Sve što je lepo ima kraj, tako i moj vikend na Zlatiboru. Otišla sam u žurbi, ispraćena kišom i ledom, dočekana suncem i kišom, ali ništa, ama ba ništa nije moglo da pokvari predivan osećaj i divne uspomene na vreme provedeno tamo.

Kao što rekoh, vreme nije obećavalo, sve prognoze su bile protiv nas, ali na Zlatiboru nas je dočekalo sunce i predivan Hotel Mona na Zlatiboru. Prvi put sam bila tamo i sve mi je bilo interesantno i privlačno. Hotel ima sjajnih sadržaja kako za porodice sa decom, tako i za parove. Pre večere sam odlučila da prošetam centrom i uhvatim koju fotografiju, ali nisam imala mnogo sreće, počeo je da duva vetar, navukli su se crni oblaci i ja sam trčeći ka hotelu pokisla do gole kože.

U sobi sam osušila kosu, presvukla se i sišla na večeru. U restoranu Vila nas je dočekalo ljubazno osoblje i obilan i raznovrsan švedski sto. Nakon večere i čaše vina odlučila sam da iskoristim pogodnosti wellness & spa centra Inspirium i ugrejem se od onog pljuska.

Ugodna muzika, prigušeno svetlo, toplota saune, sve je to pomoglo da se opustim i oporavim. Bazen je sasvim dovoljno velik da se možete isplivati, a ako želite da popijete još jedno piće, kafu ili čaj na raspolaganju vam je šank unutar Inspiriuma.

Vratila sam se u sobu i odmah legla da spavam. Nisam vam spomenula da su sobe prostrane, veoma udobne i lepog dizajna. Krevet je toliko udoban da sam i ja koja pri promeni postelje patim od nesanice, odmah zaspala. :)

Sutra ujutru, nakon doručka, seli smo u autobus i krenuli u avanturu sa momcima iz Extreme Summit Team-a. Priroda na Zlatiboru i okolini, ma cele Srbija kad bolje razmislim, je fantastična, prelepa, divna, ali... zapostavljena, uništavana neplanskom gradnjom, deponijama smeća, ljudskom bahatšću i sebičnošću.

Naše odrdište je bilo Radoinjsko jezero na kome smo trebali da isprobamo neke od sadržaja koje Extreme Summit Team nudi u okviru svog team building programa. Radoinjsko jezero je jedno od tri jezera nastalih izgradnjom tri brane i delimičnim potapanjem doline Uvca.

Najveće i najpoznatije je Uvačko jezero, koje se nalazi na 985m nadmorske visine, dužine 26km i maksimalne dubine 108m. Drugo po veličini je Zlatarsko jezero na 885m n.v., dužine 27km i maksimalne dubine 80m i treće Radoinjsko jezero na 810m n.v., dužine 11km i maksimalne dubine 30m.

Kada smo stigli na odredište, vreme nije obećavalo mnogo, naši pratioci su nam obećali dobar provod i razne zabavne i rekreativne sadržaje. U planu su bile timske igre, vožnja kanuom i penjanje na stenu. U startu mi se dopala ideja vožnje po jezeru, ali pošto sam po prirodi zimogrožljiva, stavila sam tu aktivnost na razmatranje za kasnije.

Dok smo se raspoređivali po grupama, iskoristila sam priliku da malo fotografišem okolinu. Priroda je oduzimala dah, sve se činilo tako mirno i tiho, daleko od civilizacije i buke savremenog života. U okolini se mogu videti kućice pobacane po proplancima i mali kamp u šumarku pored jezera.

Prešli smo preko brane do druge obale jezera i podelili se u dve grupe za timske poligonske igre. Pošto se većina nas nije poznavala od ranije, ove igre su trebale da pokažu kako i koliko lako se potpuni stranci mogu udružiti oko istog cilja. Ne bih vam dužila priču prepričavajući situacije, ali vam mogu reći da je bilo mnogo smeha, priče i radovanja posle svakog uspešno izvršenog zadatka.

Nakon toga smo se zamenili sa drugom grupom, prešli na njihov poligon, odradili i te zadatke uspešno, naučili kako da rasklopimo i sklopimo šator, poželela sam da napravim jedan od onih popularnih snimaka pejzaža dok ležite u šatoru i želja mi se ispunila. :)

Kada smo završili sa poligonom, konačno je granulo sunce, kao da je znalo da samo čekam na njegov znak. Moja grupa je dobila zadatak da vozi kanu i ja više nisam imala razlog za premišljanje. Presvukli smo se u specijalna odela i „čarapice“ od nepromočivog materijala i iskreno da vam kažem u njima svi izgledaju smešno i mršaviji nego što jesu. :)

Instruktori su nas obezbedili pojasevima i naša avantura je mogla da počne. Kada bih vam sada pokušala prepričati šta se događalo narednih sat vremena to bi bila samo bleda senka stvarnog doživljaja. Sve je bilo kao u snu. Glatka površina jezera po kojoj smo klizili i na kojoj se ogledaju oblaci stvarala je utisak kao da se vozimo po njima, strme ivice brda koje se spuštaju u jezero dodatno su nam stvarale osećaj jeze i uzbuđenja.

Iskreno da vam kažem, nije mi bilo svejedno. Tek kasnije sam saznala da se oni hrane isključivo lešinama i da im kao pokretna meta nismo bili naročito zanimljivi. :) Beloglavi sup je zbog pravljenja brane i ispunjavanja dolina Uvca vodom skoro izumro. Više nije bilo dovoljno lešina za njihovu prehranu, a odrasla ptica može da ima svoje potomstvo tek kada napuni pet godina.

Trenutno brojno stanje je 500 jedinki, oni  su veoma požrtvovani roditelji i uglavnom odgaje po jedno mladunče, životni vek im je 25 godina. Veoma su važna karika u lancu ishrane zato što svojim načinom prehrane sprečavaju širenje bolesti i zaraze. Kolonija koja je trenutno u Srbiji važi za jednu od najvećih u Evropi.

Da se vratimo na veslanje, ako ste ikada videli slike meandara Uvca, mogu vam samo reći da sve izgleda tako, samo još bolje kada ste dole, a samo nebo i vrhovi brda iznad vas. Nezaboravno iskustvo, koje se nadam da ću ponoviti i koje od srca preporučujem svima. U povratku nam je postalo pomalo hladno jer nam je ledena jezerska voda ušla u kanu, ali sve se da izdržati i mi smo bezbedno stigli do obale.

Nakon presvlačenja u suvu odeću i ručka, meni više nije bilo ni do čega osim do sunčanja. Iskoristila sam vreme da prošetam po okolini i uhvatim još par dobrih snimaka, uživala sam gledajući ostatak moje ekipe kako se penje na brdo uz stručnu pomoć momaka iz Extreme summit team-a. Na kraju dana svi smo bili umorni, ali srećni jer smo smo se lepo družili i zajedno isprobali neke avanture po prvi put u svome životu.

Po povratku u hotel odlučila sam da sebe nagradim još jednim uživanjem u Inspiriumu, mlaka voda i vrelo tursko kupatilo su prijali mojim mišićima, a pijuckanje meni omiljene turske kafe sa mlekom pored ivice bazena, nakon svega, može se meriti sa vrhunskim hedonizmom. :)

To veče domaćini su nam upriličili svečanu večeru u restoranu Perun, na meniju su bili svi domaći delikatesi i mislim da pristojnost nalaže da ovde stanem sa opisima.  Nakon druženja uz muziku, pesmu i ples, otišli smo na počinak, a sutradan put surove stvarnosti.

Bilo je ovo jedno nezaboravno iskustvo i divno druženje koje će se nastaviti do nekog novog putovanja i avanture po oblacima, a do tada nam ostaje da se svaki put kad pogledamo u nebo zamislimo na tom mestu.