PORODIČNA ŽENA

Spoma Avramov Photography

Jučerašnji dan je za mene bio posebno emotivan. Juče je bio rođendan mog pokojnog oca i moja ćerka je na taj dan nastupala na manifestaciji “Veliko kolo za Ginisa“.

Onaj ko me ne zna neće videti mnogo veze između ta dva događaja, osim tuge i radosti koju je nosio taj dan. Ali ima tu mnogo više, ljubav koju i dan danas gajim prema folkloru usadili su mi roditelji od najranijeg detinjstva. Otac je bio šumadinac i kolce i ljubav prema izvornoj muzici je bila prisutna u našoj kući oduvek.

Spoma Avramov Photography

Folklor sam počela da igram sa sedam godina u čuvenom „Markoviću“ kod Miše Vojvodića i igrala sam ga do polaska u srednju školu. Tada su decu u takvim ustanovama kulture vaspitavali, čuvali i pazili kao da su njihova. Disciplina i strogost se podrazumevala, a ja sam im danas zahvalna na tome.

Na probu se dolazilo u čistoj i ispeglanoj beloj majici i plavoj suknji, kosa je bila vezana i uredna, a patike crne baletanke i ni jedne druge. Kada nas pogledaš u polukrugu milina te obuzme. Sećam se kada Miša uđe u onim njegovim klompama i stane ispred nas, muva se čuje, harmonikašu kaže da svira trokorak i proba počinje. Znoj lije naredna dva sata, ali kada se završi sve teškoće zaboraviš i ostane samo lep osećaj i zadovoljovstvo od umora.

Spoma Avramov Photography

I dan danas kada čujem prve taktove Katanke, Logovca, šopskih igara, srce poskoči u grudima, a noge same krenu da cupkaju. Prosto ne mogu da vam opišem taj osećaj. Svako ko je imao sreće da se bavi muzikom na bilo način, da li svirajući neki instrument, plešući, pevajući, zna kakav osećaj stvara muzika u telu i kakve emocije proživljavaš sa svakim tonom.

U muzici postoji pojava koja se naziva muziciranje. To je trenutak kada se potpuno uneseš u kompoziciju koju izvodiš i osećaš emocije koje ona opisuje, ako je tužna i ti si tužan, ako je srećna i ti si sretan, ako je strašna osećaš strah... Bez tih emocija kompozicija je bezvredna, samo ako osećaš muziku ona može „dotaći“ druge.

Spoma Avramov Photography

Imala sam sreću da sam se bavila svim pobrojanim umetnostima, folklorom, završila sam nižu muzičku školu, odsek harmonika, pevala sam u horu i svirala u orkestru harmonika. To je jedno od najboljih i najvrednijih iskustava koje imam. Dokazano je da su ljudi koji se bave muzikom inteligentniji, muzika razvija one delove mozga koji se ne aktiviraju u svakodnevnoj komunikaciji.

Mnogo roditelji, iz pomodarstva, žele da upišu decu samo u one vrtiće u kojima se „radi po NTC sistemu učenja“, a ne znaju da će isto to i mnogo više učiniti za njih, ako ih upišu na folklor. Tamo će se vrteti, cupkati, skakati, pevati, učiti izvorne narodne pesme, vežbati pamćenje učeći korake i reči pesama, biti zdravi, veseli i dobronamerni.

Spoma Avramov Photography

Ovaj tekst je nastao kao reakcija na negativne komentare, za koje sam samo čula, a koji su se odnosili na jučerašnju manifestaciju „Veliko kolo za Ginisa“. Kažem „samo čula“ jer sam okružena ljudima koji su ili učestvovali ili su ljubitelji folklora i nisam videla te komentare lično. Ono što je navedeno kao zamerka su zatvoreni bulevari, suviše glasna ili tiha muzika, što nisu mogli da se odmaraju nedeljom, rekli su da je to „seljana“, zabava za široke narodne mase, itd.

Spoma Avramov Photography

A moj odgovor njima je ovaj:

Dragi moji, kulturno uzdignuti građani novosađani, sa punim pravom vas tako nazivam jer sam rođena novosađanka, kultura nije samo u pozorištu, koncertnoj sali, fensi konferencijama, čitalačkim večerima. Ponajmanje je kulture na televiziji, u rijeliti programima, kojekakvim grand paradama i serijama u koje su uloženi milioni, a na kraju ih opet snimaju u Rekovcu, srcu Šumadije (u kome je, by the way, rođen i moj otac).

Spoma Avramov Photography

Kultura je u tradiciji, lepom vaspitanju, poštovanju, brizi za druge. Kultura je u pažnji koju otac poklanja majci i ona njemu, kultura je u zahvalnosti i poštovanju dece prema starijima. Kultura je u manirima i pravilima lepog ponašanja. Kultura je u jednakom poštovanju narodne, zabavne, džez, rokendrol, soul, fanki, rep, ozbiljne...muzike. Kultura je u poznavanju muzike i igara drugih naroda i narodnosti.

Kultura nije pravljenje kompromisa zarad zarade, kultura nije organizovanje festivala koji donose mnogo para samo organizatorima i njihovim partnerima, a građanima, umokrene i ispovraćane ulice i haustore, pijane i drogirane ljude koji bauljaju ulicama i parkovima i nalivaju se pivom iz plastičnih flaša ispred hrišćanskih bogomolja. Kultura nije odluka da se Petrovaradinska tvrđava ne konkuriše za UNESCO-vu listu svetske baštine, zarad održavanja muzičkog festivala jednom godišnje tri dana na istoj toj tvrđavi.

Spoma Avramov Photography

Kultura je mnogo više od toga. Kultura je lepota, mladost i duh zajedništva koji su juče samo odabrani mogli da osete i podele međusobno i sa svima onima koji su ih podržali. Želim da bude što više ovakvih okupljanja, da se setimo gde su nam koreni, ko su nam preci i da to prenesemo svojoj deci.

Na kraju smo svi igrali kao jedno :)

U prilogu dole se nalazi deo zvaničnog i građanima dostupnog dokumenta, koji pokazuje koliko je Udruženje građana „Veliko kolo“ dobilo za organizaciju manifestacije „Veliko kolo za Ginisa“. Svi koji su iole upućeni u troškove sličnih oragnizacija, znaju da je ovaj iznos smešan. Slučajnost ili ne, na istoj strani dotičnog dokumenta se nalazi budžet koji je grad Novi Sad izdvojio za organizaciju festivala „Exit“. Takođe, manifestaciju "Veliko kolo za Ginisa" nije prenoslia ni jedna gradska televizija, niti druge televizije sa nacionalnom frekvencijom.

Da li treba više da vam tumačim?

„115. Удружење грађана "Велико коло", Ветерник

- „Велико коло за Гиниса“ 300,000.00

116. Удружење "Независна уметничка асоцијација ИЗБА", Нови Сад

- "Продукција визуелне уметности у 2015" 70,000.00

117. Удружење грађана Градски театар Нови Сад, Нови Сад

- „Позоришна лектира, Бранислав Нушић КИРИЈА (позоришна представа) 300,000.00

118. Удружење "Самохрани родитељи Деметра", Нови Сад

- „Украси ускршње јаје“ 50,000.00

119. Удружење грађана "Славонија Барања Срем" Нови Сад

- „Дани традиције и културе Славоније Барање и Срема“ 520,000.00

120. Удружење грађана "Вредне руке Новог Сада", Петроварадин

- „Ивањдански венчићи“ 200,000.00

121. ФОНДАЦИЈА "EXIT", Нови Сад

- „Фестивал EXIT 2015“ 20,000,000.00

Ovaj dokument možete naći na ovom LINKU

Došao je još jedan kraj školske godine i sa njim podela knjižica, juče sam iz tog razloga bila sa decom u školi i imam samo reči hvale J Moja ćerka je završila prvi razred sa pohvalnim opisnim ocenama, a moj sin četvrti kao skroz odličan đak.

Lep je to osećaj, ispuni te milina i radost, neke suze ostanu iza očiju i knedla u grlu, kao reči ne izrečene. Ponos. Tako su i moji roditelji bili ponosni na mene. Ali tada je škola bila nešto sasvim drugo, a nastavnik osoba od ogromnog autoriteta. Nažalost, danas više nije tako.

Malo pre nego što sam počela da pišem ovaj tekst, pričala sam sa drugaricom koja je prošle godine u maju otišla da živi u Norvešku, u tom trenutku je njena ćerka bila predškolac i ona je bila prilično zabrinuta zbog nje. U Norveškoj deca polaze u školu sa šest godina, tako da je njena devojčica odmah pošla u školu, bez neke prethodne pripreme, usred školske godine jer je praktično već kasnila. Jedina razlika je bila što se nalazila u razredu sa ostalim strancima, ali su im se nastavnici obraćali na norveškom. Da li možete sebe da zamislite u toj situaciji? J

Moja prijateljica se školovala ovde i na prvi pogled je bila skeptična prema tom pristupu i načinu na koji se gradivo tamo usvaja. Deca svakog ponedeljka donose kući domaći koji ’bi trebali’ da završe do petka! Da li ste vi ikad u našem obrazovanju čuli frazu „trebalo bi ako stignete“, a da se odnosi na domaći? J Gradivo se periodično ponavlja, da bi se deca podsetila naučenog, a učenje je usmereno na praktična znanja. Roditelji dobijaju zadatak da se kod kuće igraju sa decom prodavnice. Zajedno prave novčanice sa kojima „trguju“ i na taj način uče. Gradivo koje se savladava deluje nesistematizovano, „površno“, „kao igra“ kako bi ona rekla, ALI...

Ali, sada posle godinu dana , ona ima savim drugačije mišljenje o svemu tome. Za početak, ono što sam grubo mogla da uporedim, posle razgovora sa njom je to da deca kod njih nakon prvog razreda nauče mnogo više nego naši prvaci. Na primer sabiraju, oduzimaju, množe i dele, ne do 100, već do 1000! Kod nas deca u prvom razredu sabiraju i oduzimaju do sto, bez prelaza. Ovo je samo jedan primer, a navela mi ih je mnogo.

TVRĐAVA ZNANJA

Nakon ovog razgovora sam se zamislila i poželela da tako nešto postoji i kod nas. Škola u kojoj će deca aktivno učestvovati u savladavanju i kreiranju gradiva, a neće biti samo puki posmatrači, prezentovanje gradiva na različitim medijima i uz pomoć savramenih tehnologija, rad u malim grupama i usmeren na dete... Znam da je naš program rada propisan od strane Ministarstva prosvete, ali drugačiji metodi i pristupi u radu bi deci otvorili vidike i razvili ljubav prema školi. Stvorila bi se pozitivna atmosfera u kolektivu, a rad bi postao zadovoljstvo, a ne muka.

I znate šta?! Na sreću, od nedavno tako nešto postoji i kod nas! J Zove se OŠ „Tvrđava“ i počinje sa radom 1. septembra 2015. Smeštena je u podnožju petrovaradinske tvrđave, u Gradiću. Iz dvorišta škole puca pogled na Sat, tako da deca neće imati izgovor za kašnjenje na čas. J

Direktoricu osnovne škole „Tvrđava“, Dinu Đilas, poznajem trideset četiri godine! J Išle smo u osnovnu školu zajedno, kasnije nas je životni put opet povezao dok sam izdavala časopis Porodični vodič. Ispratila sam pomno njen rad kao direktorice vrtića „Zemlja Čuda“ i za njega imam samo reči hvale. Otvaranje osnovne škole je nakon toga bio logičan sled događaja i nastavak započetog rada.

Dogovorile smo se za susret na jednoj od novosadskih terasa, uz omiljenu nam moka kafu J Za razgovor sam se pažljivo pripremala, jer nisam želela da naše prijateljstvo utiče na moju kritičnost i objektovnost. Čak što više, zbog toga sam to doživela kao još veću odgovornost. Ali kao što to obično biva kod susreta dva stara prijatelja, prvih par sati razgovora je proteklo u prijateljskom ćaskanju na razne teme, a onda smo prešle na oficijelni deo. J

Moje prvo pitanje za Dinu je glasilo ovako:

Zašto misliš da je Novom Sadu potrebna još jedna privatna osnovna škola, ako uzmemo u obzir da na 300.000 stanovnika trenutno imamo tri?

„Mislim da možemo da ponudimo drugačiji način rada u odnosu na postojeće škole, a time bi i roditelji imali veći izbor. Nisam razmišljala da li to treba Novom Sadu, već sam želela da nastavim ono što sam započela sa decom u vrtiću Zemlja čuda.“

Po čemu će se osnovna škola „Tvrđava“ razlikovati od drugih privatnih škola, a po čemu od državnih?

„Program i plan rada propisuje Ministarstvo prosvete i on je za sve isti, ali sistem i metod za njegovo sprovođenje nije. U tome se ogleda kvalitet rada. Mislim da su svima bitne iste vrednosti, ali način dolaženja do njih nije isti.“

Kada sam ja upisivala decu u osnovnu školu, na prvom mestu na listi kvaliteta za odabir škole bili su bezbednost, kvalitet kadra i prateći programi (boravak, izborni predmeti, sekcije...). Kako će to izgledati kod vas?

„U pravu si, najbitnija nam je bezbednost, pored fizičke i psihička bezbednost. Razvijaćemo kod dece samopouzdanje, empatiju i toleranciju i na taj način ih učiti da prepoznaju psihičko nasilje i kako da ga spreče. Što se tiče dodatnih programa, važno mi je da oni spreme dete za život i budu spona teorijskog programa i pravog života. Koncept dana je osmišljen tako da deca od 8 do 12 časova imaju nastavu, po meni, više od četiri časa u nizu je previše za decu mlađeg uzrasta. Od 12 do 13 časova su ručak i pauza za odmor, od 13 do 14 časova je peti čas za starije učenike, a za mlađe učenike radionica. Od 15 do 16 časova je jezička laboratorija. Postoji mogućnost dežurstava nakon 16 časova za one roditelje koji će imati potrebu za tim, kao i vannastavne aktivnosti koje se posebno plaćaju. Svi naši nastavnici su prošli strogu selekciju i testove inteligencije. Kvalitet kadra nam je veoma bitan.

Da li imate plan i program za decu ometenu u razvoju i talentovanu decu?

„Prisustvo personalnog asistenta će biti obavezno jer je to jedini pravilan način rada sa decom ometenom u razvoju, takođe, imaćemo poseban način rada sa talentovanom decom. Kao što sam rekla, svi nastavnici su prošli test inteligencije i osposobljeni su za prepoznavanje talentovane dece. „

Kako će izgledati interaktivni metod rada u nastavi?

„Za razliku od klasičnog sistema obrazovanja, deca u našoj školi gradivo će utvrđivati u školi, a domaći zadaci će služiti za produbljivanje znanja, izvođenje eksperimenata i izučavanja određene teme u kućnim uslovima. Određene lekcije će se učiti unapred zbog stvaranja kritičkog mišljenja kod dece u odnosu na neku temu. Deca će zajedno sa nastavnicima učestvovati u kreiranju časa i biti podsticana na uzajamnu pomoć pri savladavanju gradiva. Planiramo da uvedemo tematsko planiranje po uzoru na finski model obrazovanja, ono podrazumeva obradu jedne teme iz aspekta različitih predmeta.“

Da li ti se čini da su današnja deca „zahtevnija“, da ne kažem pametnija?

Da, slažem se!

Kako vaš program može da ih isprati u tome?

„Osluškivanjem interesovanja, znanja, ideja, upadica, upotrebom savremene tehnologije,...“

Da li vaša škola priprema decu za život?

„Apsolutno da, to nam je i bio cilj.“

Na koje načine to čini?

„Učićemo decu na budu samosvesna, zadovoljna sobom, davaćemo im upotrebljiva znanja, razvijaćemo socijalnu inteligenciju, empatiju, toleranciju prema drugima. Učićemo decu da vole da uče.“

I za kraj da li bi za današnju školu mogli da kažemo da je tvrđava znanja?

„Škola jeste tvrđava znanja, to nam je bila jedna od glavnih asocijacija. Ona je tu da sačuva i odbrani znanje, ali i prilagodi način na koji se ono usvaja. Deci nije toliko bitno šta uče već kako.“

Pored savremenih metoda i sistema učenja u osnovnoj školi „Tvrđava“ učenike će u trećem razredu podučavati diplomirani nastavnik likovnog, muzičkog i fizičkog zbog stručnijeg pristupa u radu. U kasnijim razredima učenici će dobijati primenjena znanja iz oblasti domaćinstva i na taj način se osamostaljivati za život (podgrevanje hrane, spremanje za sobom, šivenje...), primenjenog preduzetništva i osnova finansijske pismenosti. Sekcije šaha, fotografije i novinarstva. U slobodno vreme deca će moći da čitaju knjige i stripove, igraju Sudoku i Tablić...

Ne znam kako vi, ali ja bih volela da sam rođena kasnije i da sam đak jedne ovakve škole. J Znam da bih ovakvu školu volela još više nego što jesam, a u njoj bih se osećala mnogo bolje nego što jesam. Deci je pored pažnje i ljubavi njihovih roditelja i nastavnika poteban i kidsfriendly obrazovni sistem zbog koga će dečija ljubav prema znanju rasti iz dana u dan.

I za kraj, čovek se uči dok je živ, hteo ne hteo! J

Dinin nastup na Novosadskoj TV, poslušajte iz prve ruke J

Tekst je originalno objavljen na sajtu Porodični vodič i urađen je u saradnji sa OŠ "Tvrđava".

Spoma Avramov Photography

Već duže vreme ne pišem na ovom blogu, tema je pregršt, vremena za stvaran život premalo. Osećam se kao Don Kihote u borbi sa vetrenjačama. Pa sam se okrenula stvarnom životu.

Odlučila sam da izgradim svoj mali svet kada već ne mogu da nađem svoje mesto u ovom velikom i krenula u realizaciju svojih ideja. I znate šta? Ide mi. Ne zbog nečije podrške (mada je imam od svoje porodice i prijatelja ;)) već zbog toga što sam borac i nemam drugog izbora. Ne kažem, i mene su hvatali poduži trenuci malodušnosti i dubokog razočarenja, ali sam shvatila da i jeste i nije do mene.

Spadam u onu generaciju koju su roditelji vaspitavali da bude vredna, poštena i istrajna. Da bude iskren i veran drug koji drži datu reč. Da poštujem roditelje i starije i volim svoju domovinu... Oni malo stariji će prepoznati o kojoj se zakletvi radi, ali to je zaista bilo tako, bar u mojoj porodici. Većine toga sam se držala i zbog toga ispala neuspešna, inertna i nefleksibilna.

Dok sam se ja pošteno i vredno školovala, trudila, javljala na oglase za posao, volontirala kao pripravnik i ne-pripravnik, drugi su se ulizivali, učlanjivali, uvaljivali i još mnogo drugih reči na slovo U.

Kada sam videla da to ne pomaže počela sam da „radim na sebi", kako to novi trendovi savetuju kao jedan od proaktivnih puteva ka uspehu i pronalaženju posla. Završila sam jedno deset edukacija, kurseva i specijalizacija. Moj CV je počeo da liči na Tolstojev „Rat i mir“. Kada ga otvore na konkursu, verovatno ga po difoltu preskoče kada vide da imam 41 godinu i biografiju na dve kucane strane, a od toga dve godine prijavljenog staža.

Da li sam ja zbog toga kriva? I jesam i nisam. Hajde da krenem od tog nisam. Nisam kriva zato što: spadam u uzorne građane ove države, koji poštuje red i zakon, plaća račune, doprinose i poreze i ne pokušavam da dođem do željenog na kvaran i nepošten način. Kriva sam zato što: ranije nisam shvatila da u ovoj državi malo ko ceni gore navedene osobine i postupke i da dok sam se ja uljuljkivala u svom poštenju, doslednosti i principima, neki drugi su napredovali, slagali godine staža, magistrature, doktorate, nekretnine, putovanja po belom svetu i ostale beneficije svog beskičmenjaštva.

Zbog svega toga mislim da sa ovo malo mozga i sredstava imam pravo da bar sama izaberem gde ću letovati i narednih 10 meseci iskijavati dugove zbog istog. Ne vidim ni jedan jedini razlog zbog kog bih ja osećala poštovanje prema TOS-u. Ta institucija nije ni postojala kada sam se ja rodila, čak ni ova država nije tada postojala! Šta oni čine za mene osim što traže da ih bespogovorno volim i podržavam?

Od najranijeg detinjstva obožavam plivanje i more, letovali smo po dvadeset dana na Hvaru u Starom gradu, putovali avionom i sve to samo od tatine plate. Danas ja putujem na more busom jer nam auto ne bi podneo put, a za novi nemamo, deset dana u studiju, sama kuvam i svaki dinar dva puta merim. I to u Grčkoj jer je tako najpovoljnije.

Pročitala sam komentare na stranici TOS-a gde jedan čovek kaže: „Šta da radim 15 dana u Bajinoj bašti?“, a oni odgovaraju, "Mislili smo da dođete na vikend". Koliko sam upućena, jedan vikend u nekoj od banja i planina u Srbij za četvoročlanu porodicu košta kao pola letovanja. Zato nikada nisam bila na vikendu, nigde. Sebi možemo da priuštimo samo letovanje, jednom godišnje tih deset dana i to je sve.

Moja deca nikada nisu bila na zimovanju, jer to ne možemo da priuštimo, zbog onih deset meseci otplaćivanja onih deset dana na moru. U inostranstvu su bili kada su išli na more.

Čitava ta priča oko domaćeg turizma je jedna velika zamena teza. Zašto ja nisam patriota ako se ne švrćkam vikendima po Srbiji? Kada moja zemlja (tačnije, ljudi koji je vode) bude volela mene kao njegovu građanku i brinula o meni, omogućila mi da pošteno radim i zarađujem, ja ću moći da joj uzvratim i sa ljubavlju obilazim njene lepote i znamenitosti. Inače ovo je kao da od siročeta tražite da voli roditelja koji ga je tukao, zlostavljao i na kraju izbacio iz doma.

I pre nego što se na mene ospe salva ne odobravanja i lažnog patriotizma, ja volim svoju zemlju, ali sam odlučila da joj ne dopustim da me više povređuje. Nisam neki trpeljiv i potčinjen tip ličnosti i zato mi je tako kako mi je, ali drugačije ne želim i ne umem. I srećna sam tako.

Za kraj, ja žalim što ne mogu sebi da priuštim obilazak lepota i znamenitosti moje zemlje. Dve godine unazad bavim se amaterski fotografijom i nikako ne mogu da organizujem foto safari, jer je uvek mnogo više stvari koje se moraju od stvari koje želim...

Ovde vas potsećam na jedan svoj stariji tekst na sličnu temu

Vratite mi paradajz turizam

Ljubitelj sam knjiga i čitanja od najranijeg detinjstva. Još kao detetu najveća nagrada za uspešno završenu školsku godinu mi je bio komplet knjiga po mom izboru.

Tako je bilo sve do polaska u srednju školu, kada se intenzitet čitanja smanjio, da bi na faksu uspevala da čitam samo stručnu literaturu. I tako sve do trenutka kada sam ostala u drugom stanju i kada je moju literaturu činila, pretežno, trudnička i roditeljska literatura.

Sa rođenjem deteta pojavile su se ponovo stručne knjige, ali u funkciji roditeljstva, odgajanja i vaspitavanja malaca. Kada su klinci porasli dovoljno da mogu strpljivo pratiti ono što im čitam u mom dijapazonu su se pojavile i davno zaboravljene dečije bajke i basne.

Tek nekih pet godina unazad redovno čitam i literaturu koju biram po svom izboru. Svakom čitanju prilazim kao malom ritualu u kome ukradeno vreme staje i ja nestajem u nekom drugom svetu na pola sata, sat (nekoliko sati ako imam sreće J). I tako će biti zauvek.

Kada mogu to sebi da priuštim posetim beogradski sajam knjiga, novosadski posećujem svake godine, bar dva puta u toku tih par dana koliko traje. Prvog dana biram šta ću kupiti drugog dana obilazim još jednom i kupujem.

Volim da kažem da se ja u biblioteci i na sajmovima knjiga osećam kao veliko dete u prodavnici slatkiša J Volim da kupujem knjige i da posedujem svoj primerak, to je verovatno fiksacija u analnoj fazi, ali baš me briga! J

Posle svega napisanog, možete zaključiti da sam pasionirani čitalac i ljubitelj književnosti svake vrste. Ono što sam primetila zadnjih godina da se broj knjižara u našem gradu povećao, što me raduje, a isto tako da je sve više divne literature za decu. Zadnjih par godina sam, ponovo, član Gradske biblioteke.

Dostupna su nam najčitanija dela svetske i domaće književnosti u štampanom izdanju, a ko voli i u elektronskom. Kindl je zgodan gadžet u koji možete spakovati pola biblioteke i ponet je na godišnji odmor J

Dakle situacija stoji ovako, ko želi, ko voli i ko hoće ima i šta i gde da čita.

Juče sam prvi put stigla da odem na ovogodišnji novosadski sajam knjiga. Ove godine je nešto okasnio, inače se održavao u februaru, takođe, razdvojili su sajam obrazovanja (Putokazi) od sajma umetnosti (Art expo) i Sajma knjiga, ali to i nije bitno za ovu priču.

Ono što jeste bitno je da sam u sat vremena koliko sam imala na raspolaganju i par usputnih ćaskanja sa izdavačima čula samo reči razočarenja u vezi sa posećenošću sajma. Bilo mi ih je žao jer su nezadovoljni, ali ovo nije prvi put da je ovaj sajam loše posećen.

I tu bi se moja priča i interesovanje završili da jutros u Jutarnjem programu RTV jedna od tema nije bila slaba posećenost Sajma knjiga. Prvo mi je bilo smešno, kao da su mi čitali misli, a onda sam počela da slušam neku gospoDŽu (možda PR-a) koja je počela da iznosi svoje viđenje stvari.

Jedan od njenih zaključaka je bio (pri tome se pozvala na nezvanične „podatke“ knjižara i bibliotekara) da ljudi slabo čitaju! Da njoj prosto nije jasno zašto je sajam loše posećen, ulaz besplatan, sajam sedam dana, a nikog nema. Između redova, da smo mi jedna nepismena i slabo čitajuća nacija. Na šta ja malo pošizim i odlučim da ih isprozivam bar ovako.

Setim se razgovora sam jednim od izlagača prethodni dan, koji mi kaže da je ove godine došao prvi i poslednji put na ovaj sajam, ne zbog slabe posećenosti već zato što mu je njegov novosadski prijatelj rekao da nije ni znao da je sajam knjiga u toku. Dok on sam, do nedavno, nije ni znao da se ovaj sajam održava u Novom Sadu!

Na stranu što me je ona gospođa iznervirala svojim pravdanjem i prebacivanjem odgovornosti na raju, ali sam se zapitala šta je zaista problem? Prošle godine sam organizovala Festival bajki i pripovedaka Bajkodani u Big shoping centru i za dva dana i deset sati trajanja festivala imala par hiljada posetilaca. Reći ćete da to nije mnogo, ali vas moram podsetiti da se radi o deset sati programa, par bilborda i objavi na FB strani.

FB strana! I tu mi sine! Da pogledam FB stranu Novosadskog sajma, klik, klik, jedan link, ništa, drugi link, ništa. Opa! Izgleda Novosadski sajam nema zvanični FB stranu, dok Big shoping centar ima! I to sa 83 500 pratilaca strane!

Znači u tom grmu leži problem, vi pišete, ali ne i tamo gde se nalazi vaša ciljna grupa, pišete u dnevnim novinama koje niko ne kupuje, a na internetu se ta vest izgubi u senci crne hronike i sporta. Lokalni informativni sajtovi tu vest postave jednom na početku manifestacije i to je to.

Što se tiče sajta manifestacije on se, verovatno, čita samo ciljano. A vaša PR služba se ni ne potrudi da svakog dana pošalje informaciju o tekućem dešavanju istim onim informativnim sajtovima. Verovatno ste ogrezli u svom autističnom doživljaju veličine i važnost da ne nalazite tako nešto za shodno i potrebno.

Da li je moguće da jedna takva institucija kao Novosadski sajam ima tri profila! I par nezvaničnih strana koje su nastale tako što ga je neko od zaposlenih naveo kao mesto zaposlenja, a da nema zvaničnu stranu!? Da li ljudi zaposleni u marketingu sajma znaju da je većina njihovih posetilaca svakodnevno na društvenim mrežama? Da li znaju da većina roditelja zabavne i edukativne programe za svoju decu nalazi na internetu i društvenim mrežama?

Na kraju krajeva šta me briga, ja čitam, a vi se potrudite da me pronađete J Strašno bih volela da sretnem gospođu, predstavnicu sajma i da joj postavim neko od ovih pitanja i da proverim njenu elektronsku pismenost. Kad smo mi već takvi nečitači i nezainteresovani za kulturne stvari, je l' te...

Zbog ilustracije napisanog postaviću vam postojeće linkove profila na FB-u i print scrin strana.

https://www.facebook.com/novosadskisajam.novosadskisajam

https://www.facebook.com/profile.php?id=100002036383800

https://www.facebook.com/sindikat.novosadski

Medicinska sestra nije zanimanje da se u slobodno vreme zanimaš njime, to je poziv na koji se odazivaš svaki put kada si nekome potreban, jer ne možeš drugačije!

https://www.britainfirst.org

Pokušavala sam da izbegnem da svoj tekstove pišem kao reakciju na neku vest ili događaj, ali...

Ovaj događaj o kome ću pisati me je podstakao na razmišljanje i podsetio me na moje srednjoškolske dane. Događaj o kome pišem je vest o ponašanju bivšeg vaterpoliste, a aktuelnog političara, Aleksandra Šapića prilikom prijema njegovog deteta u bolnicu.

Nemam nameru da analiziram postupak i bavim se detaljima samog teksta, sve što vam je potrebno od informacija pročitajte na linku. Ali ono čime želim da se bavim i što me je najviše iziritiralo je kvalitet srednje – medicinskog kadra danas.

Ako niste znali, ja sam psiholog po profesiji, ali sam pre toga završila srednju medicinsku školu 7.april u Novom Sadu. Sa odličnim uspehom. Razume se J

Danas kada se setim svog školovanja imam sasvim drugačije mišljenje o njemu nego što sam ga imala tada. Ponosim se njime. Ali kao i svaka buntovna tinejdžerka mrzela sam i prezirala sva ta pravila i obaveze koje su me snašle. Ali sam bila dovoljno poslušna da ih obavljam sa manjom ili većom netrpeljivošću.

Škola je za neupućene počinjala u 7.00h ujutru, a kada smo išli posle podne u školu, pre podne smo imali praksu u bolnici, nakon toga još nekoliko časova. Na praksi smo morale da budemo pre sedam, da bi u 7.00h bile potpuno spremne, u unifomi, sa vezanom kosom i uštirkanom kapom na glavi, na bolničkom odeljenju.

Sećam se, prvi čas Zdravstvene nege. Neću ga nikad zaboraviti. Koliko god bili prgavi i buntovni, tinejdžeri su i dalje deca, a onda dolazi ona, nastavnica, medicinska sestra starog kova, po imenu Špika Natalija. Samo njeno ime je dovoljno da se smrzneš.

Bez trunke šminke, nokti odsečeni do „panja“, proseda, suknja, Borovo salonke, heklani prsluk i košulja. J

Ne znam da li je danas živa, jer je već tada bila pred penzijom, old school, posleratna generacija...

Da ne dužim, bila je tako stroga da nam je bilo loše kad krene da nas ispituje. Tražila je savršenstvo u radu i znanju. Uvek je pored sebe držala najveće krojačke makaze za one koji dođu sa dužim noktima. Naterala bi ih da odseku nokte nasred časa. Bez nakita, bez šminke, čista uniforma, uštirkana kapa, sve da se beli i šuška na tebi! Čarape jednobojne, Borosane ili klompe. Eto tako smo izgledale. Milin nas je bilo videti. J

Kako nam je bilo na praksi, to samo mi znamo, posao medicinske sestre je jedan od najtežih. Svi će vam lekari reći da ne bi mogli da funkcionišu bez svoje „glavne“. One su sive eminencije svakog odeljenja. Ali sve ima svoju cenu.

Umesto da sam kao moje vršnjakinje u gimnazijama i drugim školama sedela u kafiću za vreme prakse, ja sam noslia guske i lopate, presvlačila krevete, pravila uglove, menjala pidžame i pelene komatoznim pacijentima, previjala rane, davala terapiju, injekcije, infuziju, vadila krv, gledala porodicu kako plače, pacijente kako umiru.

Dolazila kući sa mirisom bolnice u kosi i nosu koji nije mogao da se ispere i sa osmehom se vraćala na odeljenje jer mi je malo po malo ta bolnica ulazila u krv. Taj osećaj da radiš nešto dobro i korisno za nekog drugog, da te taj postiđeni dekica gleda sa zahvalnošću i nudi ti poslednju jabuku koju ima. Da si utešila dete koje plače jer je samo, zato što roditelji ne mogu u operacionu salu sa njim. Da si bila saučesnik porodilji i dala joj vode, iako kažu da ne sme da pije, da si bar malo olakšala roditeljima pacijenta u komi jer vide da se dobro brineš o njemu...

I sada kada pišem o ovome osećam sreću, tugu, uzbuđenje jer sam ja volela to što sam radila.

VOLETI TO ŠTO RADIŠ.

To je suština svakog posla, a poslova gde direktno radiš sa ljudima, prioritet! To nisu bilo kakvi ljudi već bolesni, ranjivi, uplašeni, tužni ljudi.

Zato neću da shvatim i podržim sestre koje se podsmevaju porodiljama jer vrište na porođaju, viču na pacijente koji obave nuždu „pod sebe“ jer nisu stigli do wc-a, sestre koje ignorišu pacijenta kada joj se obrati, sestre koje ne kažu dobar dan-dobro veče kada uđu u sobu, sestre koje ne govore šta će sad da ti urade i kakvu si terapiju dobio, sestre koje glume birokratu dok unezvereni roditelj traži pomoć na jedinom mestu koje mu to može pružiti, sestre kojima je bitinije da nemaš ništa na natkasni pre nego što uđe vizita, sestre koje mi se obraćaju sa ti, kao da smo zajedno ovce čuvale, sestre čiji deholte je predubok za posao koji radi, a suknja prekratka.

Sestre koje ti ne zamene posteljinu i pidžamu sve dok učenici ne dođu na praksu, sestre koje pričaju sa doktorima u tvom prisustvu, o tebi u trećem licu, sestre koje se podsmevaju tvojoj slabosti i tvojoj ljudskosti, a kada same završe u domu zdravlja ili bolnici, prvo se pozivaju na to da su „koleginice“. Sestre koje bi zbog količine plastike na svojim noktima i kreona na očima mogle da rade u cirkusu.

I mogla bih ovako da nabrajam unedogled iz ugla pacijenta, roditelja pacijenta, psihologa u bolnici, učenice u srednjoj medicinskoj, a najbitnije iz ugla običnog čoveka.

Istina je da medicinsko osoblje vremenom ogugla, ali ne onako kako se misli. Medicinsko osoblje ogugla na strahotu, na prvi šok kada vidi neku strahotu, na krv, na izmet, mirise, oguglaju jer ih to spašava od stresa i pomaže im da se fokusiraju na bitno...

Na tugu i bol se ne ogugla.

Bezosećajnost se ne uči u bolnici, to nije istina. To se uči u porodici, u društvu. I medicinari su ljudi, pa ako je svaki drugi čivek kamen, onda su to i oni.

A to je onda zabrinjavajuće, njihovi razlozi za izbor ovog plemenitog poziva su zabrinjavajući. Zbog koga su oni to izabrali da rade? Zbog sebe? Da bi dokazali da mogu da se bave jednim tako teškim pozivom ili zbog pacijenta? Istog onog čoveka kome je potrebna pomoć i podrška. Ako je ovo prvo u pitanju onda je jasno zašto je sve to tako i zašto je njihov poziv često u korelaciji sa novcem, mitom i drugim materijalnim dobrima. Ako je zbog plemenitosti i želje da se pomogne čoveku onda ih loši uslovi, nedovoljna plata i velik broj pacijenata ne mogu naterati da svoj posao obavljaju loše!

Istina je da je cena radnog sata sestre u bolničkom šoku sramota, istina je i da nije predmet ove priče (115,00 dinara/sat), ali to nije izgovor za nedostatak empatije, tople reči i osmeha. To zaista ne košta ništa, a pacijentu puno znači. Ako je novac razlog za sve, onda pustite nekog drugog da radi vaš posao, nekog ko će ga voleti, nekog kome će značiti i tih sto petnaest dinara.

Za kraj, da se setimo Florens Najtingejl – Lady with the lamp, koja je kao ćerka veleposednika otišla sa grupom sestara da neguje ranjenike u Turskoj, za vreme Krimskog rata. Ona je noću, sa lampom u ruci, tražila ranjenike po bojnom polju i pružala im pomoć. Šta mislite koliku je platu imala i da li je imala beneficirani radni staž?

Medicinska sestra nije zanimanje da se u slobodno vreme zanimaš njime, to je poziv na koji se odazivaš svaki put kada si nekome potreban, jer ne možeš drugačije!

Spoma Avramov Photography

Juče ujutru, dok sam još uvek pospana slušala jutarnji program na jednom od ovdašnjih kanala i trudila se da mi pritisak ne pređe 130/90, čula sam da je održan „Prvi srpski sabor o natalitetu“!? Nekako mi po difoltu došlo da dodam: „u Guči“.

Prvobitno čuđenje i posmeh je zamenila zainteresovanost. Pojačala sam TV i svu svoju pažnju usmerila na učesnike Sabora. Bilo je tu raznih predstavnika Udruženja građana koji se bave decom i porodicom (i moje je jedno od njih, a nisu me obavestili organizatori Sabora :)), opštinskih službenika, omladine i (neizostavnih) crkvenih velikodostojnika.

Svi su pričali o tome kako mlade treba podsticati da rađaju, kako nas za 200 godina neće biti, ako se ovakav trend pada nataliteta nastavi. Samo prošle godine je 38.000 građana više umrlo nego što je rođeno. To vam je jedan omanji grad. Predstavnik UG „Kolevka“ je rekao da je današnjim mladima sa 29 godina još uvek interesantnije da idu na splavove, nego da rađaju decu... i tako dalje...

Predlozi za podizanje nataliteta su razni, sve smešniji od smešnijeg. Jedni bi uvodili ekonomske (tu valjda misle na novčanu pomoć) i neekonomske mere. Koliko sam shvatla pod tim neekonomskim merama podrazumevaju ubeđivanje, nagovaranje, ulepšavanje, transparentno predstavljanje problema (za one koji ne znaju zašto ovde vlada bela kuga), zabavno-rekreativan program i ostale dozvoljene i manje efikasne mehanizme.Ali ni jednom niko nije rekao zašto je to tako. Sva krivica se svaljuje na mlade i njihovu potrebu za komforom!

Kakav crni komfor?

Prosečni, budući mladi roditelj, sa idealnih 25 godina, rođen je 1989. Celo detinjstvo i veći deo mladosti mu je prošao u strahu, nemaštini i krpljenju kraja sa krajem njegovih sada već ostarelih roditelja. Prva sećanja su mu vezana za dilere maraka pored puta i prodaju goriva u flašama od 2l. Pravu mlečnu čokoladu je prvi put dobio od rođaka iz inostranstva, a falš Leviske i Najke nosi i dan danas.

Da li su se organizatori ovog Sabora upitali ko su današnji budući roditelji? I šta oni žele za sebe i svoje potomstvo? Da li im je dosadilo da slušaju „samo ti rodi, sve će se samo srediti“ ili „gde ima za jedno ima i za dvoje, gde ima za dvoje ima za troje“...

Neće se samo srediti i nije isto da li imaš jedno, dvoje ili troje usta da nahraniš!

Hmmm... da, hrana... Hrana mu na kraju dođe još najmanji problem. Gde su cipele, patike, zimske jakne, tašne i knjige za školu? To nije luksuz. Neka deca dobijaju besplatne knjige u školi, neka kupuju polovne knjige od starijih đaka, ali troškovi koliko god da su mali, rastu sa brojem dece koju imaš.

A ako krenemo na“luksuz“, poput učenja stranih jezika, sporta, muzičkih i drugih umetničkih kurseva, koji su nekad bili skoro pa besplatni. Shvatićete da je dete između ostalog jedna veeeeelika investicija. Kako god to rogobatno zvučalo, ali je istina.

Već vidim neke moje prijatelje koji bi me rado demantovali tvrdnjama, kako dete može da nasleđuje odeću od druge dece, da se sport može upražnjavati ispred zgrade i na livadi, engleski učiti na TV-u, a da kreativne kurseve može organizovati „kreativna mama“ za svu decu iz komšiluka!

Kakva utopija. Ne dajte se prevariti. Tako se može živeti, ali većina vas to ne želi. Želi više i bolje, želi da mirno spava, da se ne pita da li će imati svom detetu da plati užinu u školi i da ga pošalje na jednodnevni izlet u Bajinu Baštu. Želite da mu kupite Đotove flomastere, a ne kineske koji se istroše posle dva crtanja. Želite proslavu rođendana i krštenja na koje ćete sa ponosom pozvati rodbinu i prijatelje, a ne da proslavljate krišom u najužem krugu familije.

Želite zajedničke uspomene sa izleta, letovanja, zimovanje, kampovanje, planinarenja. A ne da vas satanizuju kada to poželite i stvaraju osećaj krivice što ste uopšte pomislili na sve to kada dečija „avantura može započeti već u vašem dvorištu“ ( to mu dođe k’o ona „kozmetika iz vaše kuhinje“)!

Namerno sam cinična, naravno da avantura može biti i u bakinoj bašti ili dvorištu! Ja sam je imala, ali sam imala i mnogo više i želim da moja deca imaju bar toliko! A nemaju. Kako je moguće da sledeća generacija živi toliko lošije od prethodne? Moj otac mi je govorio: „Ja sam postigao malo više od mog oca, ti postigni malo više od mene i to je dovoljno.“ I ja sam mu kao svako dobro dete i dobar đak verovala.

I danas mu verujem, bez obzira što nije tako.

Nije on kriv što njegove reči nisu istinite. Krivo je ovo društvo. Društvo koje od pojedinca traži da pruži više nego što je ono samo spremno da mu da. Dajte nam posao, dajte nam poštene i fer konkurente, dajte nam ujednačene startne pozicije za život, rad, ljubav! Tretirajte nas kao ljude, a ne kao stoku za rasplod, glasačko telo bez kojeg ni vas neće biti.

Mislite o tome kad onaj poslednji od vas bude stao pod krušku.

Пријавите се на: Постови ( Atom )

PORODIČNA ŽENA

featured

Veliko kolo za Ginisa, veliko srce za učesnike

Škola Tvrđava znanja

Zašto nikada neću letovati u Srbiji

Čitamo mi, ali ste Vi (elektronski) nepismeni

Medicinska sestra nije zanimanje, već poziv!

Sredstvo protiv bele kuge

Definicija uspeha

O meni

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava

featured

O meni

ŽELITE DA ME ANGAŽUJETE?

Instagram

NAJČITANIJE

MOJA PISANIJA

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava