PORODIČNA ŽENA

Spoma Avramov Photography

„Najlepša plaža na Dunavu, novosadski "Štrand" zvanično je svoje kapije otvorio 1911. godine, mada su Novosađani na tom mestu davno pre toga koristili čari Dunava.

Krajem 19. veka bila su popularna Štenglova dunavska kupatila, tzv. „švimšule”, ili škole plivanja. Na Dunavu su bili postavljeni splavovi sa buradima vezanim za balvane, bilo je i oko 100 kabina. Kupaći kostimi koji su tada paradirali Štrandom ni malo ne liče na ono što se danas može videti na plaži. Više su sakrivali, nego što su otkrivali. Interesantno je da se uz ulaznicu dobijao kupaći kostim, koji je morao da poštuje stroga pravila. Već tada, Štrand je imao organizovanu stražarsku i spasilačku službu, a bili su angažovani i učitelji plivanja.“

Tako je bilo nekad, a danas....

Spoma Avramov Photography

Juče sam, po ko zna koji put, sa svojom porodicom otišla na Štrand. Pohodim ga, kao i većina novosađana, veći deo svog života. Sećam ga se iz detinjstva, dok je sezao od glavnog ulaza do mosta Slobode, koji tada još nije bio ni izgrađen. U svojim tinejdžerskim danima tu smo dolazili da bi gledali simpatije kako igraju picigen, a uveče se, u toku leta, pretvarao u korzo. Kasnije, kada su došla deca, bilo je vrlo zgodno puštati da tu šetaju, tek prohodali malci. Skupljali smo se uveče sa prijateljima, zajedno čuvali decu i usput se družili. Danas moji klinci jurcaju sami po dunavskom pesku i vitlaju na toboganima. U svakom periodu mog života Štrand je imao svoje mesto.

Ono preko čega već danima ne mogu da pređem je loša higijena i smeće na plaži! Ono ostaje, posle celodevnog boravka posetilaca, na pesku. Plastične flaše, limenke, kese, ambalaža raznoraznih prehrambenih proizvoda, maramice i pikavci ostaju tu sve do jutra. Još više nervira činjenica da se Gradsko zelenilo potrudilo da postavi kante za smeće na svakih 20m, ali izgleda da novosađanima to nije bilo dovoljno blizu.

Spoma Avramov Photography

Poslednja kap, u već prepunoj čaši mog nezadovoljstva, bila je masovna tuča na Štrandu, koja se desila pre par dana! Tačnije, bilo je tri tuče tog dana, ali u spomenutoj je 50 momaka teleskopskim palicama tuklo momka od 18 godina, a niko nije reagovao. I sve to usred belog dana u 15,45h na prepunoj plaži, na samom platou! Momak je zadobio višestruke prelome lica i potres mozga. U tuči je lakše povređeno još dve osobe. Samo da napomenem, u jednoj od one druge dve tuče, momak je zadobio ubodnu ranu nožem. Nožem drugovi i drugarice, da nožem! I to nije sve! Jedna grupa huligana je u toku dana maltretirala posetioce i otimala im vrednosti i novac!

Spoma Avramov Photography

Portparol Gradskog zelenila kaže da je tog dana u jednom od kafića bila dnevna žurka sa mnogo alkohola, a da njihovo obezbeđenje ima mala ovlašćenja i da su uglavnom razdvajali zavađene grupe. Čuj razdvajali! Gde je policijska patrola na najvećoj novosadskoj plaži, koja u najtoplijim danima primi 15.000 posetilaca, u danu kada alkohol teče potocima, a zvezda tuče u čelo sa „zanemarljivi” 36C u hladu?! Pitam ja vas, a i sebe.

Ako na gradskoj plaži postoji zdravstvena služba, zašto tu ne bi mogao da bude i jedan pozornik ili policajac u civilu?! Situacije kao ova nisu česte, ali zar treba da čekamo da nam se tako nešto desi da bi razmišljali o tome? Takvo ponašanje gradskih vlasti je postalo česta pojava u zadnje vreme. Novi Sad prvo okreće glavu, zatvara oči, a posle šalje inspekcije, hapsi i izvinjava se! To nije rešenje. To je zataškavanje previda i javašluka!

I kako sad čovek da se oseća bezbedno u svom gradu? Gde ja da odvedem svoju decu, a da ne strepim od smeća, huligana, džeparoša i drugih potencijalnih opasnosti? Zar je to Štrand i Novi Sad koga se ja sećam?

Kako je počelo, možda ga moja deca i zaborave, ali će bar meni ostati u lepom sećanju…

Nisam poznata blogerka, niti uticajna tviterašica, ja sam samo jedna uporna žena sa misijom!

Na Tviter nebu sam prisutna dve godine, poslednjih pola godine malo intenzivnije i odlučila sam da iznesem svoja zapažanja o nekim fenomenima karakterističnim za ovaj društveni medij ili “paralelni univerzum” kako to tviteraši vole da kažu.

U poslednjih nedelju dana pročitala sam više tekstova na temu uticaja i uticajnih tviteraša. Prvo, za običan svet kojem i ja pripadam, objašnjenje šta znači termin Uticajni ili uticajni tviteraš, bloger. To je osoba koja iz nekog razloga ima puno pratilaca na svom blogu ili TW profilu. Ti razlozi, za nekoga, mogu biti opravdani ili neopravdani, ali činjenično stanje je takvo da te persone imaju mogućnost da na taj način podele svoja razmišljanja sa velikim brojem ljudi. Hipotetički, mogu da utiču na formiranje stavova svojih pratilaca. E sad, samo kada bi to tako i bilo! Najbolji primer da to nije baš tako su male političke stranke, koje imaju mnogo više pratilaca (članova, simpatizera) i od najuticajnijih tviteraša na lajni!

Na društvenim mrežama, kao i u politici, zapaženi su samo oni najuticajniji, a takvih je malo. Zato ne čudi pojava što su neki poznati blogeri dobili ponude od vodećih političkih stranaka, da rade kampanje za njih i na taj nači zarađuju. Majku mu, pa i oni su samo ljudi! Nisu bogovi, kao što su neki razočarani foloversi možda mislili! Nema ništa loše u tome, samo nemojte da nas mažete, već to priznajte! Nemojte tuđe mišljenje da izdajete za svoje i da na kraju zaboravite pravi razlog zbog kog ste sve ovo započeli.

A sad se vi sigurno pitate, a kog đavola ti radiš tu? Podsmevaš se Tviteru, ne poštuješ uticajne, praviš se pametna!? Najiskrenije, ja sam na Tviteru iz interesa! A blog pišem za svoju dušu! Ju naopako, gde to da kažeš na glas! E pa smem, ja mogu sve, nisam Uticajna! Moje mišljenje je samo moje!

Sjajna knjiga vulkani.rs

Prvo je krenulo zbog promocije mog sajta, ali pošto nisam imala mnogo pratilaca, morala sam da promenim taktiku. Pored profesionalnih informacija unela sam i lični stav u svoje tvitove! Počela sam da pratim razne ljude i pronašla mnogo interesantnih i kvalitetnih profesionalaca, nekolicinu prijatelja i romantičnih sanjara. Da se razumemo, onih drugih je mnogo više, ali na vama je da izaberete. Polako, ljudi su počeli da me "prate", a usput vide i čime se bavim, i na taj način sam indirektno uspela da promovišem svoj posao. To je dobra strana društvenih medija!

Psiholog sam po profesiji, tako da je analiziranje i tumačenje neodvojivi deo mog boravka na društvenim mrežama. Ako si mudar i pratiš pametne i mudre tviteraše i blogere, možeš mnoga toga korisnog da naučiš, dođeš do upotrebljivih informacija, budeš na izvoru događaja... ali to je sve! Nema uticaja van Tvitera! To je rezervisano samo za nekolicinu, mogu se nabrojati na prste jedne ruke.

O uticaju najviše pričaju oni koje zovu uticajnima! Čist primer za to je i ova tema koju je započeo jedan od njih, a pridružilo mu se još nekoliko uticajnih blogera! To je zato što nikog drugog, izvan tog paralelnog univerzuma, ne zanima njihov uticaj! Od toga nema hleba, od toga se ne živi! Zato "običan" narod ne priča o tome, ne piše o tome, ne zna za to!

Tviteraš nije profesija! Na Tviteru su uticajni ljudi koji su to, na ovaj ili onaj način i u stvarnom životu!

I za kraj, ovaj tekst je posvećen svim mojim pravim prijateljima, bili oni na TW, FB ili u stvarnom životu (RL), onima koji me stvarno znaju i vole zbog onoga što jesam i kakva sam! Prava prijateljstva ne trpe on line ograničenja i jedini uticaj koji priznajem je uticaj prijatelja na moje raspoloženje!

Zato svi na jedan #PivoUp ili #KafaUp, ko šta voli!

Izvor internet

“Treći dan kako je/ga nema”… ovog jutra su to pomisli najmilijih nastradale dece u požaru u diskoteci “Kontrast”. Ovog jutra kao i svakog sledećeg, budiće se sa ovom mišlju i odlaziti u košmarni san, još dugo, dugo…

Prethodna tri dana nisam mogla ni da mislim o svemu tome, kamoli da pišem. Ubrzano sam prolazila kroz sve faze žaljenja i neopažano došla do tuge… one istinske tuge za izgubljenim bićem. Znam taj osećaj, prepoznajem ga, nažalost.

Puno informacija ovih dana, istraga, odgovornost… čija je? Zar je bitno kada ih više nema? Bitno je! Zbog moje dece, vaše dece, one rođene i još ne rođene. Slušam svoju rodbinu i prijatelje koji imaju starije klince: “Uživaj još, sada znaš gde su noću, kada porastu i počnu da izlaze počinju brige!”. Sigurno niko od njih nije mislio na smrt, ali i briga kada ćeš se vratiti, sa kim ćeš se vratiti, da li te je neko napao,... već je dovoljno velika.

Jedan razgovor od juče mi je promenio ugao gledanja na odgovornost! Sretnem svoju poznanicu koja ima dvoje velike dece ćerka 25 i sin 20 godina, kao i nastradala deca. Pričamo o događaju užasnute, ona mi kaže kako, srećom, njena deca to veče nisu bila tamo, ali je ćerka prethodni vikend bila. Došla je sa tri drugarice, bila tolika gužva da nisu hteli da ih puste unutra. Ćerka je nazvala tatu i požalila mu se da ne mogu da uđu. Tata kao svaki tata okrenuo je svog kolegu sa posla koji honorarno radi na ulazu u diskoteku i zamolio ga da ih uvede i nađe im neko mesto!

Dođem kući i razmišljam, zamisli da je to uradio ovaj vikend! Pojeo bi se! Uvesti svoje dete, preko veze, u pretrpan lokal, koji kako saznajemo po poslednjim informacijama, nije imao ni upotrebnu dozvolu sa stanovišta zaštite od požara, niti dozvolu za rad!

Prvo pitanje! Kolika je odgovornost nas roditelja u svemu tome? Da li smo i mi u želji da verujemo i ugodimo svojoj deci izgubili osećaj i potrebu da neke stvari sami procenimo i proverimo? Drugo pitanje! Koliko smo mi uopšte informisani i upućeni u neke stvari tipa: izlaz za slučaj nužde u lokalu, protivpožarni aparati, dozvoljen broj ljudi,…? Da li nas to uopšte interesuje, da li uopšte znamo da treba da nas interesuje? Ili smo zažmurili i pustili da neko drugi misli o tome, pa ko preživi pričaće!

Ako nas same nije briga, zamislite tek koliko je bilo briga one čija to deca nisu bila! Njima je samo bitno da oni dobiju dozvolu, a o odgovornosti će misliti ako se desi ovako nešto. A tuga tih porodica ostaje zauvek i osećaj krivice takođe…

Zato, pre nego što se tako nešto desi, razmislimo i mi sami gde nam to deca zalaze, Google “u ruke”! Niko ne očekuje da mi izađemo tamo, ali se gomila informacija može dobiti baš od svoje dece! Neka smrt ovih mladih ljudi ne bude uluda, neka bar nas desetoro počne da misli o tim stvarima i već je za deset manje potencijalnih žrtava tuđe nebrige i nemara!

Tuga je velika, za njihove roditelje još veća i tek će da bude kako vreme bude prolazilo. Kada budu shvatili da se njihova dečica, njihove bebe nikada više neće vratiti. Sve ono što su godinama sa ljubavlju, brigom i ponosom ulagali u njih nestalo je za tren. Želeće da se probude iz ovog sna, ali to jutro nikada neće svanuti…

„Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:

Da je čujem uzalud sam danas kušao,

Kao da je pesma bila sreća moja sva.

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.“

( „Možda spava“, Vladislav Petković Dis )

Spoma Avramov Photography

Prosto da poludiš! Ljudskoj gluposti nikad kraja! Srbija u 21. veku, umesto da smišlja načine i zakone koji će pomoći njenom narodu i porodici kao osnovnoj ćeliji društva, rovari po istoj i uvodi srednjevekovne namete, po ugledu na neke evropske države!

Još jedan u nizu nefuncionalnih predloga, a odnosi se na uvođenje poreza parovima koji nemaju decu! Kada se uzme u obzir konzervativna orjentacija stranke koja je dala ovaj predlog, ništa me ne čudi! Ali mora se zapaziti da je čak i u nemačkom parlamentu izazvala pažnju i razilaženja u mišljenju!

Dugo vremena držim u sebi nezadovoljstvo vezano za nezaposlenost, nepravdu, odnos poslodavaca prema majkama i mladim ženama koje tek treba da rode i ova reka gneva prosto mora da izađe napolje!

Da li oni znaju zašto ljudi u ovoj republici ne rađaju decu?

Nemaju para!

Sede godinama nezaposleni, žive sa roditeljima u 50m2, žene kada idu na razgovor za posao ne smeju da spomenu da će rađati ili da imaju sitnu decu, ako ih poslodavac, protivno zakonu to sam već ne pita, pa čik da ne odgovori! Ako te i zaposle, ne daj bože da uzmeš bolovanje za dete, ako uzmeš, ne do bog duže od 2-3 dana, ako se ti sama razboliš – ko je rekao da sam ja bolesna?!

Poslodavac ti ne uplaćuje doprinose, država nema sluha za porez na dečiju hranu i opremu! Da li ljudi koji ovo predlažu znaju koji je procenat psihosomatske neplodnosti? Pa ko može da se opusti i pravi decu u ovoj i ovakvoj zemlji? Umesto što pomeraju starosnu granicu za odlazak u penziju i ljude sa radnog mesta odvode direkt na groblje neka puste te iste mlade, nezaposlene, neudate i neoženjene da pokažu šta znaju i umeju! Nađite ljudima posao, pa da vidiš šta je poreskih obveznika i punilaca penzionog fonda!

Kada su u tekstu spomenuli prosečnu bruto platu nemca od 3.000 eura zavrtelo mi se u glavi! Podsećanja radi, naša prosečna plata je 10x i slovima deset puta manja! I vi nešto tražite za poređenje, Za početak uporedite platu, pa ćemo mi lako da plaćamo porez na nerađanje, neženjenje i neudavanje! Koga će uopšte biti briga za to?! Nije se tolika prašina digla ovde na društvenim mrežama i blogovima zbog toga što nas ovaj zakon diskriminiše, već što je do grla došlo! Ljudi grcaju u dugovima i nemaštini, a rešenje je povećanje nameta?

Da li su oni gledali Robin Huda skoro? Očigledno nisu! :)

http://petface.net/

Poslednjih dana se puno pričalo i pisalo o strašnoj sudbini i kraju jedne porodice iz Beograda. Napisano je više tekstova na temi društvene i lične odgovornosti.

Mnogi koji imaju savest su se postideli i pokušali da osveste ostatak stanovništva, svojim dirljivim i revoltiranim tekstovima. Ja sam našla svoj način i tugovala u sebi. Onda sam počela da tražim oko sebe neki primer društvene neodgovornosti i zakačim se za njega dok ga ne rešim. To bi bio moj mali doprinos svojoj savesti i primer društvu.

Svaki dan kada vodim dete u školu prolazim pored jedne poljane. Na njoj je teniski teren i hotel sa njim u sklopu. Iza svega toga se nalaz najstariji i jedan od siromašnijih delova grada, Satelit. Još od detinjstva pamtim da su najveće “barabe”, kako to stariji kažu, poticale iz tog dela grada. Uterivali su strah u kosti, tukli se, duvali lepak i još koješta. Bilo je onih koji su ‘90., da bi pobegli od siromaštva, postajali prvo sitni, a posle i krupni kriminalci.

To vreme je prošlo, ali tragovi siromaštva su ostali do danas.

Zadnjih deset dana ne može se živeti od petardi. Svaki dan kada prolazimo pored te poljane grupa dečaka pravi vatromet i plaši decu i odrasle koji tu prođu. Prvo sam šizela, ali ništa nisam preduzela, osim što sam decu požurivala da prođu. Onda sam počela da zastajkujem i na taj način im dajem do znanja da znam šta rade i da to nije u redu. A onda sam se zapitala gde su sad komunalni policajci?

Otkad je formirana komunalna policija njihove predstavnike najviše viđam po užem i širem centru grada, parkovima, sportskim i rekreativnim centrima. Ne mogu da se ne zapitam, zbog čega ih nema više u ostalim delovima grada? Nekoliko prijatelja mi je pričalo da su pri pokušaju prijave galame, glasne muzike, itd. zvali policiju. Oni bi ih tada uputili na komunalce, a komunalci bi im za izlazak tražili detaljan izveštaj (pr. adresa, broj ulaza, stan, ime, prezime stanara itd.). U protivnom, kažu, ne mogu da izađu na teren!

Kako ja da znam ko urla u susednom ulazu?

Verovatno će neko reći, šta su petarde u odnosu na sve ostale grozote koje nas okružuju? Dok sam radila u dečijoj bolnici videla sam mnogo dece nastradale od eksplozije petardi. Ta deca su invalidi sa svojih 9, 10,12 godina. Bez prstiju, pola šake, očiju i sluha. Pitam se koliko vas je videlo tako nešto uživo? Jer da jeste, dobro biste pazili da li vaše dete sakriva novac od užine i krišom na pijaci kupuje petarde! Da, baš tako se to radi! Onima koji imaju džeparac je još lakše da uštekaju kintu sa strane.

Gde su tada savesne komšije, komunalni policajci i ostali narod? Evo i sad dok kucam ovaj tekst napolju odjekuju petrde. Možde ljudi nešto slave, raduju se predstojećim praznicima? Šta je to u ovom narodu da svako svoje veselje začinjava pucnjavom i petardama? A komunalaca ni od korova, pa i oni su ljudi, vole da se šetaju po dobro osvetljenim delovima grada i toplim zatvorenim prostorima, a nas sa periferije ko šiša!

Lična arhiva

Opet ja i moje žalopojke za srećnim detinjstvom, bezbrižnim igrama itd. A kako i ne bi? Ovaj novi nacrt zakona, po kome deca mlađa od 10 godina više ne mogu sama na ulicu, više liči na odrastanje u getu, nego na odrastanje u jednoj evropskoj državi!

Ja sam sa sedam i po godina išla sama u školu, sa devet i po autobusom u centar grada u muzičku školu,... Stvarno mi je teško da pomislim da su moja deca manje sposobna i snalažljiva od mene! Pa ipak sam im ja majka! :-) Problem je u nečem drugom.

Lična arhiva

Na stranu to što će se nekim roditeljima na prvi pogled to učiniti kao dobra ideja, ali šta je situcijama u stvarnom životu. Na primer: dete ne može samo da ide kući iz škole, u prodavnicu koja se nalazi u blizini kuće, na igrelište ispred zgrade… Već zamišljam umorne roditelje koji posle celog dana na poslu, sede na igralištu leti, zimi i paze na decu J. Tako i treba, ali deca u nekom uzrastu prevaziđu potrebu za tom vrstom pažnje od strane roditelja. Treba naći kompromis.

Na stranu to, što se tvorci nacrta ovog zakona ograđuju od gore navedenih situacija (“To se ne odnosi se na situacije kada deca idu u školu, kada imaju ranac na leđima. Ne odnosi se na situacije kada idu do prodavnice koja je blizu kuće. Ne znači da će roditelji apsolutno uvek morati da ih drže za ruku do desete godine. Želimo da sprečimo da deca budu žrtve nasilja ili prosjačenja”, kažeTamara Lukšić Orlandić, zamenica zaštitnika građana za prava deteta.).

Kako će policajac znati da li je dete samo na ulici ili je pošlo do obližnje prodavnice, i šta ako je zaboravilo ključ od stana?

Lična arhiva

Kao zaključak, ako brinemo o bezbednosti dece, onda za početak, treba stvoriti bezbednije okruženje za njih. Možemo da sledimo primer drugih zemalja u okruženju i umesto roditelja nadzornika uvedemo u svakom kvartu policajca pozornika, koji će poznavati većinu dece iz kraja i brinuti o njihovoj bezbednosti i o bezbednosti svih nas.

Mislim da bi većína roditelja, pre, bila voljna da plaća pozornika, nego pretplatu za RTS.

Spoma Avramov Photography

Čitam nedavno tekst o razvodu i pomislim: “Nećemo valjda i po tome biti poznati?”. Među prvima smo po lošem natalitetu, a sada još i ovo.

Setim se često svog detinjstva. Bilo je lepo, ispunjeno, bezbrižno. Nismo imali brda igračaka, kompjuter, mobilni, rođendaonice, igraonice i druga čuda, ali smo zato imali drugove i drugarice i neograničenu maštu! Roditelji su znali ponekad da se posvađaju, ali i to je za ljude. :-)

Današnja situacija je mnogo drugačija. Deca su zatrpana igrakama i gedžetima, a roditelji rade od jutra do mraka da bi im sve to omogućili. Ko je prouzrokovao tu promenu vrednosti u društvu? Suvišno je pričati o tome da li su se vrednosti promenile, to je tako očigledno, već kako je to počelo i ko je prvi započeo. Ono što je činjenica je to da su današnji mladi ljudi, bračni parovi, roditelji opterećeni imanjem do granica pucanja.

Neki podaci govore da se najveći broj razvoda dešava u prvoj godini života deteta. Onaj ko ima decu zna da, onda kada nam je najlepše, tada nam je i najteže u životu. Preuzimanje nove uloge, raspodela obaveza unutar porodice, novi rashodi i odgovornost za jedno novo biće, a ne samo za sebe, kao do tad i još mnogo toga.

Sa jedne strane primećujem da je moja generacija i one malo starije i malo mlađe od nje, mnogo zainteresovanija za potrebe svoje dece, nego što su to ranije bile. Opet, sa druge strane, sve više nasilja u porodici, vršnjačkog nasilja, pedofilije, alkoholizma, narkomanije govori da tu nešto nije uredu.

Da li smo mi, današnji roditelji razmaženi i nesposobni da se nosimo sa svim tim odgovornostima i teškoćama ili odgovornost možemo da prebacimo na materijalnu situaciju, pitanje je sad? Odrasla sam u vreme najveće krize i često osetim da mi fali taj deo života, ta bezbrižnost. Da li je to razlog što što današnji parovi beže iz veze, na prvi znak brige, odgovornosti i obaveze za ceo život? Da li bi bolja materijlna situacija uticala na smanjenje broja razvoda, zlostavljanja, bolesti zavisnost?

Nisam baš sigurna. Mislim da je promena, koja mora da se desi u nama, mnogo dublja od tih površnih promena u našem okruženju. Moramo preboleti, odrasti i naučiti da budemo zadovoljni sobom sada i ovde.

Da li se današnji parovi više razvode iz nezadovoljstva ili zato što su suviše slabi da se nose sa odgovornošću?

I da li su duhovne vrednosti i brak, pale na ispitu pred materijalnim vrednostima?

To bih ja želela da znam...

I da, zatvorite taj prozor, možda pomogne. :-)

http://www.belgradian.com/

Ko još nije čuo za velikodušnu akciju JKP „Novosadske toplane“, koja je jedan deo svog duga prema SPC „Vojvodina“ (poznatijem kao SPENS) naplatila, kompenzacijom, u kartama za bazen i klizalište. Besplatne karte Toplana deli svojim redovnim platišama i u prvih 10 dana je izdato 50.000 karata!

Svaka čast redovim platišama u ovoj krizi, ali POBOGU TOPLANO!!!

Nisam ja gunđalo i neverna Toma, ali šta biste vi uradili da dođete sa dvoje male dece na drugi kraj grada, sa sve opremom za klizanje, i na ulaznim vratima klizališta vas sačeka natpis „popunjen broj“?!

Elem, odlučila ja da iskoristim te besplatne karte, koje mi je, by the way, dala drugarica i zaputih se put klizališta sa klincima (6 i 4 godine). Klinci srećni, prvo klizanje ove godine, sve smo poneli: klizaljke, kape, šalovi, rukavice, ski pantalone, i ko zna šta još!

Dolazimo, vrata zatvorena, ali ‘mama je snažna' pa gurnu vrata i otvori ih. Kad u tom trenutku, pritrčava nam čika sa crvenim nosom i zadahom po soku od prevrelih šljiva, sav uzbuđen prstom pokazuje natpis na vratima „popunjen broj“. „ O čemu se radi, čoveče došla sam sa drugog kraja grada sa dvoje male dece, a sledeća smena je suviše kasno?!“. „Znam gospođo, ali unutra je 400 ljudi i da vas pustim, šta biste tamo sa decom!“.

Četiri stotine ljudi na klizalištu, nedeljom, smena od 18h, to bi morala videti! Nezapamćena posećenost, led verovatno puca, ali od zadovoljstva! :) Za svoga klizačkog života i staža nisam videla ni upola toliko ljudi na klizanju odjednom!

Naravoučenije, kada ne možete ljudima da stvorite radna mesta, veće plate, niže cene i druge pogodnosti koje život znače, a vi im dajte da se kližu i plivaju do mile volje! To ih smiruje.

Kada se uzme u obzir da je dug SPENSA prema Toplani 70 miliona dinara, već vidim sebe kako kližem k'o čovek (žena :-)), tamo negde, 2013., 2014.godine, a do tada će poslužiti i bara ispred zgrade. Što i nije tako loše, bar se ne guramo!

Пријавите се на: Постови ( Atom )

PORODIČNA ŽENA

featured

Vodiću te, samo reci GDE?! – „Novi Sad bezbedan grad”

Kako mali tviteraš (čitaj neuticajni) vidi #uticaj

Ružan san

“Noga lička, a cipela bečka” iliti zemlja Srbija, a zakoni nemački

Vatromet tišine

Roditelj nadzornik ili policajac pozornik?

Vrata vs. prozor. Iliti siromaštvo na vrata, ljubav kroz prozor

Hleba i klizanja !

Blogerska i twitter zajednice, stižem ti u zagrljaj!

O meni

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava

featured

O meni

ŽELITE DA ME ANGAŽUJETE?

Instagram

NAJČITANIJE

MOJA PISANIJA

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava