PORODIČNA ŽENA

Ovaj tekst se neće baviti negativnim stranama nezaposlenosti i egzistencijalnim pitanjima koja se u takvim trenucima otvaraju. Mislim da takvih tekstova i oglasa za posao ima sasvim dovoljno.

Ali iskustvo mi je pokazalo da takvi periodi mogu biti veoma produktivni za osobu koja se nalazi „between two jobs“. J

Elem, nakon što vas prođe prvi šok od gubitka posla i kriza pitanja „šta ću sada“, „od čega ću živeti“, „kako sve one stečene navike ostaviti“ , dajte sebi neko vreme za odmor. Znači pod brojem jedan:

1. Odmor

Istraživanja pokazuju da se u trenucima dosade i dokolice javljaju razne kreativne ideje. Jedna od tih ideja bi mogla biti vaš budući posao.

2. Upoznajte sebe

Kada već nemate posao i morate da tražite novi, neka to onda bude nešto u čemu ste zaista dobri i nešto što bi voleli da radite. Gubitak posla može biti nova prilika u životu. Zapitajte se u čemu ste sve dobri, šta ste želeli da budete kao dete, šta vam donosi najveći mir i spokojstvo dok radite? Začudićete se koliko je daleko otišao vaš život od prvobitnih želja i ideja o sebi. J

3. Čitajte knjige, časopise, dnevnu štampu

Možda će vam one pomoći da dođete do ideje za novi posao. U krajnjem slučaju odmorićete se i razvijati svoju kreativnost, kada su knjige u pitanju. Izbegavajte žutu štampu, od nje propadaju male sive ćelije. J

4. Pretažite internet

Googlujući reči vezane za posao, posetite sajtove koji se bave zapošljavanjem i različitim temama vezanim za posao i samozapošljavanje. Pronađite iskustva drugih ljudi i njihove priče. Dobro je pronaći svoje mesto u novonastaloj situaciji i videti da su se i drugi nalazili u istoj situaciji i izašli iz nje uspešno.

5. Pohađajte besplatne kurseve

Ako ste do sada već otkrili šta bi želeli da radite na YT i određenim sajtovim ćete pronaći pregršt kurseva i webinarijuma na različite teme.

https://www.lynda.com/ https://www.coursera.org/ https://www.futurelearn.com/courses/upcoming https://www.youtube.com/ http://webinarium.rs/

6. Besplatne elektonske knjige, udžbenici, časopisi

Isto kao i kod prethodne tačke, internet je prepun elektronske literature iz svih oblasti. Neće vam biti teško da nađete besplatnu literaturu na teme koje vas interesuje.

https://issuu.com/ https://www.gutenberg.org/ http://www.slideshare.net/ http://www.techsupportalert.com/best-free-ebooks-online.htm

7. Društvene mreže

Na društvenim mrežama pratite grupe profesionalaca iz različitih oblasti, pretražujte ih sa haštagovima koji vas interesuju (npr. #posao). Pored društvenih mreža koje najviše imaju za cilj druženje, tu su i Pinterest, LinkedIn, Instagram... na kojima možete pregršt linkova i kreativnih ideja i kontakata.

https://www.facebook.com/ https://twitter.com/ https://www.pinterest.com/ https://instagram.com/ https://www.linkedin.com/

8. Razgovarajte sa prijateljima

Iskustva prijatelja koji su prošli ili još uvek prolaze kroz sličnu situaciju mogu biti dragocena. Daće vam potrebne savete i prečice. Smiriće vas i podržati, na taj način ćete uvideti da niste jedini kome se to dešava. Pitajte prijatelje i roditelje kako vas oni vide, u kom poslu biste se, po njima, najbolje snalazili. Ne morate ih poslušati, ali je drugi ugao gledanja na situaciju osvežavajuć, daje novu perspektivu, ako ništa drugo da se zamislite zašto vas tako vide. J

9. Razvijajte divergentno mišljenje

Divergentno razmišljanje je sinonim za kreativnost. Na taj način dolazite do više različitih i mogućih rešenja. Npr. Razmislite u kojim sve sferama i poslovima biste mogli da upotrebite svoje znanje stečeno na prethodnom poslu/ovima. Nemojte se ograničavati poslovima koji već postoje, možda vaš posao tek treba da bude izmišljen. Možda ćete ga izmisliti baš vi! J

10. Uživajte u nezaposlenosti

Dobro ste pročitali, baš tako, uživajte u mogućnosti izbora, kreativnosti, ponovnog pronalaženja sebe. Možda je to prilika da ispravite grešku pri izboru škole, zanimanja, roditeljskog uticaja, nedostatka samopouzdanja i još mnogo čega.

Svaka kriza je ujedno i prilika da se raste i razvija. U krizama čovek akumulira sve svoje snage i resurse. Ojačajte u krizi, ne dozvolite da vas skrene sa unapred zacrtanog cilja.

Mogućnosti su ogromne, a prepreke su samo one koje sami sebi postavimo. Svako od nas može biti sve što poželi, jedina razlika je u stepenu uspešnosti kojom ćemo obavljati odabranu aktivnost. Ali ako uživamo tome, sve ostalo je nebitno.

Parafraziraću jednu frazu sa interneta, koja kaže, da ako voliš ono što radiš, to nije posao i da na taj način nećeš raditi ni jedan dan svoga života. J

Nadam se da vam je tekst bio koristan, ako imate i vi neki svoj proveren predlog, slobodno mi pošaljite, a ja ću ga objaviti. J

Srećno!

Spoma Avramov Photography

Koliko istine u ovoj šali. J U ljudskoj je ćudi da vole cenkanje, onaj osećaj da si dobro prošao, uštedeo, spustio cenu. U poslednje vreme taj običaj ili potreba je dobila svoju moderniju verziju, a to je kompenzacija ušuškana u reklamne ponude i razmene linkova na sajtu, profilu itd.

O čemu se naime radi, u poslednjih par meseci više puta mi se desilo da vidim, dobijem, čujem za ponudu saradnje u vidu razmene linka, reklamiranja itd. U svetu blogera i društvenih mreža to je uobičajena stvar, mi se na taj način podržavamo i pomažemo jedni drugima u našem „krstaškom pohodu“ nezavisnog novinarstva, pokazujemo koja su nam interesovanja i opredeljenja.

Ono što me je iznerviralo je to da sve češće ljudi linkovanje i „postavljanje“ adrese sajta/profila na svoj profil/sajt doživljavaju kao jedini način trgovine i valute. Pri tome njihovi profili i sajtovi su potpuno anonimni i nemaju mnogo veze sa delatnošću kojom se bavi većina ljudi koje bi oni na taj način angažovali. Nemojte me pogrešno shvatiti, ne razmenjiju se linkovi samo sa popularnima, već i sa onim ljudima sa kojima delite interesovanja, nišu i klijente.

Ljudi koji prihvataju taj vid saradnje su obično početnici, neiskusni, traže besplatnu reklamu, ali ne shvataju šta takav aranžman dugoročno znači za njih. Oni su za takve poslodavce potrošna roba, onog trenutka kada budu tražili novčanu nadoknadu za svoj rad, jer će brzo uvideti da ta reklama ne donosi onoliko koliko su mislili da će im doneti, poslodavac će iznenada postati nezadovoljan njihovim radom i potražiće drugog naivčinu.

Još davno kada sam počela da se bavim preduzetništvom, ne tako retko, klijenti su mi nudili kompenzaciju kao vid plaćanja. Za neupućene i strance, to je u srpskoj kulturi poslovanja veoma česta pojava, moglo bi se takoreći običaj J Kao „mlad i zelen“ preduzetnik, u strahu da ne izgubim klijenta i priliku da se dokažem pravila sam grešku i prihvatala dogovor. U potaji sam se nadala da je to samo ovaj put i da će mi sledeći put klijent platiti u čvrstoj valuti, kak’ spada J Ali to u većini slučajeva nije bilo tako...

To je drugi običaj srpske kulture poslovanja, „ne smeš da menjaš cenu i način plaćanja sa početka saradnje“! U protivnom, proglasiće te za prevaranta, profitera i nekog kome je uspeh udario o glavu. Naravoučenije, pre nego što formirate cenu ili prihvatite neki vid kompenzacije dobro razmislite da li je to realna cena vašeg proizvoda i da li će vam kompenzacija u budućnosti predstavljati teret. Inače, sami sebi kopate raku propasti i neuspeha u poslu.

Još jedno nepisano pravilo srpskog poslovanja je mišljenje da su jeftini proizvodi i popusti u korealciji sa lošim kvalitetom i očajanjem onog ko tako posluje. Iz ličnog iskustva kupca i korisnika tvrdim da to nije tako, ali postoji jedan sloj ljudi, ne znam kako bi ih nazvala, a da to ne bude snobovi, skorojevići, foliraniti, koji tako razmišljaju. Njima možete prodati bilo šta samo da je skupo i zvuči egzotično. Oni treba da vam budu posebna ciljna grupa i za njih morate imati posebne cene („Samo za tebe, 1.000.000 eura, cena prava sitnica!“). J

Ne kažem da je lako usvojiti ova pravila, često sam i sama u dilemi šta da uradima, ali neka vas vodi osećaj samopoštovanja i bez griže savesti odbite svaku ponudu zbog koje ćete se kasnije osećati obezvređeno i loše.

Par puta sam odgovorila „poslodavcu“ da ću uraditi neki poso za 50% njegove prave vrednosti, ali da mi mora platiti, a da se link i potpisivanje mog rada podrazumevaju kao autorsko delo (ovo je zadnjih dana vrlo osetljiva tema uodređenim krugovima). Na taj način i ja i poslodavac se obavezujemo na jedan određeni nivo kvaliteta rada, odgovornosti i rok. Ako vam neko uradi nešto besplatno, za kompenzaciju u vidu linka, „reklamiraću te“ obaveze ili nekog drugog virtuelnog marketinga, možete očekivati i takvu uslugu. Virtuelnu.

Sa druge strane ako ste vi poslodavac, a „zaposleni“ kasni sa poslom, ne možete ga požurivati, ako posao nije urađen baš kako ste hteli, ne možete se žaliti, ako odustane na pola, nemate ugovor na koji se možete pozvati...

I obrnuto, kao što sam gore napisala, pet puta uradiš free, vidiš da mu je krenulo, tražiš novac i dobiješ šipak J

Zbog toga svoj rad treba uvek naplatiti, makar i spustili cenu, ali morate zadržati taj imidž osobe koja „ne radi za kompenzaciju“ i razmenu linkova, u protivnom rizikujete da postanete trgovac robe široke potrošnje na Kvantaškoj pijaci umesto onog što ste želeli da budete. J

Srećno! J

Spoma Avramov Photography

Jučerašnji dan je za mene bio posebno emotivan. Juče je bio rođendan mog pokojnog oca i moja ćerka je na taj dan nastupala na manifestaciji “Veliko kolo za Ginisa“.

Onaj ko me ne zna neće videti mnogo veze između ta dva događaja, osim tuge i radosti koju je nosio taj dan. Ali ima tu mnogo više, ljubav koju i dan danas gajim prema folkloru usadili su mi roditelji od najranijeg detinjstva. Otac je bio šumadinac i kolce i ljubav prema izvornoj muzici je bila prisutna u našoj kući oduvek.

Spoma Avramov Photography

Folklor sam počela da igram sa sedam godina u čuvenom „Markoviću“ kod Miše Vojvodića i igrala sam ga do polaska u srednju školu. Tada su decu u takvim ustanovama kulture vaspitavali, čuvali i pazili kao da su njihova. Disciplina i strogost se podrazumevala, a ja sam im danas zahvalna na tome.

Na probu se dolazilo u čistoj i ispeglanoj beloj majici i plavoj suknji, kosa je bila vezana i uredna, a patike crne baletanke i ni jedne druge. Kada nas pogledaš u polukrugu milina te obuzme. Sećam se kada Miša uđe u onim njegovim klompama i stane ispred nas, muva se čuje, harmonikašu kaže da svira trokorak i proba počinje. Znoj lije naredna dva sata, ali kada se završi sve teškoće zaboraviš i ostane samo lep osećaj i zadovoljovstvo od umora.

Spoma Avramov Photography

I dan danas kada čujem prve taktove Katanke, Logovca, šopskih igara, srce poskoči u grudima, a noge same krenu da cupkaju. Prosto ne mogu da vam opišem taj osećaj. Svako ko je imao sreće da se bavi muzikom na bilo način, da li svirajući neki instrument, plešući, pevajući, zna kakav osećaj stvara muzika u telu i kakve emocije proživljavaš sa svakim tonom.

U muzici postoji pojava koja se naziva muziciranje. To je trenutak kada se potpuno uneseš u kompoziciju koju izvodiš i osećaš emocije koje ona opisuje, ako je tužna i ti si tužan, ako je srećna i ti si sretan, ako je strašna osećaš strah... Bez tih emocija kompozicija je bezvredna, samo ako osećaš muziku ona može „dotaći“ druge.

Spoma Avramov Photography

Imala sam sreću da sam se bavila svim pobrojanim umetnostima, folklorom, završila sam nižu muzičku školu, odsek harmonika, pevala sam u horu i svirala u orkestru harmonika. To je jedno od najboljih i najvrednijih iskustava koje imam. Dokazano je da su ljudi koji se bave muzikom inteligentniji, muzika razvija one delove mozga koji se ne aktiviraju u svakodnevnoj komunikaciji.

Mnogo roditelji, iz pomodarstva, žele da upišu decu samo u one vrtiće u kojima se „radi po NTC sistemu učenja“, a ne znaju da će isto to i mnogo više učiniti za njih, ako ih upišu na folklor. Tamo će se vrteti, cupkati, skakati, pevati, učiti izvorne narodne pesme, vežbati pamćenje učeći korake i reči pesama, biti zdravi, veseli i dobronamerni.

Spoma Avramov Photography

Ovaj tekst je nastao kao reakcija na negativne komentare, za koje sam samo čula, a koji su se odnosili na jučerašnju manifestaciju „Veliko kolo za Ginisa“. Kažem „samo čula“ jer sam okružena ljudima koji su ili učestvovali ili su ljubitelji folklora i nisam videla te komentare lično. Ono što je navedeno kao zamerka su zatvoreni bulevari, suviše glasna ili tiha muzika, što nisu mogli da se odmaraju nedeljom, rekli su da je to „seljana“, zabava za široke narodne mase, itd.

Spoma Avramov Photography

A moj odgovor njima je ovaj:

Dragi moji, kulturno uzdignuti građani novosađani, sa punim pravom vas tako nazivam jer sam rođena novosađanka, kultura nije samo u pozorištu, koncertnoj sali, fensi konferencijama, čitalačkim večerima. Ponajmanje je kulture na televiziji, u rijeliti programima, kojekakvim grand paradama i serijama u koje su uloženi milioni, a na kraju ih opet snimaju u Rekovcu, srcu Šumadije (u kome je, by the way, rođen i moj otac).

Spoma Avramov Photography

Kultura je u tradiciji, lepom vaspitanju, poštovanju, brizi za druge. Kultura je u pažnji koju otac poklanja majci i ona njemu, kultura je u zahvalnosti i poštovanju dece prema starijima. Kultura je u manirima i pravilima lepog ponašanja. Kultura je u jednakom poštovanju narodne, zabavne, džez, rokendrol, soul, fanki, rep, ozbiljne...muzike. Kultura je u poznavanju muzike i igara drugih naroda i narodnosti.

Kultura nije pravljenje kompromisa zarad zarade, kultura nije organizovanje festivala koji donose mnogo para samo organizatorima i njihovim partnerima, a građanima, umokrene i ispovraćane ulice i haustore, pijane i drogirane ljude koji bauljaju ulicama i parkovima i nalivaju se pivom iz plastičnih flaša ispred hrišćanskih bogomolja. Kultura nije odluka da se Petrovaradinska tvrđava ne konkuriše za UNESCO-vu listu svetske baštine, zarad održavanja muzičkog festivala jednom godišnje tri dana na istoj toj tvrđavi.

Spoma Avramov Photography

Kultura je mnogo više od toga. Kultura je lepota, mladost i duh zajedništva koji su juče samo odabrani mogli da osete i podele međusobno i sa svima onima koji su ih podržali. Želim da bude što više ovakvih okupljanja, da se setimo gde su nam koreni, ko su nam preci i da to prenesemo svojoj deci.

Na kraju smo svi igrali kao jedno :)

U prilogu dole se nalazi deo zvaničnog i građanima dostupnog dokumenta, koji pokazuje koliko je Udruženje građana „Veliko kolo“ dobilo za organizaciju manifestacije „Veliko kolo za Ginisa“. Svi koji su iole upućeni u troškove sličnih oragnizacija, znaju da je ovaj iznos smešan. Slučajnost ili ne, na istoj strani dotičnog dokumenta se nalazi budžet koji je grad Novi Sad izdvojio za organizaciju festivala „Exit“. Takođe, manifestaciju "Veliko kolo za Ginisa" nije prenoslia ni jedna gradska televizija, niti druge televizije sa nacionalnom frekvencijom.

Da li treba više da vam tumačim?

„115. Удружење грађана "Велико коло", Ветерник

- „Велико коло за Гиниса“ 300,000.00

116. Удружење "Независна уметничка асоцијација ИЗБА", Нови Сад

- "Продукција визуелне уметности у 2015" 70,000.00

117. Удружење грађана Градски театар Нови Сад, Нови Сад

- „Позоришна лектира, Бранислав Нушић КИРИЈА (позоришна представа) 300,000.00

118. Удружење "Самохрани родитељи Деметра", Нови Сад

- „Украси ускршње јаје“ 50,000.00

119. Удружење грађана "Славонија Барања Срем" Нови Сад

- „Дани традиције и културе Славоније Барање и Срема“ 520,000.00

120. Удружење грађана "Вредне руке Новог Сада", Петроварадин

- „Ивањдански венчићи“ 200,000.00

121. ФОНДАЦИЈА "EXIT", Нови Сад

- „Фестивал EXIT 2015“ 20,000,000.00

Ovaj dokument možete naći na ovom LINKU

Došao je još jedan kraj školske godine i sa njim podela knjižica, juče sam iz tog razloga bila sa decom u školi i imam samo reči hvale J Moja ćerka je završila prvi razred sa pohvalnim opisnim ocenama, a moj sin četvrti kao skroz odličan đak.

Lep je to osećaj, ispuni te milina i radost, neke suze ostanu iza očiju i knedla u grlu, kao reči ne izrečene. Ponos. Tako su i moji roditelji bili ponosni na mene. Ali tada je škola bila nešto sasvim drugo, a nastavnik osoba od ogromnog autoriteta. Nažalost, danas više nije tako.

Malo pre nego što sam počela da pišem ovaj tekst, pričala sam sa drugaricom koja je prošle godine u maju otišla da živi u Norvešku, u tom trenutku je njena ćerka bila predškolac i ona je bila prilično zabrinuta zbog nje. U Norveškoj deca polaze u školu sa šest godina, tako da je njena devojčica odmah pošla u školu, bez neke prethodne pripreme, usred školske godine jer je praktično već kasnila. Jedina razlika je bila što se nalazila u razredu sa ostalim strancima, ali su im se nastavnici obraćali na norveškom. Da li možete sebe da zamislite u toj situaciji? J

Moja prijateljica se školovala ovde i na prvi pogled je bila skeptična prema tom pristupu i načinu na koji se gradivo tamo usvaja. Deca svakog ponedeljka donose kući domaći koji ’bi trebali’ da završe do petka! Da li ste vi ikad u našem obrazovanju čuli frazu „trebalo bi ako stignete“, a da se odnosi na domaći? J Gradivo se periodično ponavlja, da bi se deca podsetila naučenog, a učenje je usmereno na praktična znanja. Roditelji dobijaju zadatak da se kod kuće igraju sa decom prodavnice. Zajedno prave novčanice sa kojima „trguju“ i na taj način uče. Gradivo koje se savladava deluje nesistematizovano, „površno“, „kao igra“ kako bi ona rekla, ALI...

Ali, sada posle godinu dana , ona ima savim drugačije mišljenje o svemu tome. Za početak, ono što sam grubo mogla da uporedim, posle razgovora sa njom je to da deca kod njih nakon prvog razreda nauče mnogo više nego naši prvaci. Na primer sabiraju, oduzimaju, množe i dele, ne do 100, već do 1000! Kod nas deca u prvom razredu sabiraju i oduzimaju do sto, bez prelaza. Ovo je samo jedan primer, a navela mi ih je mnogo.

TVRĐAVA ZNANJA

Nakon ovog razgovora sam se zamislila i poželela da tako nešto postoji i kod nas. Škola u kojoj će deca aktivno učestvovati u savladavanju i kreiranju gradiva, a neće biti samo puki posmatrači, prezentovanje gradiva na različitim medijima i uz pomoć savramenih tehnologija, rad u malim grupama i usmeren na dete... Znam da je naš program rada propisan od strane Ministarstva prosvete, ali drugačiji metodi i pristupi u radu bi deci otvorili vidike i razvili ljubav prema školi. Stvorila bi se pozitivna atmosfera u kolektivu, a rad bi postao zadovoljstvo, a ne muka.

I znate šta?! Na sreću, od nedavno tako nešto postoji i kod nas! J Zove se OŠ „Tvrđava“ i počinje sa radom 1. septembra 2015. Smeštena je u podnožju petrovaradinske tvrđave, u Gradiću. Iz dvorišta škole puca pogled na Sat, tako da deca neće imati izgovor za kašnjenje na čas. J

Direktoricu osnovne škole „Tvrđava“, Dinu Đilas, poznajem trideset četiri godine! J Išle smo u osnovnu školu zajedno, kasnije nas je životni put opet povezao dok sam izdavala časopis Porodični vodič. Ispratila sam pomno njen rad kao direktorice vrtića „Zemlja Čuda“ i za njega imam samo reči hvale. Otvaranje osnovne škole je nakon toga bio logičan sled događaja i nastavak započetog rada.

Dogovorile smo se za susret na jednoj od novosadskih terasa, uz omiljenu nam moka kafu J Za razgovor sam se pažljivo pripremala, jer nisam želela da naše prijateljstvo utiče na moju kritičnost i objektovnost. Čak što više, zbog toga sam to doživela kao još veću odgovornost. Ali kao što to obično biva kod susreta dva stara prijatelja, prvih par sati razgovora je proteklo u prijateljskom ćaskanju na razne teme, a onda smo prešle na oficijelni deo. J

Moje prvo pitanje za Dinu je glasilo ovako:

Zašto misliš da je Novom Sadu potrebna još jedna privatna osnovna škola, ako uzmemo u obzir da na 300.000 stanovnika trenutno imamo tri?

„Mislim da možemo da ponudimo drugačiji način rada u odnosu na postojeće škole, a time bi i roditelji imali veći izbor. Nisam razmišljala da li to treba Novom Sadu, već sam želela da nastavim ono što sam započela sa decom u vrtiću Zemlja čuda.“

Po čemu će se osnovna škola „Tvrđava“ razlikovati od drugih privatnih škola, a po čemu od državnih?

„Program i plan rada propisuje Ministarstvo prosvete i on je za sve isti, ali sistem i metod za njegovo sprovođenje nije. U tome se ogleda kvalitet rada. Mislim da su svima bitne iste vrednosti, ali način dolaženja do njih nije isti.“

Kada sam ja upisivala decu u osnovnu školu, na prvom mestu na listi kvaliteta za odabir škole bili su bezbednost, kvalitet kadra i prateći programi (boravak, izborni predmeti, sekcije...). Kako će to izgledati kod vas?

„U pravu si, najbitnija nam je bezbednost, pored fizičke i psihička bezbednost. Razvijaćemo kod dece samopouzdanje, empatiju i toleranciju i na taj način ih učiti da prepoznaju psihičko nasilje i kako da ga spreče. Što se tiče dodatnih programa, važno mi je da oni spreme dete za život i budu spona teorijskog programa i pravog života. Koncept dana je osmišljen tako da deca od 8 do 12 časova imaju nastavu, po meni, više od četiri časa u nizu je previše za decu mlađeg uzrasta. Od 12 do 13 časova su ručak i pauza za odmor, od 13 do 14 časova je peti čas za starije učenike, a za mlađe učenike radionica. Od 15 do 16 časova je jezička laboratorija. Postoji mogućnost dežurstava nakon 16 časova za one roditelje koji će imati potrebu za tim, kao i vannastavne aktivnosti koje se posebno plaćaju. Svi naši nastavnici su prošli strogu selekciju i testove inteligencije. Kvalitet kadra nam je veoma bitan.

Da li imate plan i program za decu ometenu u razvoju i talentovanu decu?

„Prisustvo personalnog asistenta će biti obavezno jer je to jedini pravilan način rada sa decom ometenom u razvoju, takođe, imaćemo poseban način rada sa talentovanom decom. Kao što sam rekla, svi nastavnici su prošli test inteligencije i osposobljeni su za prepoznavanje talentovane dece. „

Kako će izgledati interaktivni metod rada u nastavi?

„Za razliku od klasičnog sistema obrazovanja, deca u našoj školi gradivo će utvrđivati u školi, a domaći zadaci će služiti za produbljivanje znanja, izvođenje eksperimenata i izučavanja određene teme u kućnim uslovima. Određene lekcije će se učiti unapred zbog stvaranja kritičkog mišljenja kod dece u odnosu na neku temu. Deca će zajedno sa nastavnicima učestvovati u kreiranju časa i biti podsticana na uzajamnu pomoć pri savladavanju gradiva. Planiramo da uvedemo tematsko planiranje po uzoru na finski model obrazovanja, ono podrazumeva obradu jedne teme iz aspekta različitih predmeta.“

Da li ti se čini da su današnja deca „zahtevnija“, da ne kažem pametnija?

Da, slažem se!

Kako vaš program može da ih isprati u tome?

„Osluškivanjem interesovanja, znanja, ideja, upadica, upotrebom savremene tehnologije,...“

Da li vaša škola priprema decu za život?

„Apsolutno da, to nam je i bio cilj.“

Na koje načine to čini?

„Učićemo decu na budu samosvesna, zadovoljna sobom, davaćemo im upotrebljiva znanja, razvijaćemo socijalnu inteligenciju, empatiju, toleranciju prema drugima. Učićemo decu da vole da uče.“

I za kraj da li bi za današnju školu mogli da kažemo da je tvrđava znanja?

„Škola jeste tvrđava znanja, to nam je bila jedna od glavnih asocijacija. Ona je tu da sačuva i odbrani znanje, ali i prilagodi način na koji se ono usvaja. Deci nije toliko bitno šta uče već kako.“

Pored savremenih metoda i sistema učenja u osnovnoj školi „Tvrđava“ učenike će u trećem razredu podučavati diplomirani nastavnik likovnog, muzičkog i fizičkog zbog stručnijeg pristupa u radu. U kasnijim razredima učenici će dobijati primenjena znanja iz oblasti domaćinstva i na taj način se osamostaljivati za život (podgrevanje hrane, spremanje za sobom, šivenje...), primenjenog preduzetništva i osnova finansijske pismenosti. Sekcije šaha, fotografije i novinarstva. U slobodno vreme deca će moći da čitaju knjige i stripove, igraju Sudoku i Tablić...

Ne znam kako vi, ali ja bih volela da sam rođena kasnije i da sam đak jedne ovakve škole. J Znam da bih ovakvu školu volela još više nego što jesam, a u njoj bih se osećala mnogo bolje nego što jesam. Deci je pored pažnje i ljubavi njihovih roditelja i nastavnika poteban i kidsfriendly obrazovni sistem zbog koga će dečija ljubav prema znanju rasti iz dana u dan.

I za kraj, čovek se uči dok je živ, hteo ne hteo! J

Dinin nastup na Novosadskoj TV, poslušajte iz prve ruke J

Tekst je originalno objavljen na sajtu Porodični vodič i urađen je u saradnji sa OŠ "Tvrđava".

Spoma Avramov Photography

Već duže vreme ne pišem na ovom blogu, tema je pregršt, vremena za stvaran život premalo. Osećam se kao Don Kihote u borbi sa vetrenjačama. Pa sam se okrenula stvarnom životu.

Odlučila sam da izgradim svoj mali svet kada već ne mogu da nađem svoje mesto u ovom velikom i krenula u realizaciju svojih ideja. I znate šta? Ide mi. Ne zbog nečije podrške (mada je imam od svoje porodice i prijatelja ;)) već zbog toga što sam borac i nemam drugog izbora. Ne kažem, i mene su hvatali poduži trenuci malodušnosti i dubokog razočarenja, ali sam shvatila da i jeste i nije do mene.

Spadam u onu generaciju koju su roditelji vaspitavali da bude vredna, poštena i istrajna. Da bude iskren i veran drug koji drži datu reč. Da poštujem roditelje i starije i volim svoju domovinu... Oni malo stariji će prepoznati o kojoj se zakletvi radi, ali to je zaista bilo tako, bar u mojoj porodici. Većine toga sam se držala i zbog toga ispala neuspešna, inertna i nefleksibilna.

Dok sam se ja pošteno i vredno školovala, trudila, javljala na oglase za posao, volontirala kao pripravnik i ne-pripravnik, drugi su se ulizivali, učlanjivali, uvaljivali i još mnogo drugih reči na slovo U.

Kada sam videla da to ne pomaže počela sam da „radim na sebi", kako to novi trendovi savetuju kao jedan od proaktivnih puteva ka uspehu i pronalaženju posla. Završila sam jedno deset edukacija, kurseva i specijalizacija. Moj CV je počeo da liči na Tolstojev „Rat i mir“. Kada ga otvore na konkursu, verovatno ga po difoltu preskoče kada vide da imam 41 godinu i biografiju na dve kucane strane, a od toga dve godine prijavljenog staža.

Da li sam ja zbog toga kriva? I jesam i nisam. Hajde da krenem od tog nisam. Nisam kriva zato što: spadam u uzorne građane ove države, koji poštuje red i zakon, plaća račune, doprinose i poreze i ne pokušavam da dođem do željenog na kvaran i nepošten način. Kriva sam zato što: ranije nisam shvatila da u ovoj državi malo ko ceni gore navedene osobine i postupke i da dok sam se ja uljuljkivala u svom poštenju, doslednosti i principima, neki drugi su napredovali, slagali godine staža, magistrature, doktorate, nekretnine, putovanja po belom svetu i ostale beneficije svog beskičmenjaštva.

Zbog svega toga mislim da sa ovo malo mozga i sredstava imam pravo da bar sama izaberem gde ću letovati i narednih 10 meseci iskijavati dugove zbog istog. Ne vidim ni jedan jedini razlog zbog kog bih ja osećala poštovanje prema TOS-u. Ta institucija nije ni postojala kada sam se ja rodila, čak ni ova država nije tada postojala! Šta oni čine za mene osim što traže da ih bespogovorno volim i podržavam?

Od najranijeg detinjstva obožavam plivanje i more, letovali smo po dvadeset dana na Hvaru u Starom gradu, putovali avionom i sve to samo od tatine plate. Danas ja putujem na more busom jer nam auto ne bi podneo put, a za novi nemamo, deset dana u studiju, sama kuvam i svaki dinar dva puta merim. I to u Grčkoj jer je tako najpovoljnije.

Pročitala sam komentare na stranici TOS-a gde jedan čovek kaže: „Šta da radim 15 dana u Bajinoj bašti?“, a oni odgovaraju, "Mislili smo da dođete na vikend". Koliko sam upućena, jedan vikend u nekoj od banja i planina u Srbij za četvoročlanu porodicu košta kao pola letovanja. Zato nikada nisam bila na vikendu, nigde. Sebi možemo da priuštimo samo letovanje, jednom godišnje tih deset dana i to je sve.

Moja deca nikada nisu bila na zimovanju, jer to ne možemo da priuštimo, zbog onih deset meseci otplaćivanja onih deset dana na moru. U inostranstvu su bili kada su išli na more.

Čitava ta priča oko domaćeg turizma je jedna velika zamena teza. Zašto ja nisam patriota ako se ne švrćkam vikendima po Srbiji? Kada moja zemlja (tačnije, ljudi koji je vode) bude volela mene kao njegovu građanku i brinula o meni, omogućila mi da pošteno radim i zarađujem, ja ću moći da joj uzvratim i sa ljubavlju obilazim njene lepote i znamenitosti. Inače ovo je kao da od siročeta tražite da voli roditelja koji ga je tukao, zlostavljao i na kraju izbacio iz doma.

I pre nego što se na mene ospe salva ne odobravanja i lažnog patriotizma, ja volim svoju zemlju, ali sam odlučila da joj ne dopustim da me više povređuje. Nisam neki trpeljiv i potčinjen tip ličnosti i zato mi je tako kako mi je, ali drugačije ne želim i ne umem. I srećna sam tako.

Za kraj, ja žalim što ne mogu sebi da priuštim obilazak lepota i znamenitosti moje zemlje. Dve godine unazad bavim se amaterski fotografijom i nikako ne mogu da organizujem foto safari, jer je uvek mnogo više stvari koje se moraju od stvari koje želim...

Ovde vas potsećam na jedan svoj stariji tekst na sličnu temu

Vratite mi paradajz turizam

Пријавите се на: Постови ( Atom )

PORODIČNA ŽENA

featured

10 stvari koje možete uraditi kada ostanete bez posla

Ni kod babe nema džabe

Veliko kolo za Ginisa, veliko srce za učesnike

Škola Tvrđava znanja

Zašto nikada neću letovati u Srbiji

O meni

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava

PORODIČNA ŽENA

featured

10 stvari koje možete uraditi kada ostanete bez posla

Ni kod babe nema džabe

Veliko kolo za Ginisa, veliko srce za učesnike

Škola Tvrđava znanja

Zašto nikada neću letovati u Srbiji

O meni

ŽELITE DA ME ANGAŽUJETE?

Čuvari uspomena

Instagram

NAJČITANIJE

MOJA PISANIJA

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava