PORODIČNA ŽENA

Izvor internet

Mislila sam da će ovo biti jedan kratak post, ispostavilo se da je tema mnogo ozbiljnija od naslova.

Danas, dok su se moji klinci oblačili, primetila sam na nozi svog sina crno-plavo-ljubičastu masnicu. Dužine 7-8cm i širine 1,5cm, na cevanici, malo ispod kolena. Šokirana, pitala sam ga: “Gde si se udario tako jako?”. Trenira fudbal i prethodni dan je imao utakmicu, ali oblik modrice je bio čudan.

Odgovorio je da se udario na rođendanu, na kome je bio tog istog dana. Bila sam šokirana! “Pa kako tako da se udariš? Šta si to radio?” I sve ta pitanja i podpitanja, ali i dalje mi nije bilo jasno. Onda mi je on objasnio, kako su animatorke organizovale igru, u kojoj su se deca trkala od jedne do druge klupe!? Naravno, kada dečak od 8 godina, pun snage, uhvati zalet, ne može da stane na pedalj od klupe, već se svom snagom zaleti u nju!

Možda ja preterujem, možda će neko reći da sam hiperprotektivan roditelj, ali, ovo nezadovoljstvo se skuplja već duže vreme. Tri godine radim sa rođendaonicama i igraonicama, još duže idem na rođendane u iste i nagledala sam se svačega! Od prostora prilagođenih toj nameni na spratu stambene kuće, u nusprostoriji u dvorištu u kome žive vlasnici, do prostora na tavanu, podrumu, hali… I da ne nabrajam više, svega ima, ljudi valjda misle da je dovoljno da namalaju zidove, montiraju “kaveze” i da je tu kraj. Tačnije, početak “biznisa”!

Sa druge strane, raspon cene zakupa rođendaonica je od 4.500,00 dinara do 8.000,00, samo za zakup prostora i animatore. U pojedinim igraonicama cena po detetu iznosi 400,00 dinara i uključuje jedan sok. Od toga animator dobija od 1000,00 do 2000,00 dinara. Lepa suma, kada se uzme u obzir da rođendani traju 2-2,5 sata. Ove cene se odnose na Novi Sad. Koliko sam upućena, cene u Beogradu su i do 100% veće!

Animatori su posebna priča. To su, uglavnom, priučene "devojčice i dečaci", bez nekih osnovnih znanja iz pedagogije i dečije igre. Svoje neznanje nadoknađuju drekom, njarenjem i besciljnim skakanjem. Igre se u većini igraonica ponavljaju, što se odražava na dečiju (ne)zainteresovanost. A problem je i animacija male dece, kao i dece različitog uzrasta. Čast izuzecima, neke od animatora poznajem lično i smatram ih profesionalcima. Rođendane svoje dece organizujem u prostorima u kojima oni rade i osećam se sigurno kada znam da su oni sa njima. Nažalost takvih je nekoliko.

Kada se bolje razmisli, odlazak dece u igraonice-rođendaonice uopšte nije bezazlen, osoblje nije kvalifikovano za taj posao, nije obučeno za pružanje prve pomoći u zadesnim stanjima, igre nisu testirane i prilagođene, u zavisnosti od uzrasta i fizičke sposbnosti dece… Prostori nisu prilagođeni i pitanje je da li bi prošli inspekcijsku kontrolu? I na kraju, higijena. Šta mislite kako i koliko često se čiste oni “kavezi” i gumeni dvorci?

Kada se prošle godine desio požar u diskoteci "Contrast", inspekcija za zaštitu na radu je, pored ostalih, najavila kontrolu i rođendaonica i igraonica. Kao i sve ostalo kod nas, ni ta akcija nije sprovedena do kraja. Ko bi još mislio o rođendaonicama kada se ima preča posla? Razmislite malo o tome gde šaljete decu kada idu na rođendane ili u igraonicu! Kakvi su to prostori, da li bi evakuacija u slučaju požara bila moguća i da li su animatori osobe od poverenja?

Moje skromno mišljenje je da bi svaka osoba koja se bavi decom, makar to bilo na dva sata u rođendaonici ili igraonici, morala da prođe neku obuku i da ima kvalifikaciju iz neke oblasti bliske pedagogiji. Sve ostalo je kao da ste tridesetoro dece poverili svojoj sestričini.

Što je u krajnjem slučaju jeftinije…

P.S. Jedan primer roditeljske krajnosti, kada su animatori u pitanju :)

Izvor sa interneta

Pre nedelju dana sam pročitala ovaj tekst: „Detetu stalo srce zbog ismevanja na Facebooku” i užasnem se, po ko zna koji put! Od kada je moje starije dete krenulo u školu, jedna od tema u fokusu moje pažnje je vršnjačko nasilje. Kao što sam već ranije pominjala, psiholog sam i to mi omogućava da budem na izvoru informacija i u kontaktu sa kolegama iz različitih oblasti struke. Možda je to razlog moje povišene pozornosti, ali oprez nikad nije na odmet.

Jedan od komentara na ovaj tekst mi je zadržao pažnju i podstako me na razmišljanje. Elem, moja koleginica Tijana Antonić je na svom FB profilu pomenula nešto što većina roditelja teško prihvata, a to je roditeljska odgovornost! Takođe, postavila je i pitanje koliko zapravo mi, roditelji, možemo da utičemo da se to nasilje izbegne? Umesto toga, većina roditelja okreće glavu i zatvara oči kada je njihovo dete u pitanju i sve to u želji da sačuva idealnu sliku o sebi i svojoj porodici. Realnost je ipak nešto drugo.

Nisam od roditelja koji odgovornost za ponašanje svoje dece prebacuje na društvo, naprosto to nije u skladu sa mojim lokusom kontrole. Ako sam ja odgovorna, još uvek postoji mogućnost da nešto uradim, u suprotnom, situacija je izvan moje moći, a to nećemo dopustiti! Iz tog razloga sam zamolila Tijanu kao koleginicu, roditelja, profesionalca i osobu sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom i roditeljima, da da svoje mišljenje o toj pojavi. Ovo je njen tekst, prenet u celosti i bez cenzure. Jedino ako se tako kaže, bez ušuškavanja i ulepšavanja, postoji nada da će se nešto promeniti.

“Prema nekim statistikama više od 70% dece trpi neku vrstu vršnjačkog nasilja u školi, a analizom slučajeva ponovljenog nasilja može se reći da se 20,7% slučajeva može svrstati u kategoriju „žrtve“, 3.8% u nasilnike i 3.6% u žrtve/nasilnike. Žrtva/nasilnik je dete koje trpi nasilje u kući, a istovremeno manifestuje nasilje prema drugoj deci u školi ili vrtiću, jer nema drugačiji model.Takođe, žrtva/nasilnik može biti i dete koje je bilo žrtva, pa je vremenom razvilo takav odbrambeni mehanizam po kome je „bolje da ja maltretiram druge, nego da mene maltretiraju“; „ako me se druga deca plaše i misle da sam „lud“, mene neće dirati“....

Posebno značajan oblik vršnjačkog nasilja u školi je ono koje se sastoji u ponovljenom maltretiranju učenika. Ovu pojavu zvaćemo siledžijstvo (ili još i zlostavljanje, maltretiranje), engl. (bullying). Dan Olveus, jedan od pionira u israživanju ove oblasti, definisao je bullying na sledeći način: "Učenik je zlostavljan ili viktimiziran kada je on ili ona ponavljano i trajno izložen negativnim postupcima od strane jednog ili više učenika”

Osim siledžijstva, u nasilje u školama ubraja se ne samo fizičko nasilje već i oblici psihološke i socijalne agresije, nasilni postupci koji su se javili i samo jednom, nasilje gde ne mora da postoji nesrazmera snaga i ne samo nasilne postupci među učenicima već i nasilno ponašanje odraslih prema deci i dece prema odraslima.

Nasilništvo među decom je stara pojava. Činjenica da neka deca bivaju često i sistematski uznemiravana i napadana od strane druge dece, opisana je u mnogim književnim delima, a u današnje vreme i crtanim filmovima i tinejdžerskim filmovima. Činjenica je i da većina odraslih, danas roditelja, ima lična iskustva o tome iz svojih školskih dana.

Kako da znate da li je neko dete žrtva vršnjačkog nasilja?

Namerno zlostavljanje jednog deteta od strane drugog deteta ili grupe dece može uključivati različita ponašanja koja se dešavaju u našim školama:

Verbalno: odbacivanje, ruganje (izrugivanje), omalovažavanje, pretnje;

Socijalno: izbegavanje, isključivanje iz aktivnosti, ignorisanje, ogovaranje i širenje zlobnih tračeva;

Psihološko: oštećivanje imovine, krađa i bacanje stvari, preteći pogledi, praćenje;

Fizičko: guranje, tuča, udarci i sl.

Vršnjačko nasilje je prisutno ne samo u školama, već se javlja i mnogo ranije, u predškolskim ustanovama. Na jaslenom uzrastu se manifestuje kroz ujedanje, udaranje, grebanje. Na uzrastu od tri do pet godina, kroz guranje, udaranje, ignorisanje, dok se na uzrastu od pet do sedam godina, već javljaju i mnogo kompleksniji oblici kao što je izbegavanje, isključivanje iz aktivnosti, ogovaranje, omalovažavanje, ucenjivanje, izrugivanje itd.

Prevencija vršnjačkog nasilja bi trebalo da počne pre polaska u školu, još u predškolskom uzrastu.

Gde mi kao roditelji grešimo?

Pre svega, dragi roditelji, budite svesni da vaša deca ČUJU veliku većinu onog što vi pričate, a mislite da oni to ne registruju. Deca uzrasta od četiri do sedam godina, nisu u stanju da razumeju ono što pričate, na način na koji vi to razumete, niti da znaju šta je „pisac hteo da kaže“. U svojim malim glavicama, deca spajaju informacije koje čuju na drugačiji način, jer njihove kognitivne, emocionalne, a ni socijalne veštine i znanja, još uvek nisu dovoljno razvijene. Poruke i stavove koje vi, nesvesno, iznosite u prisustvu vaše dece, bivaju usvojeni vrlo plastično. Vi ste ti koji sve znate. Vi ste najpametniji. Šta deca misle? „Biću kao mama/tata kad porastem i misliću i ponašati se kao oni, jer oni to najbolje rade“.

Kada se desi nasilje u školi, često ćete čuti od učitelja, nastavnika, a posebno od roditelja: „On/ona je baš dobro dete, odličan đak.... Roditelji su divni i obrazovani ljudi. Prosto nije verovatno da se to dete ponaša nasilno prema nekome“. Da, teško je prihvatiti da neko dete „iz dobre porodice“, „odličan i primeren učenik“, „dobro dete“, ispoljava takvo ponašanje. Stereotipno verujemo da su nasilnici loši đaci, oni iz rasturenih porodica, oni što slušaju „drekavce“, oni što u sedmom puše iza škole......

Da li je stvarno tako?

Reći ću vam nešto što vam se neće dopasti. Svako dete i moje i vaše može biti nasilnik! Zvuči strašno! „Kako kada sve činim da moje dete izvedem na pravi put? Ja sam dobar čovek! Kako je moguće da moje dete ikada manifestuje nasilje nad nekim? To nije moguće.“. Ako tako mislite, onda propuštate nešto!

Razlozi su brojni, ali ovom prilikom izdvojiću nekoliko vrlo jednostavnih, opštih pravila ponašanja roditelja, koja mogu prevenirati nasilničko ponašanje deteta.

· Nikada, ali nikada nemojte verovati da vaše dete ne zanima ono što vi pričate.

· Nemojte misliti da neće izvući „neki“ zaključak iz onoga što su čula ili videla, ali verujte da su velike šanse, da zaključak bude pogrešan.

· Ne ignorišite nasilje bilo koje vrste, kome je dete svedočilo, uz opravdanje da „nećete da ga opterećujete“ ili da je previše malo da ga time „smarate“.

· Budite vrlo oprezni u iznošenju stavova u prisustvu deteta, posebno stereotipa i predrasuda o „onima koji su drugačiji“.

· Uzdržite se manifestovanja bilo kakvog agresivnog ponašanja pred detetom.

· Informišite dete, čim se ukaže prilika, čim primetite da je dete uočilo da se razlikuje od nekog drugog deteta. Možete kupiti „stručnu literaturu“ ili pak prilagoditi priču uzrastu i karakteru vašeg deteta uz pomoć knjiga (npr. Kreativnog centra) ili se posavetovati sa nekim ko se bavi savetodavnim radom. Posmatrajte svoje dete kada je u grupi (u parku, u igraonici, na plaži...), prisutno dete koje se po nečemu razlikuje od njega/nje. Može to biti po boji kože, po oblačenju, po jeziku kojim komunicira, po fizičkim manama, po ponašanju... Primetićete da će ga dete zagledati. Neko otvoreno, a neko ispod trepavica, ali će ga sigurno ispitivački gledati. To je trenutak koji treba da iskoristite i da mu pričate o različitosti.

· Ako niste uspeli da izbegnete nešto od navedenog, nemojte misliti da ste loš roditelj. Biti roditelj je najzahtevniji zadatak koji ste pred sebe postavili. Roditelji su ljudi i greše, ali u tom slučaju OBAVEZNO nađite vreme i objasnite detetu šta se desilo. Ako ste rekli ili učinili nešto što se može svrstati u nasilno ili omalovažavajuće ponašanje, recite detetu da to nije bilo lepo, da vam je žao što ste rekli ili uradili nešto ružno i da je sigurno ona druga osoba jako tužna i povređena. Ukoliko možete uputite izvinjenje. Time nećete umanjiti svoj autoritet kao roditelj. Samo će učvrstiti odnos vas i vašeg deteta.

· Rođenjem dece ste na sebe preuzeli veliki zadatak i obavezu, da od njih napravite srećne i samopouzdane ljude. Zato NAĐITE vreme za njih! Ne pričam o satima, jer znam da ih nemate, ali pola sata-sat tokom dana, možete da izdvojite, da ih slušate! Ako ih budete pažljivo slušali, imaćete mogućnost da prepoznate i čujete nihove stavove i vrednosti koje su usvojili, a samim tim, i da na vreme odreagujete. Da ih korigujete ukoliko su donela pogrešne zaključke ili da učvrstite one koji su dobri, kako ne bi „pobedili“ pogrešni stavovi vršnjaka.

· Zapitajte se svaki dan: “Kako je moje dete provelo dan“, „Šta je radilo?“, „Šta je osećalo?“, „Šta je lepo doživelo?“, „Da li mu se desilo nešto neprijatno?“......

· Znate li šta vaše dete radi dok niste kod kuće? Da li kontrolišete naloge na Facebook-u? Da li kontrolišete sajtove kojima vaše dete pristupa? Da li znate sadržaj stotina SMS poruka koje vaše dete šalje i prima tokom dana? Da li znate šta vaše dete gleda? Čita?

· Da li znate šta vaše dete misli o drugim verskim zajednicama? O drugim kulturama i tradicijama? O drugim seksualnim opredeljenjima? O siromašnim ili bogatim ljudima? O marginalizovanim zajednicama? O devojčicama ili dečacima? O „štreberima“? O debelim i mršavim? O deci iz razvedenih porodica ili onima koji nemaju jednog roditelja? O onima sa protezama i naočarima?

· Zapitajte se šta uopšte znate o svom detetu i njegovim stavovima, uverenjima i vrednostima i da li ih uopšte ima. Ako vaše dete nema stav, jednako je rizik da će ispoljiti ili bar učestvovati u nekom nasilnom ponašanju, kao i ono dete koje je učilo po modelu i iz svoje porodice ponelo sve negativne stavove i ponašanja prema različitosti.

· Ukoliko je vaše dete učestvovalo ili iniciralo nasilje prema nekom drugom detetu, stisnite zube i suočite se s tim! Nije prijatno i nije lako, ali jedino tako možete problem rešiti. Nije kraj sveta! Ne znači nužno da ste loš roditelj. Možda ste napravili neki propust, možda ste zatvarali oči i zaobilazili neprijatne teme, možda niste čuli jer ste mislili da su to „dečja posla“ i da će proći..... Možda, ali sigurno situacija može da se popravi!!

Možda vi imate zdrav stav prema deci i ljudima koja se na bilo koji način razlikuju od vas, ali ste zaboravili deci da date konkretna uputstva, kako da se ponašaju u susretu sa različitošću. Često, kao roditelji, podrazumevamo neke vrednosti ali zaboravljamo da ih kažemo, pa naša deca iskopiraju nekoga ko im je važan. Da li želite da vaša deca usvoje vrednosti i stavove drugara? Dajte im konkretna uputstva i objasnite im da je biti različit jednako lepo i dobro kao i biti sličan, da je pogrešno vređati, etiketirati, ogovarati, ismevati, fizički maltretirati, ignorisati, isključivati, pretiti.......bilo kome!

· Ukoliko je vaše dete žrtva nasilja, reagujte! Nemojte misliti da će to proći. Ne sumnjajte u svoje dete i ono što ono oseća i šta doživljava. Utešite dete i učinite SVE da se nasilje ne ponovi. Ako vam kažu vaspitači, učitelji, nastavnici, da su im ruke vezane-neverujte! Nije istina! Vrlo je jasna procedura kako se takve situacije rešavaju, ali zahteva dodatni napor! Nemojte ćutati iz straha da će vaše dete biti etiketirano ako reagujete. Vaše dete će izgubiti poverenje u vas, jer niste u stanju da ga zaštitite, izgubiće samopouzdanje i verovatno razviti neki pogrešan mehanizam odbrane. Ili će i samo postati nasilnik ili će se povući u sebe i doneti odluku da je svet jedno zlo mesto u kome ga niko ne voli i niko ne može da mu pomogne, da je samo krivo za nepravdu koja mu se dešava zato što je „loše“..... što može imati ozbiljne posledice po emocionalno i mentalno zdravlje deteta.

Ukoliko imate dilemu ili neko pitanje, najbolje je da se obratite stručnjaku.“

Tijana Antonić, dipl. psiholog/psihoterapeut

REGO doo

Tekst nije komercijalan

Ovo nije komercijalni tekst!

Približava se Nova godina, a sa njom i najveća dečija radost i ushićenje, paketić od Deda Mraza. Generacijama se ta tradicija poštuje i sa ushićenjem očekuje, sa tom razlikom što smo mi kao deca dobijali mnogo skromnije darove. I ja se radujem Novoj godini i svemu onome što ona nosi i predstavlja, ali povod za ovaj tekst je malo drugačiji.

Sećam se poklona koje smo dobijali kod tate u firmi. Loše obučeni Deda Mraz nas je držao u krilu dok smo se u svojoj najboljoj odeći slikali sa njim. Za to vreme iz ruku i vida nismo ispuštali skromni paketić. Sadržaj tadašnjeg paketića za devojčice je, uglavnom, činila lutka, neka društvena igra (najčešće Ne ljuti se čoveče), slikovnica, tabla čokolade, nekoliko manjih čokoladica, kesa bombona, možda i dve, Pez bombone, cigaret žvake i to bi uglavnom bilo to.

Kako smo se samo radovali tome! Paketić je naravno stajao ispod jelke do 1. Januara. Poneko bi dobijao poklon i od roditelja, obično nešto što mu je trebalo, odeću, obuću, neku igračku, možda čak i bicikl, ali to je uglavnom bilo sve.

https://www.svezakucu.rs

Danas je sve mnogo drugačije. I deca su drugačija. Najveći krivicu za to možemo pripisati televiziji i kompanijama koje beskrupulozno podstiču potrošačke navike i kod odraslih i kod dece. Pre par nedelja moja ćerka je videla na jednom od dečijih kanala igračku i od tada priča samo o njoj. U pitanji je gigantski zec po imenu Milky!

Sve bi to bilo lepo i bezbolno, za mene kao roditelja, da taj zec ne košta 11.550,00 dinara! Da, dobro ste videli! Kada sam to čula došlo mi je da plačem. I da psujem. Iako verujem da većina vas oseća isto što i ja obrazložiću svoju reakciju.

Čim sam čula cenu upitala sam se ko uopšte može detetu da priušti takav poklon? Sestra me je brzo demantovala. Ispričala mi je da joj prodavačica rekla da je od deset pristiglih komada, posle samo par dana ostalo dva! Ok, znači ima ludih i imućnih.

I tako sa jedne strane imamo porodice koje žive u siromaštvu i čija mesečna primanja ne prelaze tih dvanaest hiljada dinara, a sa druge strane roditelje koji detetu kupuju preskupe igračke čija cena prevazilazi sve njene kvalitativne, edukativne i druge osobine. I jedni drugi vole svoju decu, sa tom razlikom što jedni mogu samo da sanjaju o tom poklonu, a deca su deca, bila bogata ili siromašna i podjednako žele tog prokletog zeku!

https://www.svezakucu.rs

Neću da pričam o politici i razlozima zbog kojih oni prvi žive za sve pare od 12.000,00 dinara, a drugi taj novac potroše na igračku. Pričam o roditeljima koji bez ikakvog kriterijuma i razmišljanja potpadaju pod uticaj reklamnih kampanja velikih kompanija i od svoje dece prave male idolopoklonike njihovih trendova i brendova. He, he ovo se čak i rimuje! :)

Navešću nekoliko razloga zbog kojih, nezavisno od kupovne moći, ne treba kupiti ovu igrački svom detetu:

1. Kao što smo već konstatovali igračka je preskupa, za taj i mnogo manji novac, detetu bilo kog uzrasta, mogu se kupiti korisnije i edukativnije igračke, društvene igre i sportski rekviziti sa kojima će se duže i kvalitetnije igrati.

2. Igračka se prodaje za decu uzrasta 3+, dok je na reklami devojčica uzrasta 6+. Razlog je verovatno taj što igračka i nije za dete mlađe od šest godina, ali su proizvođači hteli da zahvate što veću ciljnu grupu i zbog toga spustili uzrasnu granicu. Čist interes! Bezbednosne i druge osobine ne mogu da komentarišem, jer nisam bila u kantaktu sa igračkom.

3. Veličina igračke je prenaglašena i kada bolje pogledate zec podražava ponašanje bebe! Njenu mimiku, gestikulaciju i reakcije. Znači igračka ne nudi ništa više od još jedne lutka-bebe sa glavom zeca! Da nije smešno, bilo bi tužno.

4. Retko koje današnje dete ima priliku da vidi pravog zeca, pomiluje ga, a kamoli drži. Ovakve igračke samo zbunjuju decu i kod njih stvaraju pogrešne predstave o ponašanju i navikama divljih životinja. Da li je iko video zeca koji leži mirno na leđima i meškolji se u vašem krilu? Mačka možda, ali zec?!

5. U jednoj od reklama stoji ovaj tekst:

“Milky emotivni zeka savršen kućni ljubimac za vaše najmlađe. Milky zeku možete nahraniti, staviti da spava, maziti ga, radovati se sa njim, a on će vam za uzvrat vratiti emocije...”

Kako dirljivo. Ceo tekst, od prve do poslednje reči, je LAŽ!

Ne znam da li je ovo kažnjivo, ali zamislite da na lutki iz seksi šopa piše da će biti savršena majka domaćica i ljubavnica. Da će se uvek smejati vašim šalama, masirati vas kad ste umorni i voleti zauvek ! Umirem od smeha, a vi?! J

Da ne zaboravim ispod teksta piše još i ovo:

NAPOMENA: Baterije nisu uključene u cenu

No comment J

I mogla bih ja sad tako još deset tačaka, najmanje, ali neću da se trošim na olinjalog zeca. Ono što mene najviše boli jesu suze mog deteta. Ono ne razume da je ta igračka beskorisna, da će joj dosaditi u roku od mesec dana, da je verovatno pravio neki rob u Bangladešu za dnevnicu od 5$ i da je sramota što je nekome uopšte palo na pamet da je prodaje u Srbiji gde je dece sve manje, a siromašnih sve više.

Kad već bojkotujemo supermarkete i megamarkete, možemo da bojkotujemo i ove bezdušne krvopije i derikože koje se sakrivaju iza šarenih slova svojih logoa i dečijih osmeha u svojim reklamama. Manipulacija dece je najpodliji vid manipulacije. Mislim da bi se Noam Čomski složio sa mnom.

I za kraj, naravno da sam objasnila svom detetu zašto neće dobiti „najboljeg prijatelja zeku Milky-a“ od Deda Mraza i naravno da je ona to prihvatila.

Sve se može, samo treba verovati. Srećni vam Božićni i Novogodišnji prznici!

Spoma Avramov Photography

Znate onu situaciju kad vam se desi nešto ružno, pa vam treba vremena da bi uopšte mogli ponovo da mislite o tome. To se meni dešavalo zadnjih par meseci, nisam mogla da mislim, a kamoli da pišem o tome. Sada sam svarila i spremna sam da ga izbacim.

Ovi primeri su autentični. Ja sam jedan od aktera, da ne kažem oštećenih i mislim da imam puno pravo da ih podelim sa vama. Čak što više, to je moja dužnost! Neću pominjati imena osoba i firmi o kojima se radi, ali oni će se sami prepoznati. Ne znam da li će ovo sprati gorak ukus u ustima, ali neka bude za nauk.

Primer prvi

Jedna od situacia koju u poslovnim odnosima najviše prezirem je zavlačenje prilikom donošenja odluke. Zašto ljudi to rade, još uvek nisam dokučila? Da li im je potrebno još vremena da razmisle, da li su neodlučni ili im je samo neprijatno da vam iskreno kažu da nisu zainteresovani? Đavo će ga znati, ali je činjenica da to meni oduzima ~~vreme~~ novac!

Po mom mišljenju, a i mišljenju ljudi koji su me upoznali za ovo vreme od kada se bavim poslom urednika časopisa i sajta Porodični vodič, ne spadam u grupu navalentnih. Čak što više, moja profesija i priroda u prvi plan stavljaju empatiju. Za biznis to baš i nije neki plus, ali baš me briga! I tako ja empatična i snishodljiva, jednog dana, nakon kratkog susreta i dopisa koji sam poslala na inicijativu PR-u ove kuće, dobijem ovakav odgovor:

Draga S.,

U nastavku mail-a Vam prosleđujem odgovor našeg direktora...

J. G., PR

---------- Forwarded message ----------

From: N. C.,

Date: 2012/10/15

Subject: Re: Poziv za saradnju

To: J. G.

Mi nemamo arhivu,jer se svi filmovi odmah po zavrsetku vracaju distributerima.

Prava za stare filmove su jako komplikovana i distributeri ih jako tesko pribljavljaju, tako da na zalost nismo u mogucnosti da se prikljucimo projektu...

U produžetku poruke stoji poruka koju je dotična prethodno slala svom kolegi i koja je zbog njihove lenjosti da otkucaju novu poruku forvardovana meni :)

----- Original Message -----

From: J. G.

To: N. C.,

Sent: Thursday, October 11, 2012 4:45 PM

Subject: Fwd: Poziv za saradnju

Molim te, baci oko na ovo..Već sam ti bila poslala jedan mejl u vezi sa ovim, a ova žena je dosta dosadna pa me gnjavi :)

Pozdrav!

J. G., PR

Kako bi ste vi reagovali kada bi kao odgovor dobili ovakav mail?

Ja sam prvo bila šokirana. Onda sam pobesnela, ali ne zbog odbijanja i prideva kojim sam počašćena, već zbog zavlačenja i bahatog odnosa prema meni kao potencijalnom poslovnom partneru. Zamislite odgovor u kome vas PR upućuje na e-mail poruku ispod svoje da je pročitate kao odgovor na vaš zahtev! Čak ni jedan mali copy-paste da je uradila!

Zar se tako vodi prepiska? Zar se klijent u prepisci sa pretpostavljenim naziva ‘dosadnim’? Kakav je to podređeni ili još bolje kakv je to pretpostavljeni? Saradnja je naravno prekinuta do daljnjeg, bar što se mene tiče.

Primer drugi

Pre godinu dana sam poslala ponudu jednoj agenciji. Odgovor je u tom trenutku bio negativan i mi smo se lepo razišli. Pre par nedelja stigla mi je poruka od zajedničkog prijatelja o preporuci koju sam dobila i napomenu da će mi se javiti neko od zaposlenih iz iste agencije. U pitanju je novi trening u ponudi koji je usko vezan za populaciju kojoj se ja obraćam.

Javila mi se žena koja vodi konkretan trening i iznela svoju zamisao o načinu saradnje i programu koji želi da promoviše. Ponuda je bila zamišljena tako da moj sajt i časopis poklanja taj kurs ili neki od kurseva iz njihove ponude u zamenu za promociju, znači “kompenzacija”. Ako se to uopšte može tako nazvati. Odgovorila sam joj da je moja ponuda poslata njima pre godinu dana, ali da oni tada nisu bili zanteresovani. Odgovorila mi je da je to zbog ‘njihove politike poslovanja’ koja ‘ne podržava praksu plaćenih oglasa’! Ovde ja padam sa stolice od smeha i odgovaram da se za takve primere može čuti samo u našoj praksi. Naravno, na pamet mi odmah pada, omiljeni primer ljudi iz ove branše. Coca-cola. Ta kompanija nikad ne štedi na marketing i reklami, iako je jedna od najpoznatijih. Čak ni u vreme SEK-e.

Primer treći

Svi preduzetnici su bar jednom imali klijenta sa kojim dugo sarađuju i sa kojim imaju opušten odnos nastao iz poverenja. Takvi vam najčešće plaćaju ‘na dođem ti’ i doživljavate ih kao prijatelje. E tu leži kvaka. Nikad, ali nikad se ne opuštajte, sve na papir, dva puta proveravajte dogovor, po mogućstvu uz prisustvo trećeg lica.

Pre par meseci u pripremi je bio novi broj mog časopisa i rutinski sam pozivala stare klijente zbog obnove saradnje i ugovora. Kada sam pozvala dotičnog klijenta razgovor je tekao uobičajeno, dogovor je potvrđen, uz napomenu da ako dođe do neke izmene može telefonski da me obavesti, plaćanje, kad bude imao. Posle mesec dana zovem ga da vidim da li može da plati, ali je on na letovanju. Hmmm…

Prođe još mesec dana, stigli računi i moja dugovanja, zovem opet, nađem ga na nekom gostovanju u gužvi, dogovorimo se oko slanja nekih informacija, ali novac ni ne spominje. Ja naivno pomislim da on zna zbog čega sam zvala i sačekam još neko vreme. Posle par nedelja sa mučninom u želucu nazovem opet i nakon par minuta razgovora shvatim da on novac neće pomenuti, pa to uradim ja!

Ono što je odgovorio ostavilo me bez teksta. Kaže on meni: “Ja sam mislio da si ti shvatila da nećemo, zato što ti se mi nismo javili da potvrdimo”. Oh, how convenient! Odgovorim da dogovor nije bio takav, već da mi jave ako ne budu želeli, u protivnom nastavljamo kao i do sada. I onda tu krene ono otužno ubeđivanje, a ja pošto nemam stomak kažem mu da je sve uredu i da ne mora da plati. E tek tu nastupa haos! Zbog osećaja krivice, on sad pokušava da pošto-poto krivicu svali na mene, na šta mu ja opet kažem da je sve uredu i da neću propasti zbog tog iznosa. Ali priči nema kraja, sad je kod njega proradio i osećaj niže vrednosti. To bi tako išlo u nedogled da ja nisam presekla i pristojno završila razgovor. "Vidi molim te! Em me prevariš, em ne platiš, em krivicu treba da preuzmem ja? Neće moći tako!"

Preuzeto sa sajta www.zazzle.co.uk

I za kraj, ali ne najmanje bitan primer “Krađa ideje na netu”. Nedavno sam pročitala tekst Mirjane Mimice (Mahlat) o njenom iskustvu sa bivšom saradnicom i kako se ta saradnja završila. Ovaj moj tekst je još jedan primer sličnog iskustva. Neću navoditi o kome se radi. Ta osoba je dobra u svojoj profesiji, bloger, kreativna, etc., ali je moja ideja, izgleda, bila neodoljiva.

Pre malo više od dve godine dobila sam poruku od dotične osobe, a koja se odnosila na saradnju sa mojim portalom. Razmena banera je bila u pitanju. Posle par meseci ponovo smo u kontaktu iz drugog razloga, ali ovaj put u razgovoru se pominje sajt, koji je u međuvremenu napravila, a koji ima istu ciljnu grupu kao moj. Takođe, pita me da li planiram proširenje delatnosti svog sajta i na njen grad? Naivno odgovaram da je to u dugoročnom planu i još naivnije joj nudim da zajednički učestvujemo u tome. Posle toga više od pola godine nema odgovora na tu poruku. Nisam znala šta da mislim, čak me pomalo bilo i sramota… Pomislila sam da se nije uvredila, da je nisam potcenila?

O da, i te kako sam je potcenila….

Onda još jedan upit za neku informaciju, pa onda opet par meseci zatišja, da bi početkom ove godine ugledala sajt koji je po sadržaju i formi isti kao moj, ali nudi informacije iz drugog grada, čak i ime podseća na moje, a urednik je znate već ko! Jedina razlika je što je moj sajt u Joomli, a ovaj drugi u Wordpressu. Baš bedno, zar ne?

Šamarčina, pa još jedna, pa još jedna, dok se ne opametim…

Najtužnije od svega je to što ja verujem da bi udruženim snagama postigli više, ali ne… Nekad su ljudsko samoljublje i ideja veličine nesavladiva prepreka za saradnju. Posle ovog sigurno nikad nećemo sarađivati. Znam da će neki od vas reći da možda umišljam i da nisam izmislila toplu vodu sa svojim konceptom. I nisam, ali je iritantna pomisao da vas je neko koga poznajete i prema kome ste bili blagonakloni iskoristio. Manje bi mi smetalo da je to isto uradio neko potpuno nepoznat.

Ali idemo dalje, dok je zdravlja biće i ideja.

Sad, kako za koga… J

Ovaj tekst pišem kao neko ko je prošao golgotu saznanja da boluje od ove teške i podmukle bolesti i preživela bez većih posledica, samo zbog pravovremenog ginekološkog pregleda.

Te, sada davne, 2002. godine imala sam punih 28 godina, još nisam bila udata, bila sam u vezi sedam godina i planirali smo da se uzmemo. U prethodnom period sam imala puno stresnih situacija, otac mi je umro, preživeli smo bombardovanje i još mnogo toga…

Ne mogu da se opravdam, ali jedan duži vremenski period nisam bila kod ginekologa, da li je to 1-1,5 godina ne znam, samo znam da sam tog sudbonosnog dana odlučila da je vreme da odem.

Moja doktorica u Domu zdravlja je jedna divna žena i godinam sam već odlazila kod nje. Tog dana kao i svih prethodnih poseta pitala me je za promene, tegobe i sve ono što lekar-ginekolog pita svog pacijenta. Sve je bilo uredu, osećala sam se savršeno zdravo, nije bilo promena u mom ciklusu i drugim detaljima, žene će znati kojim.

Popela sam se na sto za pregled i pokušala da se opustim, posle nekog vremena učinilo mi se da me doktorica pregleda duže nego inače, pitala sam je da li je sve uredu, a ona je odgovorila da imam malu ranicu na grliću materice.

I ranije sam čula od nekih poznanica da su imale ranicu, ali su je uspešno sanirale vaginaletama, u krajnjem slučaju krioterapijom ili koagulacijom. Nije mi bilo svejedno, ali… Doktorka je predložila da odmah uradi kolposkopiju, složila sam se. Šta sam drugo mogla?

Za to vreme kroz glavu mi prolazi hiljadu i jedna priča, million pitanja, podpitanja… Kada je doktorica zavrišila pregled rekla je da je to verovatno karcinom, ali da ne zna u kom stepenu i da bi bilo dobro da uradim biopsiju. Više se ne sećam ničeg…

Sledeće čega se sećam je kako se ispred Doma zdravlja gušim od plača i objašnjavam momku, sadašnjem mužu, da imam rak i da neću moći da imam decu! Za mene je samo to bilo važno, o smrti još nisam stigla da razmišljam.

Posle urađene biopsije dobila sam dijagnozu CIN3. Operacija je zakazana u roku od dve nedelje. U tom period živim u magnovenju, moj život više nema smisla. Moja porodica je u šoku, ali se svi trude da budu hrabri zbog mene koja polako ludim.

Odlazak na operaciju je bio jedan od najvećih stresova u mom životu. To je bila moja prva operacija na kojoj sam ja bila pacijent. Tražila sam spinalnu anesteziju, plašila sam se da se iz opšte neću probuditi. Zvuk instrumenata i razgovor lekara dok se molim u sebi. Odstranili su mi 2/3 grlića, onu jednu trećinu su ostavili da bi mogla da iznesem trudnoću, ako sve bude kako treba…

U sobi me je dočekao muž, na licu sam mu mogla pročitati strah kada me je video onako bledu dok se tresem zbog hipotermije. U sobi sa mnom je bila devojka, par godina starija od mene. Nije bila udata kao ni ja, a sa momkom je tek počela da se zabavlja. Iz Zrenjanina je i nije mu rekla da ide na operaciju. Da je ne bi ostavio…

Posle par dana sam izašla iz bolnice, ono najgore je tek sledilo. Dve nedelje čekanja na pato-histološke nalaze. Najdužie dve nedelje u mom životu. Sećam se sa kakvim strahom i iščekivanjem sam otišla po one rezultate. Opet se ne sećam ničeg.

Prvo čega se sećam je kako mi drugarica koja je lekar na Institutu u Kamenici tumači nalaz, kaže Carcinoma in situ, dijagnoza lakša od prethodno postavljene, potpuno operativno izlečenje. Sećam se pitam je “Ne moram na zračenje?” ona odgovara “ Nema potrebe, zdrava si.”.

Zdrava sam! Mogu da ostanem u drugom stanju! Mogu da rodim decu! Moj život opet ima smisla! Ne mogu da vam opišem taj osećaj… Nadam se da ga nećete ni doživeti. Želim vam da živite srećno i bezbrižno, a za to je potrebno da odlazite najmanje jedanput godišnje na ginekološko pregled, ako ne i dva puta. To će vam reći svaki dobar ginekolog.

Ja sam narednih pet godina išla na preglede i Papanikolau test svaka tri meseca. Danas imam dvoje dece, obe moje trudnoće su prošle dobro i sve to zahvaljujući blagovremenom otkriću i stručnosti moje doktorice.

Nadam se da će se donosioci ovog nebuloznog zakona, koji propisuje jedan pregled u tri godine, opametiti i početi u praksi da primenjuju ono što propovedaju u svojim demagoškim pričama o natalitetu!

Samo zdrave žene mogu da rađaju zdravo i jako potomstvo, samo edukovana omladina može ostati zdrava i izbeći HPV virus koji je proglašen krivcem broj jedan za nastajanje karcinom grlića materice. Druge zemlje uvode vakcinaciju devojčica preventivnom vakcinom protiv carcinoma grlića, a kod nas se ukidaju redovni godišnji pregledi!

Dokle ćemo, pored toga što smo siromašni, biti i primitivni? Ne smemo popustiti i pustiti ih da se igraju sa našim životima, ako ne zbog nas, a onda zbog naših ćerki!

P.S. Ona devojka iz moje sobe, nije bila moje sreće… Urađena joj je histerektomija. Kako je to rekla momku? Da li je ostao uz nju?

http://www.oneworldsee.org/node/2878

Kada sam otvorila svoj Tviter nalog jedan od haštagova, #nohomo, bio mi je veoma interesantan. Primetila sam da ga najčešće koriste muškarci u dvosmislenim situacijama, npr. Mislim na tebe #nohomo. U suštini taj haštag mi je simpatičan, ali ono što mi, takođe, nije promaklo je potreba naših muškaraca za isticanjem ne homoseksualne prirode izjave, tačnije isticanje nepripadanosti gej populaciji. Da se neki ne uvrede, ali to se dešava i ljudima koji homoseksualnosti prilaze krajnje otvoreno. Pitanje je zašto to rade? Po čemu se ta situacija razlikuje od one kada se to kaže osobi suprotnog pola, a izjava nije ljubavna, već prijateljska? Zamišljam situaciju u kojoj ja svojoj prijateljici kažem “Puno mi značiš, ali nisam lezbejka!”. Kako vama to zvuči? Meni je smešno!

Njihova priča

Nedavna izjava premijera u jednoj TV emisiji i užas koji se desio jednom momku podstakli su me na ovo razmišljanje. Skoro sam na svom profilu izjavila kako ne podržavam 'Gej paradu' i bila zasuta gomilom komentara od osoba koje su to, uglavnom, pogrešno protumačile. Ovo nije pravdanje, jer to bi bilo uzaludno, ovo je samo pokušaj da pojasnim svoje stanovište.

Da li se i vama čini da vlast u ovoj zemlji nema jasno definisan stav prema gej paradi? Po meni, to je krajnje licemerno. Zbog lakšeg razumevanja pitanja daću jedan poznat primer. To vam je kao sa ženama i 8.martom. Zašto? Zato što žene žele pažnju i poštovanje svaki dan u godini! E tako je to, po mom mišljenju, i sa gej paradom. Date ljudima jedan dan u godini da šetnjom iskažu svoje stavove, pri tome su im životi ugroženi od strane huligana, a svih ostalih 364 dana u godini ne činite ništa da se mišljenje ljudi unapredi ni za jedan promil! Ljudska prava nam moraju biti zagarantovana svakog trenutak našeg života!

U toku izborne kampanje na prava homoseksualaca se pozivaju i stranke sa izraženo konzervativnim stavovima! One na taj način žele da se prikažu kao napredne, pro evropske. Ali kad izbori prođu i žamor kampanje utihne nestanu i homoseksualci iz njihovog rečnika i vidokruga.

Moja priča

Bucku poznajem od prvog razreda osnovne škole. U tinejdžerskom period smo se družile preko jedne zajedničke prijateljice. Ta druženja pamtim kao veoma interesantna i zabavna. Interesovanja su nam se razlikovala, ali nam je radoznalost bila zajednička osobina. U tom period, ona se zabavljala sa jednim momkom, fotografom, tek mnogo godina kasnije se autovala.

Neću da lažem i kažem kako mi je sve to od prvog trenutka bilo ok. Ona je bila prva osoba koju poznajem, sa kojom sam se družila i za koju sam saznala da je homoseksualnog opredeljenja. Ne znam kako drugi ljudi reaguju pri prvom susretu sa tim saznanjem, ali ja sam bila zatečena. Sve moje predrasude su se morale suprotstaviti mom, već izgrađenom, mišljenju o njoj kao osobi. Sama sam sebi „uskočila u stomak“, što bi rekli...

Kada sam je srela po prvi put, nakon što sam to čula, zagrlile smo se i izljubile. U tom trenutku, sve moje predrasude pale su u vodu. To je bila ista ona Bucka, moja dugarica! Ako do tada i nisam imala svoje mišljenje o svemu tome, sada ga imam i ono glasi: „Živi i pusti druge da žive“!

Naša priča

Šta je to što kod pojedinih ljudi stvara toliki otpor u odnosu na homoseksualce? Da li je to različitost, nepoznato, borba za potencijalne partnere ili nešto peto? U pozadini te mržnje stoji duboko ukorenjen strah i agresija kao odbrambeni mehanizam... U protivnom, zašto bi iz čistog mira postojala potreba da se povredi drugo ljudsko biće. U tom smislu su i životinje humanije od nas. U njihovom svetu to ne postoji.

Kad sve saberete i oduzmete , na kraju, svi smo mi samo to. Ljudska bića. Sve ostalo je samo scenografija i kostimografija.

P.S. U trenutku kada je ovaj tekst pisan još se nije znalo da li će ovogodišnja gej parade biti održana. Danas je odlučeno….. neće.

Poznat scenario?

Пријавите се на: Постови ( Atom )

PORODIČNA ŽENA

featured

Ko su dečiji animatori?

Roditelj bez mane

Deda Mraz – dečija radost, roditeljska muka

3 dobra primera loše poslovne prakse

Ja sam preživela karcinom grlića, da li ćeš i ti?

#No - homofobična

O meni

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava

featured

O meni

ŽELITE DA ME ANGAŽUJETE?

Instagram

NAJČITANIJE

MOJA PISANIJA

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava