apotekarke, želela da budem farmaceutkinja. U
osnovnoj školi sam rasturala matematiku, pa sam ozbiljno razmišljala o tome da
budem profesorka matematike. Uvek sam bila deo dramske ili recitatorske
sekcije, pa sam u jednom trenutku razmišljala i o upisivanju dramske akademije,
jer onda ne bih morala da se odlučim za jedno zanimanje. Kao glumica, mogla bih
da menjam ko sam i čime se bavim, u skladu sa ulogama koje bih igrala.
Na kraju sam
upisala filozofiju i psihologiju. Ideja je bila da studiram ono gde upadnem na
budžet. Ispostavilo se da sam na oba smera bila na budžetu i odluka je pala,
kao i u svim situacijama od životnog značaja, klasičnom metodom 'eci, peci, pec...'.
Šta se od toga ostvarilo i šta sada
misliš o tome?
Završila sam
filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu i nisam sigurna
da li bih opet krenula tim putem nakon srednje škole. Možda, da sam u tom
trenutku bila svesna svih novih zanimanja koja će novi milenijum doneti, ne bih
krenula u tom smeru. No, sa druge strane, dobila sam izuzetno široko
obrazovanje koje se ne može steći na drugim fakultetima. Naučena sam da mislim,
učim i da lako stičem nova znanja. To mi je pomoglo i u novinarskoj karijeri,
ali i da se sa lakoćom preusmerim na nove i digitalne medije, te marketing.
Ponekad imam
utisak da o svemu znam pomalo, a da nisam specijalizovana za nešto konkretno.
A, onda bljesnu oni momenti gde uviđam da oni specijalizovano obrazovani, ne
mogu sa lakoćom da razmišljaju 'out of the box' i često nisu u stanju da vide
veze u stvarima koje su meni prirodne. Prosto nisam naučila pravila koja bi me
ograničila, već sam stekla saznanja da ih prevaziđem.
Sa
stanovišta poslodavaca, nisam neko koga rado primaju u tim, jer nisu svesni
potencijala koji nosim. Ali, sa stanovišta frilensa, u jako dobroj sam
situaciji jer mogu da pronađem posao za sebe i da klijentu ponudim više nego
što očekuje.
A šta se nije ostvarilo i kako bi
tvoj život izgledao sada da jeste?
U suštini i
najjiskrenije, ništa nije onako kako sam planirala. Nešto se desilo
zahvaljujući stihiji na koju nisam mogla da utičem, nešto se dogodilo
zahvaljujući mom izboru, a nešto se jednostavno desilo. Ne mogu da kažem da
nisam ostvarena kao osoba, bilo da govorimo o profesionalnom ili ličnom
segmentu života. Zadovoljna sam onim kako sam ispala. ;)
Međutim,
volela bih manje profesionalne turbulencije. Nije frilens moj prvi izbor, ali
kao takav se nameće. Volela bih da budem deo uspešnog i kreativnog poslovnog
tima, jer mislim da tu dajem najbolje rezultate. Volela bih da rastem sa tim
timom i da zajedno budemo najbolji. Nedavno mi je ta prilika izmakla iz ruke i
zbog toga mi je žao. To je nešto što bih volela!
Sa druge
strane, sve okolnosti su se urotile da sama pokrenem posao i da oformim svoj
tim i da rastemo zajedno. ;) No, ne osećam se još uvek zrelom za takvo nešto,
ni spremnom da to uradim.
Šta bi mi odgovorila kad bih te sad
pitala: „Šta ćeš biti kada odrasteš?“?
Kao iz topa
bih odgovorila - Srećna!
Nije važno čime ćeš se baviti u dokle god si zadovoljan, ostvaren i u harmoniji sa životom.
Nije važno čime ćeš se baviti u dokle god si zadovoljan, ostvaren i u harmoniji sa životom.
Kod mene je
ovo naknadna pamet. Ali, nikad nije kasno! Volela bih da sam u pojedinim
trenucima umela da usporim i uživam više, jer mi u suštini ništa nije pobeglo,
ni izmaklo.
Šta je za tebe život?
Nemam
fatalistički pristup ovim stvarima, ali ponekad zaista mislim da je život sila
kojoj se valja pokoriti, ali isto tako koju bi trebalo ukrotiti. Čini mi se da
su mi se sve 'velike' stvari dogodile u trenucima kada nisam mogla mnogo da
utičem na njih, ali je njihov ishod bio onakav kakav sam želela da bude. I
mislim da je to onaj deo na koji možemo da utičemo, dok ostatak moramo da
prihvatimo. Ako stvari postavimo tako, onda smo u harmoniji sa sobom i životom.
E, to je onda sreća i lepota življenja!
Mnogo
filozofiram! Ali, imam opravdanje u vidu diplome ;)
0 komentara:
Постави коментар