PORODIČNA ŽENA

pixabay.com

Često se zapitam da li je prednost ili nedostatak biti dete digitalnog doba. Možda je suvišno razmišljati o tome, jer je digitalno doba tu, kao i deca koja u njemu rastu, ali ne mogu da se ne zapitam i uporedim decu nekada i sada.

Vreme prošlo.

Sećam se svog prvog susreta sa kompjuterom. Bilo je to neke ’86. godine u petom razredu osnovne na časovima informatike. Tada nije bilo mnogo vlasnika računara, a modeli koji su tad bili u opticaju su Comodore 64 i Spectrum. Tada je počelo uvođenje računara u redovno obrazovanje.

Moja škola je bila jedna od retkih koja je imala računarsku učionicu, „poslednji krik mode - tehnike“ se svodio na stolove sa četiri tastera i lampice na kojima je pisalo A, B, C i D. Sličnu takvu tastaturu i lampice je imao i nastavnik na svom stolu, sa tom razlikom što je on mogao da vidi i odgovore svih nas. Nastavnik bi nam usmeno čitao pitanja ili bi ona bila puštanja na projektoru, a mi smo trebali, pritiskom na taster, da damo odgovor pod kojim se slovom nalazi tačan odgovor. Nešto poput upitnika zatvorenog tipa.

Tada mi je to bilo dosadno, ali je za to vreme bilo napredno i drugačije od svega onoga što smo radili na drugim predmetima. Ne znam odakle je potekao moj strah, ali sam se užasno plašila tih „sprava“, tačnije, plašila sam se da ću jednim pritiskom na taster sve pokvariti. Moguće da je strah potekao od ljudi koji su nam u to vreme predavali informatiku. To su uglavnom bili nastavnici tehničkog, prepuni strahopoštovanja prema opremi i bez didaktičkih metoda za prenošenje znanja, koje je i njima manjkalo.

Dešavalo se da moj drug iz razreda, čiji je otac bio informatičar, a majka profesor matematike zna bolje i lakše da uradi zadatak od samog nastavnika. Kada smo počeli da učimo „programiranje“ od koga sam zapamtila samo „go to“ naredbu, moj otpor prema računarima je postao još veći. Nikako nisam shvatala šta se od mene očekuje u zadatku i kako da ga postavim.

Tek kasnije, kada sam odrasla i završila fakultet shvatila sam koliko je pristup naših nastavnika i materija koju su uporno pokušavali da nas nauče bila neprilagođena i mogu slobodno reći beskorisna. Niko nas nije naučio praktičnim stvarima npr. kako da koristim računar, već smo učili da pišemo programe za jednostavne matematičke zadatke koji nam nikada nisu zatrebali.

Za mene je informatika bila suviše apstraktna, ja učim sa razumevanjem, moram da shvatim zašto i kako se odvija određeni proces, a toga u informatici nije bilo mnogo. Iz tog razloga mi je sve to bilo teško, a samim tim i odbojno. Zbog toga sam jako dugo izbegavala rad na računaru.

Prvi mobilni telefon sam dobila 2000. godine i sećam se da je bio Motorola. Stan u koji smo se uselili još uvek nije imao fiksni telefon i bila sam primorana da ga nabavim. Smešno mi je kada sad kažem primorana, jer današnji ljudi ne mogu da žive bez te spravice (ili bar tako misle). A svoj prvi računar kupili smo 2003. godine. Pre toga sam koristila računar na faksu, ali vrlo malo i opet uz mnogo otpora.

U početku sam radila bojažljivo i sa strahopoštovanjem. I dalje sam imala onaj osećaj da ću jednim pritiskom na taster sve izbrisati, ali se on vremenom izgubio. Pošto je u to vreme uveliko postojao Internet i Google to je za mene postao jedan potpuno novi svet, kome sam prišla prepuna oduševljenja.

Sve informacije su mi bile na dohvat ruke, sve one zanimljive destinacije širom zemljske kugle, knjige, istorijski podaci, medicinske i psihološke studije i još mnogo, mnogo toga što me zanima. Ta moja detinja radoznalost i oduševljenje internetom je prisutna i dan danas. :)

Vreme sadašnje.

Svuda nosim svoj mobilni telefon, kod kuće imamo PC i lap-top računar, tablet i svako od mojih ukućana ima svoj mobilni telefon. Verujem da je u nekim porodicama situacija još impresivnija kada je broj računara i ostalih dodataka u pitanju, ali ja već i sa ovim počinjem polako da gubim glavu. :)

Ono što mi je trenutno bitno jeste da u svom i životu svoje dece izbalansiram vreme provedeno sa i bez računara, mobilnih telefona i ostalih gedžeta. O čemu se naime radi? Današnji klinci nemaju predstavu o životu bez svega toga, nema podele na off-line i on-line, za njih je sve to jedan život. Zbog toga oni često gube predstavu o vremenu provedenom na kompjuteru i dešava se da veći deo svog slobodnog vremena provode na računaru igrajući igrice.

To je razlog zbog kog mislim da decu i računare ne bi trebalo upoznavati pre 3-4 godine. Odlaganje trenutka njihovog susreta neće naškoditi njihovom intelektu, dok višak boravka na računaru može škoditi njihovoj motorici. Pogotovo razvoju fine motorike, koja je opet u vezi sa razvojem govora. Bilo je slučajeva gde su psiholozi na testiranju za upis u prvi razred pronalazili decu koja nisu znala pravilno da uhvate olovku. To se dešava zbog slabije upotrebe palca, kažiprsta i srednjeg prsta, jer pri igranju igrica deca najčešće koriste samo palac ili samo kažiprst.

Previše vremena na računaru u ranom uzrastu utiče i na razvoj gojaznosti zbog manjka kretanja, loše procene dubine, perifernog vida zbog dvodimenzionalnosti slike na ekranu. Kao i otežanog uspostvaljanja psihosocijalnih kontakata sa drugom decom.

Zbog svih nabrojanih razloga računar u život deteta treba uvoditi postepeno i promišljeno. U početku neka to budu bojanke, jednostavne logičke igre, igrice koje uključuju i drugo dete, igrice u kojima učestvuju i druga čula npr. muzičke igrice, igrice u kojima se oponaša neki pokret...

Kasnije, kada dete dođe na uzrast od 5-6 godina uvoditi ga polako u programiranje kroz lakše i njemu prilagođene programe tipa Paint-a koji je vrlo jednostavan program za crtanje. Kroz takav pristup dete će naučiti da računar ne služi samo za igranje gotovih igrica, već da on posle izvesnog vremena može igricu napraviti i sam! Na taj način računar učestvuje u razvoju kreativnosti kod deteta, dok samo igranje igrica ne utiče u toj meri na taj mentalni proces.

Nažalost, današnji pristup računarima u redovnom obrazovanju nije se mnogo promenio. Deca relativno kasno dobijaju informatiku kao izborni predmet, a časove im i dalje predaju nedovoljno stručni nastavnici.

Nedavno je bio u razmatranju predlog o informatici kao obavezanom predmetu. Predlog, na moju i na veliku žalost većine ljudi koje poznajem, nije usvojen...

Koji su razlozi za to, ne znam? Ali znam da bi to zahtevalo mnogo promena u sistemu obrazovanja.

Počevši od zapošljavanja stručnog kadra za taj predmet, pisanje udžbenika i opremanja škola adekvatnom opremom.

Najočigledniji razlog bi bio da naše društvo još uvek nije spremno za ovu promenu. Da li zbog finansija ili smanjene svesti o važnosti ovog segmenta obrazovanja, ali najverovatnije je da će tek deca naše dece uživati u blagodetima digitalnog obrazovanja i potpuno ravnopravno koristiti računare i knjige u školama.

Do tada nam ostaje mogućnost samostalnog učenja uz pomoć tutorijala i upotrebe vanškolskih i alternativnih programa.

Ovaj tekst je urađen u saradnji sa kompanijom Intel.

Prošli vikend sam provela na jednom potpuno fantastičnom i bajkovitom mestu. Na poziv Zorana Stankovića (poznatijeg kao @RainDogBor) dva dana sam uživala na Borskom jezeru zajedno sa još četrnaest novinara, blogera i on-line marketing stručnjaka u nedavno renoviranom hotelu “Jezero”.

Spoma Avramov Photography

Borsko jezero je veštačko jezero napravljeno pedesetih godina za potrebe RTB Bor i na pojedinim mestima dostiže dubinu preko 50m.

Spoma Avramov Photography

Pošto sam prvi put letovala na jezeru, zanimalo me je kako to izgleda i kakve sadržaje nudi porodicama sa manjom decom? Pošto smo stigli kasno uveče nisam mogla da vidim okoliš, ali ono što smo zatekli u hotelu i sledećeg jutra potpuno me je oduševilo.

Spoma Avramov Photography

Hotel je potpuno renoviran i nedavno ponovo pušten u rad. Ima četiri zvezdice i sve pogodnosti koje takav smeštaj podrazumeva. Pošto se nalazi na 438m nadmorske visine, večeri su prijatne za spavanje, a u toku dana se možete kupati u jezeru, što sam ja naravno isprobala. Ako pak više volite bazen i on vam je na raspolaganju, zajedno sa slanom sobom, saunom, salama za kuglanje, skvoš, stoni tenis, bilijar, fitnes salom, fitnesom na otvorenom, biciklovima koje možete iznajmiti za kraće izlete i rekreaciju i još mnogo toga.

Spoma Avramov Photography

Što se tiče konkretnih sadržaja za decu tu je prelepo uređeno igralište, dečiji bazen od pleksiglasa u kome se nalazi jezerska voda i mnogo prirodnih kutaka za istraživanje i zabavu cele porodice. U slanoj sobi je moguće pogledati dečiji crtać sa detetom dok se ono igra kanticama i lopaticama, kao na plaži, samo što je umesto peska ovde na podu so. J

Spoma Avramov Photography

Svaka soba je opremljena LCD televizorom i mini barom, u hotelu imate wi-fi, ali se iskreno nadam da vam neće trebati jer bi bila grehota propustiti lepotu okoliša gledajići u monitor i telefon. J

Spoma Avramov Photography

Većina soba ima pogled na Borsko jezero, a ujutru vas bude jata lasta koja kruže ispod vašeg prozora i cvrkuću. U hotelu postoji više teras sa kojih se pruža pogled koji vas ostavlja bez daha dok na njima uživate u kafi i druženju Idilično, zar ne? J

Spoma Avramov Photography

U blizini hotela se nalazi etno restoran “Jezerce” u kome smo probali fantastične specijalitete sa juga Srbije, moj favorit je suva šljiva u slaninici, pečena paprika i ovčiji sir sa sremušem. A uveče vas zabavlja fantastičan orkestar koji svira mešavinu džeza i narodne muzike. J

Photo by Stevan Stakić

U hotelu se hrana služi po principu švedskog stola. Pripremljeno je više domaćih jela i salata, tako da nećete imati problem da pronađete ono što vam se sviđa, sokovi i kafa posluženi u trpezariji ulaze u cenu pansiona.

Cena punog pansiona za četvoročlanu porodicu sa dvoje dece u porodičnoj sobi iznosi 13.290,00 dinara. Deca do 12 godina dobijaju 50% popusta na cenu aranžmana. Više možete pogledati OVDE.

Za vreme našeg boravka u hotelu su se održale i dve svadbe, na raspolaganju su vam dve sale različitih veličina koje se po potrebi mogu preurediti za tu namenu. Venčanja su bila održana na drvenom molu koji zalazi u samo jezero i ceo prizor deluje holivudski, da ne kaže, borovudski. J

Borovudsko venčanje :)
Spoma Avramov Photography

Hotel poseduje i konferencijsku salu sa svim pratećim sadržajima, kao i džez klub i čak sedam karaoke soba! U takvom ambijentu nije teško animirati poslovne partnere i korisnike vaših usluga.

Konferencijska sala
Spoma Avramov Photography

Karaoke soba
Spoma Avramov Photography

Za kraj ovog putešestvija sam ostavila naš obilazak grada Bora i Rudarsko-topioničarskog basena Bor. Nikada nisam bila u rudniku i sumnjam da je neko od vas koji ovo čitate. To je poseban doživljaj i posebna čast. Neću reći da se nisam uplašila i mislim da je to sasvim normalna reakcija. Ipak smo sišli 400m ispod površine zemlje, ali pošto je rudnik napravljen na uzvišenju i pored tolike dubine još uvek smo bili iznad površine mora. J

Spomenik posvećen zatvorenicima koji su prisilno radili u rudniku za vreme II sv. rata
Spoma Avramov Photography

Najbolja ekipa na #Borovanje

Naš vodič u središte zemlje je bio gospodin Saša Srbulović, master rudarstva. Na stranu to što ja kao psiholog mnogo toga nisam razumela, ali ono što sam mogla da ispratim je bilo impresivno. Sada još vise cenim ljude koji rade ovaj posao i sa posebnom pažnjom ću pratiti informacije o njima.

Spoma Avramov Photography

Poseban doživljaj je bio kafić-kantina u rudniku, domaćini su se potrudili da se osećamo kao kod kuće i da ne mislimo o 400m zemlje i kamena iznad glave dok pijuckamo kafu i kolu. J

Kafana "U središtu zemlje" :)
Spoma Avramov Photography

Neko kafu, neko izvoljeva 400m pod zemljom :)
Spoma Avramov Photography

Ja sam iskoristila priliku da se sa starinskog telefona sa brojčanikom javim svojoj porodici iz rudnika. Potuno lud i nezaboravan doživljaj! J

Halo Požega! :)

Spoma Avramov Photography

Spoma Avramov Photography

Grad Bor je ponosni predstavnik istočne Srbije i regiona zvanog Timočka krajina. To je rudarsko-industrijski grad i svojevrsan muzej na otvorenom. Nemojte da vas iznenadi ako nasred ulice ugledate ogroman kamion koji još zovu “Guliver”.

Spoma Avramov Photography

Na svoje putešestvije sam ponela svog vernog prijatelja Nikon-a koji je zabeležio neke od mojih najboljih fotografija do sada. U odlasku i povratku smo imali vodiča, direktora Tehničke škole Bor, Mr Vladimira Stankovića među tviterašima poznatog kao @DedaBor, koji nam je duhovito i iscrpno opisao svoj grad i njegove znamenitosti.

Za kraj, vratila sam se puna utisaka, kojima treba još vremena da se slegnu, društvo je bilo sjajno, domaćini divni, gostoljubivost srbijanska, a priroda koja se sreće samo kod nas.

Da bih bila sigurna da ću se opet vratiti u Bor i na Borsko jezero, ostavila sam za sledeći put da obiđem Lazarevu pećinu, Brestovačku banju i skijalište Crni vrh.

Posle svega viđenog u doživljenog, svaka preporuka za Bor, Borsko jezero i hotel “Jezero” kao sinonim za odmor i uživanje. J

Sigurno ćemo se videti opet!

Pogledajte još neke od slika sa našeg puta u središte zemlje.

Stare rudarske kuće u kojima još uvek ima stanara
Spoma Avramov Photography

Spoljni kop RTB Bor
Spoma Avramov Photography

Spoma Avramov Photography

Najdublja jama u Evropi
Spoma Avramov Photography

Pozdrav od mene :)

Sva prava na materijal u ovom tekstu su zadržana.

Linkovi na kojima možete pročitati utiske mojih saputnika :)

http://mahlat.rs/borsko-jezero-srpski-bled-2/

https://www.youtube.com/watch?v=CJUFvv1sda8&feature=youtu.be

http://twinstipsandtricks.com/kevaspijunista-u-epizodi-borovanje/

http://alex5rovski.com/borsko-jezero/

http://onajkarlo.com/neko-na-moru-a-neko-u-boru/

http://www.dnevnik.rs/drustvo/gorka-kafa-rudarska-s-pola-kilometra-kamena-nad-glavom

Možda sam danas posebno inspirisana zato što je divan dan i kroz prozor ulazi miris majske lipe,

možda zato što mi je godišnjica braka,

možda zato što sam se u krevetu gnjavila sa svojim klincima,

možda zato što sam sa sinom pravila američke palačinke i prvi put ih probala sa javorovim sirupom i jagodama,

možda zato što je iza mene jedan divan foto sešn i prelepe fotografije koje govore o tome,

možda zato što mi je kuma poslala moćnu tantru,

možda zato što me čeka večera sa porodicom,...?

Možda, možda, možda...

A možda je sve to tako zato što ja tako hoću, vidim i osećam.

Ima dana kada sam sva stegnuta, napeta i nesrećna. To su oni dani kada vam se i „dobar dan“ od komšije čini kao psovka, kada najrađe ne izlazite iz kuće i ne pričate ni sa kim, pa ni sa sobom J

Tih dana mi se čini da ništa nije kako ja želim. A možda je baš sve kako ja želim, samo što ja to ne vidim? Što sam starija, sve mi je jasnija ona poslovica da slušaš onu muziku na koju stanicu okreneš.

Za sebe bih slobodno mogla da kažem da sam osoba koja voli da sve drži pod kontrolom, ali cvrc!

Kada bi to bilo moguće ovde bi pisalo „živela je srećno do kraja života“! J

Koliko čovek sebe može da unesreći stalnim pokušajima da sve bude cakum-pakum to samo Bog zna. J

I taj čovek, naravno. J

Neki ranije nauče da je to gubljenje vremena, neki kasnije, neki nikada...

Ja sam od onih kasnije, ali tešim se time da je bolje ikad nego nikad.

Nekad sam se nervirala kada spremam neku proslavu i ne stignem da pripremim sve što sam zamislila. Kao da mi je neko zadao zadatak koji mi radi o životu. Pojedem se živa, dočekujem goste u kupatilu sa mokrom kosom, radim do zadnjeg trenutka, mrtva umorna dočekujem Novu godinu i rođendane, šminkam se u busu i autu, vičem na muža, decu, sebe proklinjem...

I sve to tako dok nisam shvatila da niko, ali baš niko to ne očekuje od mene. Nakon što sam prvi put odustala od 10 jela i napravila samo 5 sve je išlo glatko! J Kosa može i da se veže, šminka može da bude i samo karmin, prašinu na polici vidim samo ja. A kada proslava i druženje počne niko više ne obraća pažnju ni na šta osim na dobro raspoloženje i atmosferu!

Kada sam umorna sednem, kada mi se spava, spavam, kada mi se jede, udarim se po prstima! Šala mala. J

Sve u svemu, trudim se da između svakodnevnih obaveza napravim hijerarhiju i obavezno ostavim sebi vremena za predah, da li u vidu blejanja na internetu, gledanja filma sa porodicom, čitanja knjiga, druženja, šetnje u prirodi, bilo šta od toga...

Najvažnije od svega je znati prepustiti se danu da vas vozi i pametno balansirati između obaveza i relaksacije. Tako je i sa životom, prepustite mu se, pokušajte da sve događaje prihvatite kao deo iskustva koje će vas odvesti u nekom pravcu. Taj pravac nije obavezno uspeh, karijera, novac, ali je ono što vam u tom trenutku treba da biste došli do sebe i nekog zaključka.

Nevolja nastaje kada se uporno opiremo svemu tome i svu svoju energiju usmeravamo na borbu protiv neminovnosti, umesto da se prepustimo i dozvolimo da nas te nove situacije dovedu do novih iskustava i situacija koje su često još bolje od onog što smo sami zamišljali.

Da bi vam bilo jasnije o čemu pričam uzeću za primer osobu nezadovoljnu na poslu. Ona se plaši promene, navikla se na to loše što ima i više je plaši ono nepoznato što bi mogla imati. Nije sigurna da li to može, jer nije ni probala i rađe će žaliti do kraja života nego da ne uspe i nešto nauči iz toga.

Ja razumem ljude koji imaju porodicu i decu koja zavise od njihove zarade i ne savetujem radikalne poteze davanja otkaza preko noći, ali savetujem preduzimanje koraka koji će vas dovesti do cilja. Pokušajte ono o čemu sanjate, nekada to i nije baš tako kako vam se čini, ali će vas to možda odvesti do nečeg potpuno drugačijeg o čemu niste ni razmišljali. A još je bolje!

Uspeh i elan koji ćete dobiti će vas podstaći da mislite i radite dalje. Neverovatan je osećaj kada neki vaš san počne da se ostvaruje, odjednom kao da svet počinjete da gledate drugim očima. Primećujete ljude, boje, ukuse i mirise. Verujem da se tako oseća beba koja počinje da poima svet oko sebe, koja po prvi put proba jabuku i šargarepu. J

U svakom slučaju bitno je da shvatite da pokušavajući nemate šta da izgubite, gubite samo iskustvo stečeno tim pokušajim. Ako tako priđete neuspehu, svaki pad ćete gledati blagonaklono kao još jedan korak ka svom cilju.

I tako... A sad odoh u ovaj divan dan! J

Spoma Avramov Photography

Danas mi se desila jedna neprijatna situacija. Optužena sam na svojoj FB stranici da sam kopirala tuđ rad. Za one koji ne znaju, od pre godinu i po dana se bavim rukotvorinama i na mojoj FB strani Moje malo kraljevstvo izlažem svoje ručne radove.

Počelo je kao hobi i sredstvo za opuštanje i relaksaciju, jedna vrsta radne terapije. Inspiraciju uglavnom pronalazim na stranim sajtovima i društvenim mrežama, a pratim i strane i naše rukotvorce. Do sada me niko nikada nije optužio za to, a i što bi kada to ne radim?

Za svo ovo vreme svedočila sam velikom broju optužbi na račun plagijata od strane kreativki. Nikada otvoreno, ali znaju da se požale na svojim stranam kako je „NEKO UKRAO“ njen rad itd. Pošto se bavim i FOTOGRAFIJOM, alergična sam na krađu radova generalno.

Jednom prilikom sam videla takav komentar i sporni rad na strani koju pratim, a posle par dana dok sam „kopala“ po Pinterestu, jednoj od omiljenih društvenih mreža za inspiraciju, pronađem isti takav rad! Pogledam datum objavljivanja i originalan sajt sa koga je rad preuzet.

Nećete poverovati, rad je napravljen pet godina ranije u Portugalu, a naša „pokradena“ rukotvorka je u stvari potpuno prekopirala konkretan rad i ljuti se što je neko prekopirao nju! I sada se postavlja pitanje, ko je tu koga pokrao? I da li je iko ikoga tu pokrao? Da li je falsifikat rad onoga koji se prvi „zapljune“ na original ili drugog, trećeg...?

Uglavnom sama crtam nacrte za svoje krojeve, ako postoji pdf kroj i ako je rad kompleksan onda ga kopiram sečem i prenosim na materijal koji opet sečem i šijem. Ali u svakom slučaju svaki taj rad je od početka do kraja ručni rad. Unikat kao takav, jer ni jedan drugi rad neće biti u potpunosti isti. Za razliku od fabričke izrade koje izvode mašine i zbog toga je ručni rad toliko cenjen.

Sporni rad je urađen u jednom primerku i to na zahtev mog sestrića. Ne kažem da ih neću izraditi još, ali i pored velike sličnosti sa radom „oštećene“ postoje razlike u radu i izvedbi. Sa jedne strane sam se uvredila zbog optužbe, što je bilo prilično detinjasto sa moje strane, ali i slatko nasmejala nakon prvobitnog šoka. Zato što neko u današnje vreme može da optuži nekoga za plagiranje nečega što je i sam skinuo sa interneta.

Ali kako dokazati šta je starije, kokoška ili jaje? Na kraju sam odlučila da se ne potresam previše i da nastavim da radim to što radim na prvom mestu zbog ličnog zadovoljstva i zadovoljstva onih koje moji radovi uveseljavaju i ulepšavaju. Ako neko misli da je to plagijat, hvala na komplimentu, znači da imam dobro oko i ruku. U svakom slučaju ovo sigurno nije poslednja ovakva optužba, jer onaj ko radi i to radi dobro, upada u oči, smeta i biva izložen napadima...

Svi vi koji mislite da su moji radovi vredni vaše pažnje dobrodošli ste da ih pogledate na mojoj FB stani

Mojemalo kraljevstvo J

Ko zna, možda ugledate još neki falsifikat falsifikata! ;)

Spoma Avramov Photography

Za knjigu mogu reći da je oduvek moj najbolji prijatelj i verni pratilac od najranijeg uzrasta. U vreme dok sam ja bila dete nije bilo drugih vidova zabave i razonode u slobodno vreme osim igre u prirodi i čitanja knjiga i stripova.

Meni je bilo dovoljno da imam dobru knjigu i da ne izađem napolje danima. Roditelji su me ponekad terali da izađem, za ne poverovati, zar ne? Knjiga je najdraži poklon, a često i sama ne mogu da odolim i da je ne kupim samo da bih je posedovala!

Pre nekog vremena sam se ponovo učlanila u biblioteku zbog nedostatka prostora za odlaganje, ali ih i dalje kupujem i skladištim po ormarima, kutijama na tavanu i drugim budžacima... Ljubav prema knjigama traje četrdeset godina i ne popušta.

Koliko god se trudila da od prvog dana naučim svoju decu da vole čitanje, ponekad mi se, na moju veliku žalost, čini da gubim bitku.Za mene, kao velikog ljubitelja knjiga, to je poražavajuće.

Meni su knjige izvor svih znanja na ovom svetu. Moja mašta ne bi bila to što jeste bez svih onih avantura i putovanja koje sam imala u knjigama. Ovaj put neću pisati o „današnjoj deci“, internetu, mobilnim telefonima, tabletima, kindlovima etc. To je tema za neki drugi tekst i neku drugu priliku.

Elem, povod za ovaj tekst je Svetski dan knjige koji se proslavlja 23.4. Tog dana će mnoge organizacije, ustanove kluture, izdavačke kuće organizovati tribine, predavanja, radionice za decu i odrasle, a sve u cilju promocije knjiga i čitalaštva.

Od skoro sam postala saradnik Novak Đoković Fondacije i moram reći da je to za mene velika čast i ukazano poverenje. Iz tog razloga, a i zbog humanog karaktera same akcije, želim da najavim proslavu Svetskog dana knjige sa Novak Đoković fondacijom u Ušće šoping centru, u četvrtak 21.4.

Fondacija prikuplja knjige za decu uzrasta od 5-14 godina i na prikupljenu količinu knjiga doniraće još toliko primeraka koji će biti poklonjeni deci u subotu 23.4. Više o ovom događaju možete pročitati OVDE.

Inače, Svetski dan knjige obeležava se 23. aprila od 1995. godine zbog simbolike tog datuma za svetsku književnost. To je datum rođenja Vijliama Šekspira, Vladimira Nabokova, Manuela Mehie Valjeha, a tada su preminuli Servantes, De la Vega i Šekspir.

Unesko je proglasio Dan knjige u želji da ohrabri sve, a posebno mlade, da otkriju zadovoljstvo čitanja i izraze poštovanje svima koji su doprineli društvenom i kulturnom razvoju čovečanstva.

Ovom prilikom želim da poručim svim mojim prijateljima da neće pogrešiti ako mi poklone knjigu za rođendan, Novu godinu i neku drugu priliku. Ali im ne garantujem da uskoro neću prikupljati donaciju za neku novu policu zbog nedostatka prostora za iste. ;)

Пријавите се на: Постови ( Atom )

PORODIČNA ŽENA

featured

Šta je lažno na PARAolimpijskim igrama?

Deca digitalnog doba

On golden pond - Borsko jezero

Prepusti se

Falsifikat falsifikata

Knjigu tvoju ljubim

O meni

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava

featured

O meni

ŽELITE DA ME ANGAŽUJETE?

Instagram

NAJČITANIJE

MOJA PISANIJA

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava