PORODIČNA ŽENA

Da li vi čuvate vaše uspomene?

Dok sam ja bila dete, uspomene smo čuvali na ovakvim fotografijama. ☺

Ovo sam ja :)

Da li i vi imate svoju fotografiju iz detinjstva?

Nekada je postojala tradicija fotografisanja dece u fotografskoj radnji. Sećate se onih slika, golišavih beba na ćebencetu, dece na prvom rođendanu, na prvoj Novoj godini?

Porodice su išle na zajedničko „slikanje“. Poređaju se tata sav ozbiljan i strog, mama smerna i ponosna i dečica zalizana i utegnuta u najbolje odelo.

Takve fotografije su se čuvale u albumima, na zidu, pored uzglavlja. Poklanjale su se bakama, tetkama, ujnama...

Danas se ta navika pomalo izgubila. Svi imaju mobilne telefone sa kamerom, digitalne fotoaparate i računare na kojima tako urađene fotografije skladište.

Spoma Avramov Photography

Još uvek postoji mogućnost da svoje uspomene sačuvate od zaborava.

Da li ste nekad pozvali profesionalnog fotografa i u toplini vašeg doma ili na nekoj lepoj lokaciji zajedno zabeležili uspomene na detinjstvo vaše dece i zajednički provedeno vreme?

Spoma Avramov Photography

Mislite da su fotografije sa vašim mobilnim uređajima i na računarima jednako lepe i trajne?

Moguće je.

A šta ako izgubite telefon ili vaš kompjuter "pokupi" virus!?

Mnogo puta sam i sama razmišljala o tome.

Koliko vas redovno izrađuje fotografije urađene na taj način?

Verujem vrlo malo.

Fotografije koje vam uradi fotograf izgledaju luksuzno i profesionalno. Mogu se izraditi na papiru i u digitalnom formatu.

Rade se namenski za određenu priliku. Uspomena na trudnoću, rođenje, proslavu rođendana, veridbu, krštenje i sve ostale trenutke koje na ovaj način činite nezaboravnim.

Mogu biti urađene i tek tako, da se setimo kako smo bili srećni.

Fotografije koje uradite sami ili za to zadužite nekog prijatelja mogu biti mutne, loše kadrirane, suviše svetle ili mračne. Često ostanete razočarani tako urađenim fotografijama. Poštedite sebe i porodicu nezadovoljstva.

Onaj digitalni fotoaparat (idiot) koji ste nedavno kupili pravi odlične slike, ali neko uvek fali na fotografiji, a i ljubazni prolaznik je malo nakrivio sliku, pa izgleda kao da svi „curite“ iz nje.

Unajmiti fotografa je najkomfornije rešenje, uživajte sa porodicom i prijateljima u trenutku stvaranja uspomena i ne brinite kako će sve to posle izgledati na fotografiji.

Spoma Avramov Photography

Fotograf zna kakvo svetlo je potrebno, iz kog ugla se najbolje vidi scena koju želite da ovekovečite i razume vaše želje.

Da li profesionalno fotografisanje ima neku manu?

Ima jednu VELIKU manu, a to je da kada budete videli tako urađene fotografije, ni jedne druge vam neće više biti dovoljno lepe i dobre.

Ali taj se problem lako da rešiti. :)

Zakažite svoj termin za fotografisanje i iskoristite popust od 10% na prvi fotosešn.

Prijavite se OVDE i uživajte u svojim uspomenama...

Pozdrav od mene i do fotkanja!

Dobro, možda još nije bila jesen, ali septembar je za mene uvek značio kraj leta i početak školske godine. Obično bi počele kiše i kupaći se više nije oblačio. Prošlog vikenda sam posetila Vrnjačku Banju posle skoro 30 godina. Prvi put sam bila na svadbi moje sestre od tetke, a nakon toga sam još jednom došla na odmoru sa roditeljima.

Moja majka je 1987. godine operisala žučnu kesu, a pošto je Vrnjačka Banja poznata po lekovitim mineralnim izvorima, posebno blagotvornim za gastrointerstinalne tegobe, te godine, umesto na more, otišli smo u ovu poznatu banju.

Pošto sam u to vreme bila tinejdžer, bilo mi je užasno dosadno. To su one godine kada još uvek niste dovoljno odrasli da izlazite sami u diskoteke i kafiće, a niste ni dovoljno mali da bi vas bazen i šetnja po Promenadi zabavili.

Ono što sam sada zatekla naprosto me je oduševilo. Vrnjačka Banja je prelepo uređena, sa mnoštvom cvetnih leja, pergola, klupa za odmor od šetnje i nizom kafića i restorana u kojima se možete osvežiti i probati tradicionalne specijalitete.

Ali da krenem od početka, u Vrnjačku Banju smo stigli u petak uveče, kada smo došli u Solaris Resort već je pao mrak. Na prvi pogled kompleks izgleda kao niz dvospratnica sa ljupkim stazicama i mnoštvom zelenila između.

Nakon prijavljivanja uputili smo se do svog apartmana. Smeštaj je ostavio odličan prvi utisak, soba se sastoji od dnevnog boravka, spavaćeg dela, prostranog kupatila sa tuš kabinom i francuskog balkona. U dnevnom boravku postoji LCD TV. Na mene je najveći utisak ostavio broj ormara i plakara koje smo imali. Navikla sam da na svojim putovanjima kuburim sa prostorom za odlaganje stvari, pa je ovo bilo pravo osveženje. Za više informacija o smeštaju pogledajte OVDE.

Večera je od 18 do 20h, ali su nam ljubazni domaćini izašli u susret i poslužili je kasnije. Oduševila sam se izborom hladnih predjela i kuvanih jela, za one koji ne jedu meso, poslužuje se veliki broj variva i salata, a za sladokusce tu je i više vrsta kolača za desert. Posle večere družili smo se u baru restorana Biber i pored jednog od dva spoljna bazena.

Ovaj bazen je u toku dana omiljeno mesto gostiju resorta. Oivičen je tropskim baldahinima, a u njemu se nalazi vodeni bar. Za izradu drugog bazena je korištena biodizajn metoda. Bazen je napravljen od prirodnog peska i imitira prirodan ulazak u more. Zbog toga je odlično prilagođen za malu decu.

Sledećeg dana nakon obilnog doručka, koji bi zadovoljio i najveće gurmane (u ponudi su slatka i slana jela, tradicionalna hrana kao što su kačamak, proja, kajmak, mladi sir, pršuta,...) domaćini su nam priredili prezentaciju Solaris Resorta u jednoj od seminar sala. Nakon toga smo otišli na organizovani obilazak Vrnjačke Banje.

Kao što sam već napisala u Banji nisam bila skoro 30 godina. Dosta toga sam zaboravila, a dosta toga novog je napravljeno i uređeno. Ono što najviše oduševljava je ogromna količina zelenila koja vas okružuje sa svih strana. Šetalište koje se zove Promenada je povezano mostićima ispod kojih teče potok. A kroz centar ide i vozić.

Jedna od atrakcija Vrnjačke Banje je „Most ljubavi“, priča kaže da će se par koji na mostu zaključa katanac večno voleti. Prava priča koja prati ovaj most je imala malo drugačiji kraj. A priča ide ovako:

“Za vreme trajanja I svetskog rata, tačniije par godina pre njega, zavoleli su se učiteljica Nada i srpski oficir Relja. Tokom te njihove ljubavi oni su se jedno drugome obećali na večnu ljubav koju niko i ništa neće moći promenuti. Međutim ubrzo dolazi rat. Ljubav kojoj su se svi žitelji Vrnjačke Banje divili, uskoro nailazi na more prepreka. Relja odlazi u Grčku kako bi služi svom narodu, ali tako se zaljubljuje u jednu mladu i lepu Grkinju, te raskida svoje zaruke sa Nadom koja to nije ni sanjala (čak ni u onom najgorem košmaru). O samoj sudbini mladog oficira Relje, nakon ovog događaja ne znamo apsolutno ništa više, ali priča o Nadinoj sudbini se nastavlja. Prevelika tuga koja ju je zarobila , muči je svaki dan, pri čemu ona sve više propada i uskoro postaje slabašna senka koja je, nekoliko meseci nakon toga i umrla. Mnoštvo devojaka potrešeno Nadinom sudbinom odlučuju da svoju ljubav osiguraju tako što će je „zaključati” na mostu na kome su se Nada i Relja sastajali .”

Ako vam se priča dopala okušajte i sreću tako što ćete zaključati svoju ljubav na ovom mostu.

Kroz prelep park i leje raznobojnog cveća prošetali smo do Japanskog vrta, poklona japanskih vlasti Vrnjačkoj Banji. Usput smo posetili nekoliko znamenitih vila, viđenih građana Vrnjačke Banje. Najveća od njih je Dvorac Belimarković.

Jovan Belimarković je bio srpski general i viši državni službenik. Ministar kralja Milana Obrenovića i namesnik maloletnog kralja Aleksandra Obrenovića. Dvorac je podignut između 1882. i 1887., na padini iznad izvora tople vode. Sagrađen je po uzoru na poljske vile severne Italije. Dvorac krasi dvokrako stepenište koje vodi na privi sprat zdanja. Okružen je travnjakom i prelepim parkom, danas je u njemi smešten Zavičajni muzej.

Nakon šetnje vratili smo se u Solaris Resort na zajednički ručak i degustaciju vina i rakije vinarije Milosavljević koja se služe kao pića kuće. Sledećeg dana smo imali priliku da nakon doručka obiđemo vinariju i to je jedno mojih lepših iskustava sa ovog putovanja.

Vinarija Milosavljević se nalazi u selu Bučje pored Trstenika. Vinogradarska tradicija je u ovoj porodici prisutna dva veka. Glava porodice Milomir Milosavljević je jedno vreme svoje umeće usavršavao u Švajcarskoj, nakon čega se vratio u rodnu Srbiju da bi nastavio porodičnu tradiciju.

Nikada nisam bila u tako velikom vinogradu, činilo mi se da bi ceo dan mogla provesti u šetnji kroz redove loze, grickanju grožđa i osluškivanju zujanja pčela i cvrkuta ptica. Prosto nestvarno...

Vinarija Milosavljević jedina primenjuje ekološku proizvodnju vina. Svaki drugi red čokota je zatravljen i na taj način korisna flora i fauna pobeđuje štetnu. Brend vinarije Milosavljević se zove Vila vina. Od vrsta vina koje se ovde proizvode to su: Cabernet Sauvignon, Sauvignon Blanc, Shiraz, Barique, Rose, Tamjanika i Merlot.

U prijatnom ambijentu degustirali smo neka od najboljih vina ove vinarije. Na moje pitanje da li se vina mogu mešati, domaćin mi je odgovorio da to nije problem ako se pije umereno ovim redosledom: belo, rose, crveno. Mi smo ga, naravno, poslušali. Ne moram da vam kažem da smo se jedva naterali da krenemo dalje. Pred nama je još bio izlet u manastir Ljubostinju.

Manastir Ljubostinja se nalazi u ataru sela Prnjavor i pripada Kruševačkoj eparhiji. Manastir je sagrađen kao zadužbina knjeginje Milice, žene kneza Lazara. Ona je sahranjena u manastiru zajedno sa monahinjom Jefimijom ili još poznatom kao Jelena Mrnjavčević, suprugom Uglješe Mrnjavčevića. Njih dve su se posle Kosovske bitke zajedno zamonašile i došle u ovaj manastir.

Ceo prostor odiše spokojem. Prelepo dvorište koje ga okružuje oivičeno je konakom, zvonikom, kućom u kojoj žive monahinje i kapelicom. Monahinje se bave gajenjem pčela, tako da iza manastira stoji špalir pčelinjaka.

Nakon izleta, vratili smo se u naš sunčani raj i za kraj iskoristili blagodeti wellness & spa centra. U wellness zoni na raspolaganju vam se nalazi jacuzzi za 10 osoba sa hidro i aero masažama, slana pećina, kaldarijum, ruska banja, parno kupatilo, relax baldahin, tuš tropska kiša, finska sauna, tepidarijum kao i zatvoreni bazen sa morskom vodom temperature 29 stepeni. U okviru relax zone, gostima su na raspolaganju razne vrste masaža, relax soba i tepidarijum.

Solaris Resort je sjajan izbor za porodice sa decom. Veliki izbor sadržaja za zabavu će animirati vaše mališane, a vi ćete za to vreme moći da uživate u blagodetima wellness i spa centra. Raznovrsnost hrane i pića zadovoljiće izbirljiv dečiji apetit, a vama nabaciti koji kilogram više. Sve u svemu jedno sjajno vikend iskustvo.

Posle svega možemo samo reći: “Trebalo je duže da traje”.

Sva prava na materijal u ovom tekstu su zadržana.

Još izvora:

http://mahlat.rs/solaris-vrnjacka-banja-resetovanje-u-pravom-trenutku/

https://snoviukoferima.com/2016/09/14/vrnjacka-banja-destinacija-za-uzivanje/

http://ourfashionworlds.blogspot.rs/2016/09/vikend-u-solaris-resortu.html?spref=fb

Photo by http://handicraftbalcan.blogspot.rs/

Naravno da pomaže, a evo i kako.

Pre tog odgovora želim da objasnim šta za mene znači aktivno učešće na društvenim mrežama..

Pod aktivnim učešćem smatram nesebično deljenje svrsishodnih i smislenih informacija, podataka.

Pomoć članovima oko problema koje ste vi već prošli, a oni na njih tek nailaze.

Uspostavljanje kontakata, smišljanje zajedničkih projekata, umrežavanje.

Davanje primera, ideja, sugestija.

Et cetera.

A vi se sad opet pitate, kako će to vama LIČNO da koristi, jer sve se uvek nekako svede na taj lični interes, čak i bezinteresno pomaganje?

Nema u tome ništa loše, pa hajde da demistifikujemo ličnu korist i interes.

Pomoći će vam tako što ćete postati vidljiviji, članovi će upamtiti vaše ime i čime se bavite.

Ni jedan brend nije dovoljno velik (osim možda Coca-cole, ovo mi niko nije platio da napišem ;)) da baš svi znaju za njega, niti je neki suviše mali i beznačajan da ne bi svi trebali da znamo za njega.

Ako samo čitate i gledate šta drugi članovi grupa i stranica postavljaju i pišu, vi ste nevidljivi. Na ovaj način veći broj ljudi će videti vaše postove, komentare, šerove.

Nekima će to i smetati, ali veći broj ljudi reaguje pozitivno na smislenu aktivnost koja za cilj ima pomoć.

Ako pomognete nekome taj će vam biti zahvalan i pre će se setiti vas sledeći put kada bude nešto želeo da radi, nego nekog ko se nikad ili vrlo retko oglašava.

Drugi ljudi/članovi će videti da ste vi osoba koja je velikodušna, timski igrač i želi da pomogne. Poželeće saradnju sa vama.

Na taj način imate mogućnost da više puta javno istaknete svoju kompetentnost u onome što radite i svoj proizvod ili uslugu nenametljivo provučete u komunikaciji.

Za kraj, najveći benefit, to nije floskula je lični osećaj zadovoljstva kada nekome pomognete. Taj osećaj se ne može meriti materijalnim, ali pomaže da nastavite dalje sa jednakom energijom i motivacijom.

Nadam se da će vam ovaj post koristiti i da ćete već jednom shvatiti kako sam JA super! ;))))

Mala šala :)))

pixabay.com

Često se zapitam da li je prednost ili nedostatak biti dete digitalnog doba. Možda je suvišno razmišljati o tome, jer je digitalno doba tu, kao i deca koja u njemu rastu, ali ne mogu da se ne zapitam i uporedim decu nekada i sada.

Vreme prošlo.

Sećam se svog prvog susreta sa kompjuterom. Bilo je to neke ’86. godine u petom razredu osnovne na časovima informatike. Tada nije bilo mnogo vlasnika računara, a modeli koji su tad bili u opticaju su Comodore 64 i Spectrum. Tada je počelo uvođenje računara u redovno obrazovanje.

Moja škola je bila jedna od retkih koja je imala računarsku učionicu, „poslednji krik mode - tehnike“ se svodio na stolove sa četiri tastera i lampice na kojima je pisalo A, B, C i D. Sličnu takvu tastaturu i lampice je imao i nastavnik na svom stolu, sa tom razlikom što je on mogao da vidi i odgovore svih nas. Nastavnik bi nam usmeno čitao pitanja ili bi ona bila puštanja na projektoru, a mi smo trebali, pritiskom na taster, da damo odgovor pod kojim se slovom nalazi tačan odgovor. Nešto poput upitnika zatvorenog tipa.

Tada mi je to bilo dosadno, ali je za to vreme bilo napredno i drugačije od svega onoga što smo radili na drugim predmetima. Ne znam odakle je potekao moj strah, ali sam se užasno plašila tih „sprava“, tačnije, plašila sam se da ću jednim pritiskom na taster sve pokvariti. Moguće da je strah potekao od ljudi koji su nam u to vreme predavali informatiku. To su uglavnom bili nastavnici tehničkog, prepuni strahopoštovanja prema opremi i bez didaktičkih metoda za prenošenje znanja, koje je i njima manjkalo.

Dešavalo se da moj drug iz razreda, čiji je otac bio informatičar, a majka profesor matematike zna bolje i lakše da uradi zadatak od samog nastavnika. Kada smo počeli da učimo „programiranje“ od koga sam zapamtila samo „go to“ naredbu, moj otpor prema računarima je postao još veći. Nikako nisam shvatala šta se od mene očekuje u zadatku i kako da ga postavim.

Tek kasnije, kada sam odrasla i završila fakultet shvatila sam koliko je pristup naših nastavnika i materija koju su uporno pokušavali da nas nauče bila neprilagođena i mogu slobodno reći beskorisna. Niko nas nije naučio praktičnim stvarima npr. kako da koristim računar, već smo učili da pišemo programe za jednostavne matematičke zadatke koji nam nikada nisu zatrebali.

Za mene je informatika bila suviše apstraktna, ja učim sa razumevanjem, moram da shvatim zašto i kako se odvija određeni proces, a toga u informatici nije bilo mnogo. Iz tog razloga mi je sve to bilo teško, a samim tim i odbojno. Zbog toga sam jako dugo izbegavala rad na računaru.

Prvi mobilni telefon sam dobila 2000. godine i sećam se da je bio Motorola. Stan u koji smo se uselili još uvek nije imao fiksni telefon i bila sam primorana da ga nabavim. Smešno mi je kada sad kažem primorana, jer današnji ljudi ne mogu da žive bez te spravice (ili bar tako misle). A svoj prvi računar kupili smo 2003. godine. Pre toga sam koristila računar na faksu, ali vrlo malo i opet uz mnogo otpora.

U početku sam radila bojažljivo i sa strahopoštovanjem. I dalje sam imala onaj osećaj da ću jednim pritiskom na taster sve izbrisati, ali se on vremenom izgubio. Pošto je u to vreme uveliko postojao Internet i Google to je za mene postao jedan potpuno novi svet, kome sam prišla prepuna oduševljenja.

Sve informacije su mi bile na dohvat ruke, sve one zanimljive destinacije širom zemljske kugle, knjige, istorijski podaci, medicinske i psihološke studije i još mnogo, mnogo toga što me zanima. Ta moja detinja radoznalost i oduševljenje internetom je prisutna i dan danas. :)

Vreme sadašnje.

Svuda nosim svoj mobilni telefon, kod kuće imamo PC i lap-top računar, tablet i svako od mojih ukućana ima svoj mobilni telefon. Verujem da je u nekim porodicama situacija još impresivnija kada je broj računara i ostalih dodataka u pitanju, ali ja već i sa ovim počinjem polako da gubim glavu. :)

Ono što mi je trenutno bitno jeste da u svom i životu svoje dece izbalansiram vreme provedeno sa i bez računara, mobilnih telefona i ostalih gedžeta. O čemu se naime radi? Današnji klinci nemaju predstavu o životu bez svega toga, nema podele na off-line i on-line, za njih je sve to jedan život. Zbog toga oni često gube predstavu o vremenu provedenom na kompjuteru i dešava se da veći deo svog slobodnog vremena provode na računaru igrajući igrice.

To je razlog zbog kog mislim da decu i računare ne bi trebalo upoznavati pre 3-4 godine. Odlaganje trenutka njihovog susreta neće naškoditi njihovom intelektu, dok višak boravka na računaru može škoditi njihovoj motorici. Pogotovo razvoju fine motorike, koja je opet u vezi sa razvojem govora. Bilo je slučajeva gde su psiholozi na testiranju za upis u prvi razred pronalazili decu koja nisu znala pravilno da uhvate olovku. To se dešava zbog slabije upotrebe palca, kažiprsta i srednjeg prsta, jer pri igranju igrica deca najčešće koriste samo palac ili samo kažiprst.

Previše vremena na računaru u ranom uzrastu utiče i na razvoj gojaznosti zbog manjka kretanja, loše procene dubine, perifernog vida zbog dvodimenzionalnosti slike na ekranu. Kao i otežanog uspostvaljanja psihosocijalnih kontakata sa drugom decom.

Zbog svih nabrojanih razloga računar u život deteta treba uvoditi postepeno i promišljeno. U početku neka to budu bojanke, jednostavne logičke igre, igrice koje uključuju i drugo dete, igrice u kojima učestvuju i druga čula npr. muzičke igrice, igrice u kojima se oponaša neki pokret...

Kasnije, kada dete dođe na uzrast od 5-6 godina uvoditi ga polako u programiranje kroz lakše i njemu prilagođene programe tipa Paint-a koji je vrlo jednostavan program za crtanje. Kroz takav pristup dete će naučiti da računar ne služi samo za igranje gotovih igrica, već da on posle izvesnog vremena može igricu napraviti i sam! Na taj način računar učestvuje u razvoju kreativnosti kod deteta, dok samo igranje igrica ne utiče u toj meri na taj mentalni proces.

Nažalost, današnji pristup računarima u redovnom obrazovanju nije se mnogo promenio. Deca relativno kasno dobijaju informatiku kao izborni predmet, a časove im i dalje predaju nedovoljno stručni nastavnici.

Nedavno je bio u razmatranju predlog o informatici kao obavezanom predmetu. Predlog, na moju i na veliku žalost većine ljudi koje poznajem, nije usvojen...

Koji su razlozi za to, ne znam? Ali znam da bi to zahtevalo mnogo promena u sistemu obrazovanja.

Počevši od zapošljavanja stručnog kadra za taj predmet, pisanje udžbenika i opremanja škola adekvatnom opremom.

Najočigledniji razlog bi bio da naše društvo još uvek nije spremno za ovu promenu. Da li zbog finansija ili smanjene svesti o važnosti ovog segmenta obrazovanja, ali najverovatnije je da će tek deca naše dece uživati u blagodetima digitalnog obrazovanja i potpuno ravnopravno koristiti računare i knjige u školama.

Do tada nam ostaje mogućnost samostalnog učenja uz pomoć tutorijala i upotrebe vanškolskih i alternativnih programa.

Ovaj tekst je urađen u saradnji sa kompanijom Intel.

Пријавите се на: Постови ( Atom )

PORODIČNA ŽENA

featured

Čuvari uspomena

Sunčana jesen u Vrnjačkoj banji

Da li aktivno učešće u FB grupama i na stranama pomaže vašem biznisu?

Šta je lažno na PARAolimpijskim igrama?

Deca digitalnog doba

O meni

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava

PORODIČNA ŽENA

featured

Čuvari uspomena

Sunčana jesen u Vrnjačkoj banji

Da li aktivno učešće u FB grupama i na stranama pomaže vašem biznisu?

Šta je lažno na PARAolimpijskim igrama?

Deca digitalnog doba

O meni

ŽELITE DA ME ANGAŽUJETE?

Čuvari uspomena

Instagram

NAJČITANIJE

MOJA PISANIJA

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava