PORODIČNA ŽENA

Često čujete kako savremeni trendovi vrše uticaj na žene i da u savremenom društvu vlada ‘teror mladosti’. Šta ta fraza tačno znači? Trend koji se krije iza ove fraze nameće ideju da su mladost i lepota jedini preduslovi za uspeh, sreću i zadovoljstvo u životu.

Ova pojava se najčešće sreće u industriji mode, kozmetike, filma, čak i na televiziji kada pogledate, nećete pronaći voditeljku stariju od 30-35 godina. Odeća koju pronalazimo u prodavnicama je plitka, uska i kičasta, sa cirkonima, šljokicama i perlicama.

Skoro po pravilu u prodavnicama možete pronaći samo odeću do broja 38, 40 ili najgoru od svih uvreda „univerzalna veličina“. Sve su popularnije emisije u kojima sredovečne žene prolaze kroz neki vid transformacij. U njima je pored promene stila, obavezan botox, liposukcija i operacija očnog sočiva (valjda su naočare sa dioptrijom neka uvreda?).

Nedavno sam upoznala jednu gospođu u srednjim godinama i nakon razgovora sa njom počela sam da se pitam ko je pravi krivac za ovakav tretman, industrija ili same žene?

Modna industrija je sve započela, ali su žene te koje su svojom nesigurnošću produbljuju ovaj problem i omogućavaju mu da traje!

Zašto majke žele da izgledaju kao ćerke, da imaju istu frizuru, iste pantalone i štikle? Zašto sebe iscrpljuju u teretanama, ludim dijetama i astronomski skupim tretmanima? Zašto nose šorceve, miniće, deholte do pupka i štikle od 15cm?

Zašto ne mogu da uživaju u onome što im je zrelost i iskustvo donelo i da li objektivno dobar izgled menja suštinu? 

Možemo i drugačije da postavimo ove pitanje, da li spoljašnji izgled odražava suštinu?

U ovom slučaju, sigurno da. 

Nesigurnost u sopstvene kvalitete, manjak samopouzdanja, samozadovoljstva i ostvarenosti umnogome utiču na  zadovoljstvo sopstvenim izgledom.

Uzmimo za primer italijanke i španjolke, žene koje važe za putene i raskošne lepotice, negovane, ali sa kojim kilogramom viška i borama kao svedočanstvom života bogatog iskustvom, francuskinje, takođe, elegantne, umerene, negovane, nikako plastične, sa šljaštećom šminkom i odećom.

Zašto naše žene nemaju tu vrstu samopouzdanja da svoje godine nose sa ponosom?

Zašto ih se stide i idu u drugu krajnost pokušavajući da ih prikriju na drastične i često groteskne načine?

Zašto umesto u botoks ne ulože u zdravu hranu, boravak sa porodicom u prirodi i fizičku aktivnost?

Zašto umesto u liposukciju ne ulože u večeri sa porodicom i prijateljima, u dobra vina i slatkiše?

Zašto umesto u silikonska usta i grudi ne ulože u putovanja, dobre knjige i predstave?

Zato što kada bi sve to uradile ne bi imale potrebu da menjaju svoju spoljašnjost, jer bi ona bila svedok svih lepih trenutaka, sreće i zadovoljstava na njima. Ovako one samo pokušavaju da sakriju svoju tugu, nezadovoljstvo i nesigurnost. 

Industrija mode i lepote nema ništa sa tim, ona samo koristi naše slabosti da bi zaradila i još dublje podrivala našu nesigurnost.

Uživajte u životu i svojoj zrelosti, mladost i lepota su divne i prolazne, ali se nikad ne bih menjala za osećaj nesigurnosti koje one nose. 

Uživajte u svojim borama i kom kilogramu viška jer samo oni znaju sve vaše tajne, a to je dragoceno. J

Kako se vi nosite sa prolaznošću i godinama? 

Da li ste za ili protiv raznih zahvata i zašto?

U današnjem postu ćemo obraditi pravljnje veoma popularne sovice. Bliže se ptaznici i bilo bi lepo da ga napravite nekoj devojčici. Boje i njihovo kombinovanje prepuštam vama, od materijala možete koristiti bilo šta, ja sam se odlučila za filc. Ovaj put  sam odabrala sivu, ciklama rozu i ljubičastu boju. Pored tih boja, potrebno vam je malo bele za oči i braon boja  za kljun (kljun možete izvezati). Od materijala su vam potrebni još i konci i perlice za ukrašavanje. Od sredstava za rad nabavite makaze i silikonski pištolj.

Pre nego što počnete da radite možete iscrtati model sove i njenih delova na papiru ili kartonu, to će vam olakšati, ako odlučite da napravite još koju sovicu. Nakon što model prenesete na materijal isecite ga i isprobajte raspored elemenata . Spojite telo sove i džepića i započnite sa šivenjem. Za spajanje se koristi bod sa omčom, konac uvek treba da bude sa suprotne strane od mesta boda.

Kada završite sa opšivanjem tela sove, pređite na ukrašavanje krila običnim bodom za fircanje. Možete koristiti svetliju nijansu konca da bi se bod lepo video.  Nakon toga izvezite trepavice na belom filcu, koji ste okruglo isekli za oči,  trepavice možete napraviti i od crnog filca. Po svojoj želji možete napraviti cvetić, kao ukras na sovicinoj glavi. Kada svi elementi budu gotovi, pažljivo ih spojite silikonskim pištoljem (u slučaju da ga nemate, upotrebite super lepak).

Pošto sam odlučila da se ova sovica šepuri na glavi jedne devojčice, na drugom sloju tela sove makazama sam pažljivo napravila dva mala proreza kroz koja sam provukla rajf. Rajf sam sa malo silikona pričvrstila za sovicu, da se ne bi pomerao. Poziciju sove na rajfu odredite pre nego što je zalepite. 

Nadam se da ćete vi ili neko vama drag uživati u ovom poklonu i nositi ga u veselju J

Ovaj blogpost je deo projekta Kućna radionica koji je pokrenula Ana sa bloga Kasijobeba :) Još radova blogerki koje učestvuju ovom projektu možete pronaći na sledećim linkovima:

Tekst je originalno obavljen na sajtu Savršena :)

Sve ostale moje radove pogledajte na FB strani Moje malo kraljevstvo

Autor teksta:

Snežana Kecojević
spec. fizikalne medicine i rehabilitacije i homeopata 

Za podmetače su nam, kao što na prvoj slici vidite, potrebne makaze, obična grafitna olovka (može i kreda), konac i igla, jedan podmetač i čaša. Naravno, potreban nam je i filc, vama prepuštam izbor boja i kombinacije. Ja sam želela da moji podmetači izgledaju prolećno i sveže, pa sam napravila asocijaciju sa zemljom, travom i cvećem.

Veći krug, iscrtan sa podmetačem je braon boje, manji, iscrtan čašom je zelene boje (ostavite komadić zelenog filca za listić). Za cvet sam odabrala ljubičati filc, ali on može biti bilo koje boje, a pošto ćete praviti komplet od šest podmetača, svaki cvet može biti drugačije boje, kao što sam to ja uradila.

Kada ste izrezali filc, po obeleženoj liniji, stavite manji krug na veći, gledajte da bude tačno na sredini i prošijte ga. Odabrala sam zlatan, ukrasni konac, da bi podmetačima dala dodatan svečani izgled, vi možete izabrati i neku drugu boju.

Kada završite sa šivenjem od komadića zelenog filca izrežite list i prošijete ga po sredini koncem (moja mala sugestija je da odmah izrežete svih 6 listića, koristeći prvi kao kroj), od ljubičastog filca isecite kvadrat veličine 5x5cm. Kvadratu zaoblite uglove i izrežite ga spiralno, spolja ka unutra. Listić možete zašiti ili zalepiti sa donje strane podmetača (ja sam ih šila tako što sam prolazila iglom kroz postojeće šavove). Gledajte da listić dovoljno viri ispod podmetača da biste kasnije na njega mogli da stavite cvet.

Uzmite ljubičasti filc, koji ste prethodno isekli spiralno i počnite da ga uvrćete od spoljašnjeg kraja ka unutrašnjem, povremeno možete staviti kap lepka da se filc ne bi odmotavao. Gledajte da vama donja ivica filc trake bude u ravni sa ostatkom namotaja. Kada dođete do kraja stavite lepak na dno cveta i pokrite ga unutrašnjim krajem, koji izgleda kao mali poklopac. Držite ga par minuta, a onda stavite lepak na dno cveta i prislonite ga na sredinu lista. U sredinu cvetića možete staviti perlicu u boji, a možete ga ostaviti i ovako.

Ovo ponovite još pet puta i imaćete svoj, jedinstveni komplet podmetača za uživanje sa prijateljima uz omiljeno piće. Nadam se da ćete u izradi uživati koliko i ja pripremajući ovaj foto tutorijal za vas. Pišite ako imate neku posebnu želju i predlog.

Štrickamo  se uskoro! J

Ovaj foto tutorijal je prvobitno objavljen na sajtu Savršena, tako da ga možete pogledati i tamo.
Sve ostale moje radove pogledajte na FB strani Moje malo kraljevstvo

Ovo je rečenica od koje sam se ježila i zbog koje sam sto puta poželela da odem iz te kuće što pre. Nisam ni sanjala da ću je i ja koristiti... Na žalost, jesam. Na sreću, počela sam da razmišljam o tome zašto je izgovaram.

Imam dvoje dece, dečaka i devojčicu. Dečak na pragu, takoreći, već u pubertetu, devojčica će sačekati još malo ;) Kad pre se pre taj pubertet desio, nemam pojma, ali kao da je juče bio ispod moga srca. On je divan, mio i drag dečak. Dobar je đak, vredan sportista, omiljen drugar.

Sad se oseća da negde u vazduhu visi ono „ali“. J Nema „ali“, već uticaj vršnjaka i okoline kome se ja hrabro opirem od prvog dana svog roditeljkog staža. Počevši od nedobronamernih komentara: „ Još uvek ga dojiš?“, „Vidiš da ti to ništa ne vredi, stalno su ti bolesni!“, „Spavaju sa tobom?!“, „Što im ne daješ kravlje mleko?“, „Kako smo mi, pa vidi, ništa nam ne fali!?“, „Kako misliš ne piju sokove?“, „Moje dete ne ide u školicu engleskog, a fantastičo je naučio da ga govori sa YT-a!“, „Što im ne daš mobilni da se igraju ako im je dosadno?“ i bezbroj drugih kometara koje sam ja uvek smatrala za liniju manjeg otpora u najvažnijoj ulozi u životu, a to je roditeljstvo.

Ne, ni posao, ni pare, ni politika, ni prijatelji, ni putovanja, ni širenje bulje po kafićima i restoranima, već roditeljstvo! Znam da će me oni borci za svačije pravo na izbor sada razapeti, ali da ih podsetim, roditeljstvo je moj izbor, najvažniji. Sve što sam radila u roditeljstvu, radila sam jer sam verovala da činim najbolje za svoju decu i porodicu. I radim to svaki dan iznova.

Možda sam nekad i grešila, ali to nisu bile kobne greške, jer kada voliš nekog i brineš o njegovoj dobrobiti, pre ili kasnije vidiš gde grešiš. Elem, da se vrtim na ono „dok si u mojoj kući“, tek sam pomislila da sam dovoljo sazrela da me oni zluradi komentari od gore više ne dotiču, kad ne lezi vraže, evo ti istih tih uticaja u vidu vršnjaka i mentaliteta koji nose iz svoje kuće.

Da pojasnim, isti oni koji su mi postavljali ona pitanja su dobili svoje potomstvo i odgajili ga u istom tom „slobodnom i neobaveznom“ duhu, u kome su se mešali u moj život i "dobronamerno" me savetovali. Nisu to isti ljudi, ali pošto nam je društvo takvo-kakvo je, nije Pera, ali je Žika, vaspitao svog sina da sluša narodnjake, da je najbitnije u životu biti fudbaler, da je pokazatelj uspeha u životu novac, da su devojčice glupe i manje vredne, da samo mama radi po kući...

A deca ko deca, vole svoje roditelje, oni su im uzori, sve do tog puberteta, a onda primat preuzimaju vršnjaci, a nama ostaje borba sa vetrenjačama. Postoji nekoliko vrsta roditelja, prvi u tom uzrastu „dignu ruke“ od svega, drugi „stežu obruč“, a treći razgovaraju i uvode ograničenja. Mi, naravno, spadamo u ove poslednje zbog naših karaktera i uverenja.

Prva dva tipa roditelja i nemaju baš mnogo uspeha i njihovi postupci mogu biti kontraproduktivni. U prvom slučaju, deca roditeljsku nezaintersovanost doživljavaju baš tako, kao da ih ne vole i ne mare za njih. Koliko god oni izgledali odraslo, njima i dalje trebaju granice i vaša ljubav i pažnja da bi se osećali sigurno i zaštićeno.

U drugom slučaju, stezanje obruča doprinosi tome da dete sve više želi da zbaci te stege. Tada se mogu pojaviti i slučajevi sitnog kriminala, narkomanije, promiskuiteta. Na taj način deca traže ventil za onaj pritisak koji osećaju u porodici i pokušavaju da povrate samopoštovanje na potpuno pogrešan način.

Od svih ovih primera meni lično najteže pada pritisak okoline, tačnije, teško mi je da ostanem dosledna svom načinu vaspitanja kada većina ljudi spada u one dve kategorije. Evo daću vam plastičan primer. Ja svojoj deci ograničavam boravak na internetu i igricama, nije bitno koliko vremena provode, ali trudim se da bude ograničeno. Onda oni odu kod drugara čiji roditelji dozvoljavaju svoj deci da po ceo dan „vise na kompu“. I takvi su većina!

Sad ja, da moja dece ne bi ostala bez drugara, treba da pravim kompromise, jer to dete neće zvati moje dete da se igra ili neće hteti da dođe kod njega, ako ne bude mogao kod nas da radi isto što i kod sopstvene kuće? Verovatno ću napraviti kompromis koji put, ali ću se osećati loše zbog toga.

Sinoć je to moje nezadovoljstvo eskaliralo, toliko, da sam rekla da više neću ići nigde gde se moj način vaspitavanja ne bude poštovao kao i vaspitanje druge strane. Ne znam zašto bi onaj ko radi ispravno i ulagaže napor i trud bio smešan i proglašen ludim? Ljudi koji su u fazonu „go with the flow“ su u većini, ali nisu u pravu, posledice takvog pristupa osećam svakodnevno, svaki put kada moje dete kaže: „A kako on može?“, meni je potrebno duplo više argumenata i energije da opravdam svoj stav.

U nekim od tih i takvih rasprava, ponekad izleti i „dok si u u mojoj kući“, kao argument. Onda kad nemam više snage osim da demonstriram moć na svojoj teritoriji kao tigrica, ali i da dam do znanja da u našem čoporu vladaju drugačija pravila ponašanja i života. Znam da je još mnogo bitaka pred nama, znam i da je mnogo teže boriti se protiv struje, ali je malo lakše zato što to radim za njih, a nema jačeg razloga od tog. J

Kako se vi borite sa uticajem vršnjaka?

Da li vaši prijatelji praktikuju sličan ili različit vaspitni model kao vi?

Koliko sete sam danas osetila i ljubavi i pažnje i podrške i sve zbog jednog ljudskog gesta. Ljudi su se odvikli od toga da neko želi da pomogne bez interesa, samo zato što mu je žao, što mu je stalo, što misli da taj čovek zaslužuje bolje.

Danas me je naš porodični prijatelj deda Brane, pozvao i rekao Spomenka da li možeš da mi pomogneš da prodam njivu preko interneta. Kažem da mogu, ali što? Odgovara da je dobio sudsku opomenu i da mora da izmiri dug koji mu je nepravednom presudom dosuđen, u protivnom kuća će ići na sudsku aukciju.

Deda Brane(68) je jedan dobar i fin čovek. Uvek spereman da pomogne drugima. Život ga nije mnogo mazio, penziju je dočekao na železnici, kao otpravnik vozova. Posle više od dvadeset godina braka, ’97. godine,  razveo se, iz tog braka ima dve ćerke. Bivša supruga je njemu prepustila starateljstvo nad ćerkama i otišla da radi u inostranstvo. Mlađa ćerka(39) ima Daunov sindrom i živi sa njim. Pored njih dvoje u kući je i njegova majka (89).

Za dvadeset godina, koliko je njegova bivša supruga u inostranstvu, na njihovu adresu je stiglo par paketa odeće neodgovarajuće veličine i ni jedna alimentacije. Dok su bili u braku zajedno su dogradili jedan sobičak na staroj porodičnoj kući deda Branetovih roditelja. Bivša supruga u brakorazvodnoj parnici nije potraživala nadoknadu za zajedničku „nekretninu“.

Avaj, dvadeset godina zanemarivanja i razdvojenosti nije uticalo na njenu netrpeljivost prema svojoj nekadašnjoj porodici. Pre godinu dana sudskim putem je zatražila da joj naknadno bude isplaćen njen deo kuće. Ne poznajem naše zakone, ali ovako nešto mi je potpun nelogično. Kako je moguće da sud nije raspodelio imovinu u brakorazvodnoj parnici? 

Pokušali su da se vansudski dogovore, ali njeni apetiti su bili mnogo veći od njegovih mogućnosti. Sudski procenitelji su procenili taj deo kuće na sumu koja je potpuno sumanuta i odredili mu da supruzi isplati 3.000.000 dinara! Još jednom ću ponoviti to je stara i trošna kuća u prigradskom naselju, niko od procenitelja nije bio unutra u kući, ali ih to nije sprečilo da taj sobičak procene na astronomsku sumu! Advokat je uložio žalbu, ali je ona odbijena.

Nakon presude deda Branetu su počeli da odbijaju taj iznos od penzije i to u visini 2/3 njene vrednosti. Još jedna nelogičnost za mene, ja sam mislila da rata ne može biti veća od polovine prihoda. Od tada oni jedva krpe kraj sa krajem, žive od bakine penzije, koja nije velika, i socijalne pomoći koju dobija njegova ćerka. 

On se dovija na razne načine, ide da pomaže kao zidar, majstoriše, sve zna da radi, ali njegov organizam je pre pola godine posustao. Dobio je infark. Stavili su mu jedan stent, a u međuvremenu su mu saopštili da mora na još jedan.

Njegovoj majci je svakog dana sve lošije, visok krvni pritisak je muči, deda Brane često ne spava celu noć jer majci meri pritisak, daje joj lekove i brine o njoj. A ni on nije dobro. Iscrpljen je i neraspoložen. Situacija je krajnje alarmantna!

Sada vi meni kažite, kakva majka može da uradi tako nešto? Kakva majka može da dođe iz inostranstva posle dvadeset godina i zatraži nešto što joj nekad nije trebalo, a sada joj treba po cenu da njeno rođeno dete završi na ulici, čovek koga je nekad volela oboli i cela porodica se raspadne. Nisam pomenula da se ona nakod sudskog procesa vratila da živi u inostranstvo.

Nepravda, nepravda, nepravda! Znam da zvučim kao Kalimero, ali nemam druge reči za sve ovo što se dešava ovom čoveku. Ali danas se pojavila jedna mala nada da će se desiti nešto dobro. Malo dobrog u mnogo zla. Priču o deda Branetu i oglas za prodaju njive sam postavila u FB grupu Mame novosađanke. 

Čim sam je postavila krenule su tačkice, to jedan od načina da se post „podigne“, da bi ga videlo što više ljudi. Ubrzo su pristigle i reči podrške i upiti oko same nekretnine. Mnogo ljudi se javilo i svi su bili divni. Svima sam prosledila kontakt podatke i zahvalnost od srca. Sada je sve na njima i njihovom dogovoru.

Moja prijateljica, novinarka i blogerska Aleksandra Petrovski (Alex5rovski) je napisala divan tekst o ovom događaju i postavila ga na sajt Mondo. Moja prijateljica, novinarka RTV i blogerka, Ljubica Balać (Mama na ćoše) je vest prosledila svojim kolegama. Kontaktirala sam još neke poznanike, ali je ovo dovoljno za početak.

Iznos koji će deda Brane dobiti za njivu je manji od polovine iznosa koji mora da isplati, ali on se nada da će mu sud omogućiti da ostatak nastavi da isplaćuje u ratama. Što znači da ovo nije kraj njegovih problema, to bi bilo suviše bajkovito za zemlju poput Srbije, ali je bar nešto, mala uteha i odlaganje veće nevolje... 

Mnogo je tema za razmišljanje o ovoj priči, ipak najveći utisak su svi ljudi koji su se danas javili, podelili moju objavu na svom zidu, lajkovali, šerovali, lupali tačkice.  Ljudi se još uvek javljaju, sada je već noć, plac se ne može obići. Ali nadam se da će novi dan, doneti srećan završetak ovog dela priče. Šta ćemo posle ne znam? Trenutno ne razmišljam o tome, ali dok je dobrih ljudi, naći ćemo neko rešenje.

Ako želite nekako da pomognete, pišite mi ovde na blog ili na FB stranicu Porodične žene

Hvala vam svima još jednom od srca! :*********

Drugi izvori 
http://mondo.rs/a949713/Info/Drustvo/Pomozite-deda-Brani-da-ne-ostane-na-ulici.html

Moje iskustvo sa dojenjem je lično i profesionalno. Završila sam srednju medicinsku školu, o tome sam već pisala OVDE i jedno vreme  sam kao psiholog volontirala u novosadskom porodilištu “Betanija”. Imala sam priliku da vidim mnogo različitih situacija i slučajeva i mogu vam reći da je sve ono što pročitate o dojenju istina.

Ima lepih iskustava sa dojenjem, prirodnih i onih manje lepih i teških, ali sa srećnim krajem. Nažalost postoje i situacije u kojima žene i pored svog velikog truda nisu uspele da očuvaju laktaciju, tačnije priroda i njihov organizam nisu odradili svoje i pored njihove velike želje.  Hvala bogu, u tim slučajevima postoji i alternativa majčinom mleku u vidu veštačke formule, poznata i kao adaptirano mleko (AD).

Trudnoća je jedan od najlepših perioda u životu, tako bar kažu. Moja je i bila. Nakon prvih par meseci mučnine, pospanosti i razdražljivosti konačno sam počela da uživam u činjenici da u sebi nosim novi život i da ću postati majka jednog dečaka, a dve godine kasnije i jedne devojčice.

U prvoj trudnoći nisam imala jasnu predstavu o tome šta me sve čeka, ali sam znala da jako želim dete i to novo poglavlje u mom životu i životu moje male dvočlane porodice koja je bila na putu da postane proširena sa još jednim članom. :)

Još jedna od stvari koju sam zasigurno znala je da želim da dojim svoju bebu. Trudila sam se da sve vreme trudnoće živim zdravo, hranim se zdravo, koristila sam preporučene preparate i želela sam da tako i nastavim. Iskreno, nisam ni razmišljala o mogućnosti da ne dojim, mada se i to moglo desiti. Da je tako bilo, verovatno bih bila očajna, ali bih prihvatila neminovno.

Kao što ste verovatno shvatili, ja nisam imala problem sa dojenjem, bar ne onaj koji ima većina žena, u vidu manjka mleka, već sam naprotiv imala nešto potpuno drugačije, ali jednako bolno i mučno, a to je hiperlaktacija.

Hiperlaktacija predstavlja povećanu produkciju mleka, mleko curi u mlazu i stvara problem prilikom dojenja. Beba se zbog toga buni, plače, zagrcnjava, pušta dojku iz usta. Takođe, postoji velika opasnost od mastitisa kod majke. Često sam se budila tako da mi je ona strana dojke sa koje sam spavala bila tvrda kao kamen.

Elem, da krenem iz početka sa svojom pričom, suprotno svim verovanjima da žene koje se porode carskim rezom nemaju odmah mleko, to nije tako. Ja sam bila jedna od onih kojima je mleko krenulo najuredenije u roku od 24h nakon porođaja. Pošto sam bila u šok sobi i pod jakim analgeticima bebu sam dobila na podoj tek kada sam premeštena na poluintenzivu, a to je bilo trećeg dana nakon prođaja.

Za to vreme su mi donosili bebu na „maženje“ kako to oni kažu, ali su je, pretpostavljam, za to vreme hranili adaptiranom formulom. To je prva greška koja se pravi u bolnici. Majka koja se porodila carskim rezom, takođe, može odmah da doji. Možda u tom slučaju ne bi mogla da prima jake analgetike i neko bi morao da joj prinese bebu, ali to u našim licenciranim, Baby friendly porodilištima ne bi trebao da bude problem ili možda grešim?

Druga greška je to što se bebe za to vreme ne poje sa cuclom za flašicu, već se u flašicu stavi parče sterilne gaze preko koje beba sisa mleko iz flaše. Prvi put kada sam to videla bila sam šokirana. Zašto to rade ne znam tačno? Da li da ne bi morali da sterilišu cucle ili da bi ih tako brže napojili? U svakom slučaju na taj način bebe brže gutaju mleko i nepravilno drže usta što kasnije stvara problem kod navikavanja na dojku.

I treća greška sa dojenjem, koja se pravi već u porodilištu je uobročavanje. Drugim rečima beba se doji na određeno vreme, a ne onda kada je zaista gladna. Bebu vam donose na nekih tri sata, preko noći se pravi i duža pauza, pretpostavljam da ih i tada dohranjuju formulom.

Meni je mleko uveliko krenulo pre prvog podoja i nadolazilo je sve više, sestra mi je sugerisala da se izmlazam da bi smanjila nabreklost dojki, ali ja to kao većina prvorotki nisam znala pravilno da uradim i grudi su počele sve više da se stvrdnjavaju. Išla sam u školu za trudnice, iako sam znala da ću imati carski rez, ali to mi nije mnogo pomoglo u ovoj situaciji.

Onda je sestra odlučila da preuzme „stvar“ u svoje ruke i počela da me izmlaza ručno. Taj bol mogu da objasnim samo onima koji su ga preživeli, sve zvezde sam videla, a nakon tako „stručnog“ izmlazanja dobila sam otok areole zbog kojeg su mi se skratile bradavice i na taj nači je bebi posle bilo još teže da je uhvati.

Kada su mi konačno doneli bebu na prvi podoj sa mnom je bila babica koju sam ranije angažovala da mi pomogne. Možda to nije ok, ali nisam bila od onih koje misle "ja ću sve sama", "neću nikome ništa da platim iz principa", itd. Jednostavno, osećala sam se sigurnije zbog toga što sam imala nekog „svog“ pored sebe. Ona je uradila sve što je mogla, ali moje grudi su bilo ogromne, nabrekle i otečene, a moja beba uspavana i hipotonična zbog blage žutice koju je imala.

Hvatala je moja beba bradavicu, ali je često puštala i svako ponovno vraćanje bebe na nju je bilo prava noćna mora zbog bolova koje sam trpela. Za one koji ne znaju kako to izgleda, beba se za bradavicu uhvati kao pijavica. Ako je beba pravilno prislonjena na bradavicu, ona jezikom stvara vakum i na taj način ona ne mora da vuče sve vreme, već povremeno pa se odmori i onda opet. Sve to ne bi bilo ništa strašno da vaše dojke nisu bolne i iziritirane do granice izdržljivosti.

Vremenom bradavice postanu kao šmirgl papir grube i neosetljive, ali u prvih par nedelja osećaj nije nimalo idiličan kao na onim slikama na kojima vidite majku koja doji bebu. Zbog toga što su mi areole bile otečene i beba nije mogla da uhvati bradavicu, morala sam da koristim silikonske bradavice. To je još jedna potencijalna opasnost da se beba odvikne od sisanja ili da se navikne samo na sisanje preko njih.

Pored svih tih muka i bolova moj problem sa prekomernim stvaranjem mleka se samo pogoršavao, neko bi pomislio blago tebi, ali nje baš tako. Moj podoj je izgledao tako što sam bebu aktivno dojila pola sata, a sat vremena se izmlazala pumpicom, nakon toga sam obavljala ličnu higijenu, stavljala razne masti i obloge i nakon toga bi mi u najboljem slučaju ostajalo pola sata, sat za odmor i spavanje do sledećeg podoja. Agonija. Tako u jednoj reči mogu da opišem prvih šest, sedam nedelja nakon porođaja.

Više nisam znala kada je dan, kada je noć. Sve se vrtelo oko dojenja i sisa. :) Šetala sam se okolo po stanu kao avet, sa pelenama uvučenim u grudnjak za dojenje, ponekad sam se odbijala od zid koliko sam se teturala. Mislila sam da neću preživeti. Sada se nasmejem kada se toga prisetim. Na sve te muke, dolazi do pada hormona i raspoloženje vam se menja, plakala sam ko kišna godina i mislila kako je moj život propao. :)

Jedina uteha u svemu tome je bilo to što je beba lepo napredoval i sve bolje smo funkcionisale zajedno. Polako je spadao otok na bradavicama, a ja sam otkrila da je najbolji lek za naprsline i otoke, ostaviti svoje mleko da se osuši na bradavicama i ne stavljati ništa drugo. Sve masti, lanolini i drugi preparati su dovodili samo do toga da je dojka bebi klizila iz usta i činila je nervoznom. Beba koja je gladna i umorna najmanje voli da joj sika stalno ispada iz usta. Počinje da plače, neće ponovo da je uhvati, mlada majka se unervozi, plaši se da će beba ostati gladna i tako nastaje začarani krug.

Vremenom sam izbacila silikonsku bradavicu, što je beba prihvatla bez problema i počela je da sisa u pravilnim vremenskim razmacima od dva i po, do tri sata. Posle par meseci taj razmak se povećao, ali se sve do kraja perioda dojenja budila u toku noći. Prvo dete sam prestala da dojim sa nepune dve godine, jer sam ostala u drugom stanju, a drugo dete sam dojila dve i po godine. Oba deteta sam isključivo dojila prvih šest meseci, nisam ih pojila ni vodom.

Bilo je čudnih pogleda, indiskretnih pitanja tipa: „Kada planiraš da prestaneš da dojiš?“, ali ja sam odlučila da dojim sve dok meni i bebi to bude prijalo. Imala sam čvrstu volju i ubeđenje da je to najbolji način i da moram iskoristiti ono što mi je priroda podarila.

Moje lično mišljenje o dojenju se zasniva na iskustvu i onome što sam pročitala, a glasi ovako:

Dojenje počinje u glavi, zato pre nego što donesete bebu na svet porazgovarajte iskreno sa sobom i priznajte šta zaista želite i da li ste spremne da idete do kraja. Da li ćete učiniti sve što bude trebalo da dojite bebu i da li želite i možete da istrpite sve bolove, nedoumice i strahove vezane za sam čin.

Ako tad kažete: „DA, spremna sam da učinim sve.“, ništa osim fizičkih nedostataka (a to se može videti i pre same trudnoće) vas ne može sprečiti da svoju bebu dojite bar neko vreme. Dojenje je najprirodniji i najnormalniji način hranjenja. Zamislite naše predake i kako su oni tada preživljavali bez formule. Jeste, uvek je tu bila neka dojilja za bogatašice i mleko životinje za siromašne, ali većina žena je dojila svoju decu i nije ni razmišljala da li će to moći ili ne.

Davno sam čitala knjigu Crveni šator Anite Dajamant u kojoj se lepo opisuje život u zajednici nekad, kako su se žene porađale kod kuće i negovale u krugu porodice od strane drugih žena i rođaka. Pročitajte je ako budete u prilici, divna je. Možda je ta veza sa prirodom i sa drugim ljudima, pažnja starijih i iskusijih žena ono što nam fali u ovom našem, savremenom svetu. Možda sve te silne informacije samo zbunjuju mladu majku i mistifikuju jedan divan i prirodan čin.

Ono što je nekada bilo prirodan sled događaja nakon porođaja, danas je postalo tema mnogih rasprava, uzrok mnogih nezadovoljstava, a proizvođači adaptiranih fomula su u toj situaciji straha i nesigurnosti savremenih majki videli svoju priliku i ponudili rešenje. 

Nije problem u tome što postoji zamena za majčino mleko, hvala nauci na tome, već što se ono sve više koristi kao alternativa. Postoje žene koje bi mogle da doje svoju bebu, ali ih guši osećaj vezanosti i taj ritam života, žele da se vrate životu koji su vodili pre roditeljstva što pre.

Meni lično je bilo najjednostavnije da dojim svoje bebe. Hranu sam uvek imala sa sobom u odgovarajućoj količini i odgovarajuće temperature. Dojila sam ih na javnom mestu, u autu, kod prijatelja, bake, gde god sam se zatekla u vreme podoja. Ljudi na to gledaju blagonaklono i retki su slučajevi o kojima ste možda čitali, kada vas ljudi prekorevaju zato što dojite na javnom mestu. Uostalom koga je briga za njih!?

Nikog ja ne nagovaram da doji niti to želim, samo hoću da ukažem na to koliko je buke podignuto oko jedne tako lepe, prirodne i jednostavne pojave. I kada bih htela da budem paranoična, rekla bih da je sve to maslo proizvođača veštačkih formula. U svakom slučaju svi smo mi odgovorni za svoje odluke, život je pun izazova, a ovo je samo još jedan od njih.

Za kraj:

Ne postoji slabo mleko

Ne postoji vodeno mleko

Ne postoji žena koja uopšte ne proizvodi mleko

Bolje je i tri kapi majčinog mleka nego ništa (posle ga dohranite adaptiranom formulom)

Majčino mleko u sebi sadrži antitela, formula ne

Majčino mleko je savršeno

Adaptirana formula nije savršena, ali je dobra zamena kada nema majčinog mleka

Ljudi su sisari, jasno vam je zašto

Niko nije rekao da je lako

Za najbolje stvari u životu se morate potruditi, a ovo je jedna od njih

Dok sam pisala ovaj tekst naišla sam na informaciju da u Srbiji samo 13% majki doji svoju decu! 

Da li je moguće da smo toliko inferiorni u odnosu na naše predake, kada je dojenje u pitanju, a toliko superiorni kada su u pitanju tehnologija i nauka? 

Da li smo se mi možda ulenjili i potražili lakši put?

Volela bih da čujem vaše mišljenje.

Još izvora na ovu temu:

http://mahlat.rs/moja-prica-o-dojenju-nema-foto-nema-video/
http://www.maminsvet.rs/2016/09/24/kako-marketing-adaptiranog-mleka-potkopava-pokusaje-mama-da-doje/#.WACtceV97IV
http://mamaizmagareceklupe.com/juce-tvoje-danas-svacije/

Ovo sam ja :)

Spoma Avramov Photography

Spoma Avramov Photography

Spoma Avramov Photography