PORODIČNA ŽENA

Privatna kolekcija

“Spark.me konferencija je je dizajnirana da vas inspiriše, da zapali vašu maštu i podstakne vas da pronađete svoju ISKRU – tu, jednu stvar koja vas čini posebnim, ideju koja će vas izdvojiti iz gomile, zajedno sa ljudima koji su vam potrebni da bi to ostvarili.”

Ovo je rečenica na sajtu Spark.me konferencije koja je na mene ostavila najjači utisak i zaista u meni zapalila iskru želje da budem tamo i postanem deo te velike zajednice koja čini promenu.

Pre tri godine sam sa svojih 40 godina prelomila i odlučila da napravim veliku promenu u svom životu. Napustila sam posao koji sam radila do tada i počela da se bavim poslom potpuno drugačijim od onog za koji sam se školovala.

Polako, ali sigurno napuštala sam do tada naučene obrasce ponašanja. Daleko od toga da je bilo lako, ali osećaj straha od nepoznatog, koji sam tada imala ujedno je bio i strašan i sladak. Bilo je mnogo sumnji, prepreka, začuđenjih pogleda i komentara okoline, a ja sam samo želela da radim i živim od onog što volim.

Strah od izlaska iz zone komfora je bio manji od radoznalosti i želje da pogledam šta je tamo napolju i zakoračim u nešto nepoznato i novo. Danas radim ono što volim, svaki dan učim i napredujem, a to me čini srećnom i zadovoljnom. Kada pogledam u budućnost vidim svoju svrhu i cilj.

Želim da budem na konferenciji Spark.me jer hoću da osetim tu energiju, da čujem druge ljude koji su prošli i još uvek prolaze kroz ove promene kroz koje prolazim ja. Ponajviše jer želim da učim i to znanje prenesem dalje, ljudima sličnim meni.

Želim da upoznam nove i ponovo sretnem stare prijatelje, želim da napunim baterije i osetim polet koji osetim svaki put posle ovakvih konferencija. Želim da ponovo dođem u Crnu Goru posle punih dvanaest godina i izgubim se u plavetnilu Jadranskog mora i neba. Želim da moja kamera ovekoveči lepote prirode i momente konferencije, po prvi put nakon što je fotografija postala moj posao.

Želim…

I za kraj rečenica koja mi uliva nadu da ću postati jedna od sparkovaca:

“Naš cilj nije da budemo najveća konferencija u region, već da budemo konferencija koja pravi najveće pozitivne promene.”

Pozitivne promene, to je ono što mi treba, to je ono što nam svima treba! J

Nikon obrađena fotografija

Kada sam jutros otvorila oči na jednom od kanala je išao Jurrasic World, jedan od omiljenih mi filmova. Ćerka se ušuškala pored mene i odlučila sam da danas sebi dam malo oduška tako što ću ga odgledati sa njom. Dok sam uživala, odjednom se pojavila scena koja je inicirala ovaj post.

Džulijen Mur (Julianne Moore) u krupnom kadru fotografiše dinosauruse legendarnim Nikon F5 fotoaparatom. Ovaj model Nikonovog fotoaparata se pojavio u mnogim kinematografski značajnim filmovima, ostao je upamćen u Apokalipsa danas, Mostovi okruga Medison, Gorile u magli, Pod vatrom,Godina opasnog življenja, Supermen, Spajdermen... I još mnogim drugim poznatim i manje poznatim filmovima i serijama.

Nikon je japanska korporacija osnovan 1917. godine i ove godine puni 100 godina svoga postojanja! Zaista impozantno. Nikon je nastao spajanjem dve kompanije (“Optical Instruments Department of Tokyo Keiki Seisakusho” i “Reflecting Mirror Department of Iwaki Glass Manufacturing”) kojima je optika bila primarna delatnost, i koje su imale bliske veze sa vojskom. Na početku svog rada kompanija je nosila ime Nippon Kōgaku Kōgyō K.K. (Japan Optical Industries Co., Ltd.), dok je današnji naziv “Nikon Corporation” aktuelan od 1988. godine.

Canon, njegov mlađi brat osnovan je skoro dvadeset godina kasnije, 1934. godine, takođe u Japanu. Pored ova dva giganta postoji još mnogo kvalitetnih i poznatih foto brendova kao što su: Leica, Pentax, Olympus, Fuji, Minolta (koju je kupio Sony).

Canon neobrađena fotografija

Ono što ovde želim da pojasnim je nešto drugo, nešto što oni manje upućeni ne vide na prvi pogled. Iza ove scene stoji nešto mnogo suptilnije, a to je večita marketinška borba i rivalitet između dva brenda, između „nikondžija“ i kanonžija“. Između „crvenih“ i „žutih“ ! Ja sam trenutno na svetloj strani, tj. žuta, tačnije „nikondžika“, dok su oni drugi na tamnoj strani, crveni, „kanondžije“. :)

Otkud taj rivalitet i zašto?

Svako od njih će vam izneti hiljadu razloga zbog kojih se opredelio za jedan od ta dva brenda, ima onih koji su koristili oba, ali su se na kraju opredelili za jedan od njih. Neki dublji razlozi za taj sukob mišljenja ne postoje, osim ako izuzmete da je to večita trka između prvog i drugog na listi najboljih. Kao i u nekim drugim stvarima, npr. prosto volite neki sportski klub i njegov stil igre i to je to. Činjenica je da oba benda prave odlične fotoaparate i da su sa svakim modelom sve bolji i bolji.

Najčešće navođeni razlozi zbog kojih postoji sukob između „žutih i crvenih“ je da Canon daje toplije, žuće tonove fotografiji i ima bolji video snimak, dok Nikon daje za nijansu hladnije tonove. I to je sve, reći ćete? Da, to je sve, bar u nekom širem smislu, što se tiče detalja, oni se razlikuji u zavisnosti od modela do modela fotoaparata. Na prvom mestu od toga da li je crop ili full frame telo, koje je veličine senzor i koliko pixela ima fotografija...

Jedna od najvećih zamerki Nikonu je nekomaptibilnost novijih modela objektiva sa starijim telima i nekompatibilnost sa telima drugih brendova. U tom smislu Canon je napravio iskorak i zbog toga zasluženo zauzeo prvo mesto po popularnosti ispred Nikona, koji je na odličnom drugom mestu svetske liste proizvođača foto opreme.

Što se tiče tih toplijih tonova koje Canon daje, oni su vam bitni samo u slučaju da radite u JPG ili JPEG formatu, ako radite u RAW formatu, taj „problem“ ćete rešiti koristeći neki od programa za editovanje fotografija (PS npr.). Sa druge strane, neki fotografi više vole te hladnije i po meni realističnije tonove koje daje Nikon.

Znam, znam da će me sad neki ljubitelji i navijači Canon tima sada osuditi, ali nema razloga za ljutnju. Kod mene je u pitanju prva ljubav i morate me razumeti. :)

Šalu na stranu, kao i svi fotografi, volela bih da jedno vreme radim i sa Canon fotoaparatom i da onda dam konačno mišljenje, mislim da bi to bilo najrealnije iskustvo i najpošteniji sud, ali pošto trenutno nisam u mogućnosti da zamenim fotoaparat, to ostaje samo tiha čežnja.

Ko zna, ako se nađe neki sponzor ili Canon Srbija odluči da me angažuje kao foto blogera, možda mi se i pruži ta prilika? Bilo bi lepo da kad bi u nekom narednom periodu ovde čitali moj review o Canon 5D mark IV ili njegov comparison overview sa Nikonom d810? :)

http://www.techradar.com

Savet za kupovinu

Za sve one koji tek nameravaju da kupe fotoaparat iz amaterskih ili profesionalnih razloga, pre nego što se konačno odlučite, pokušajte da nabavite onaj model i brend koji želite da kupite i da malo radite sa njim, držite ga u ruci, vidite kako vam „leži“ zbog anatomije vaše šake i dizajna određenog modela. Proverite da li vam odgovara njihova težina sa objektivom i blicom, zbog vaših fizičkih predispozicija.

Ovo možda nisu tehnički parametri fotoaparata, ali su takođe vrlo bitni preduslovi za izbor određenog modela i brenda. Jednom kad kupite fotoaparat, nećete ga tako brzo zameniti, a svaka prodaja polovnog fotoaparata nosi finansijski gubitak.

Zato pre prve kupovine dobro razmislite i odvagajte. U svakom slučaju srećna kupovina i želim vam dobro svetlo! :)

Spoma Avramov photography

Retki su ti trenuci inspiracije, ali ih ima. To je onaj momenat kada shvatite da možete sve što želite i možete biti. Da su jedina ograničenja ona koja sama sebi postavite. Ako ste pomislili da će ovo biti još jedan od onih smaračkih motivacionih tekstova, prevarili ste se.

Suština je u tome da mi zaista možemo sve što želimo, ok ne možemo baš preko noći postati Rokfeler (Bog da mu dušu prosti), ali ako vam je to cilj, čak je i to dostižno. Kad bolje razmislite pa i on se rodio kao običan čovek i otišao na onaj svet go i bos kao što je i došao, a 101 godina života posle 6-7 transplantacija srca i nije neki dug život, kad uzmem u obzir da je moj deda, boemčina živeo 86, sa samo jednim izvađenim zubom.

Tajna za ostvarenje svojih mogućnosti i želja leži u tome kako ste zamislil da dođete do njih? Dakle, način na koji ćete doći do željenog cilja. Većina motivacionih govornika, iliti koučeva, vas uči da je dovoljno da nešto samo dovoljno jako želite, napravite prvi korak ka tome, priglite životnu energiju, radost ljubav...

Jedina istina u svemu tome je ’pravljenje prvog koraka ka željenom cilju’, a onda i drugog i trećeg, petog, suština priče je da se do željenog cilja dolazi trudom, radom, učenjem. Motivacija se podrazumeva, ako niste motivisani, cilj nije pravi ili vas je baš briga i dobro vam je tako kako vam je.

Ne priznajem izgovore tipa: „Ja bih, ali ne znam kako, ne mogu sada, nemam sa čim, sa kim, evo samo da...“, molim vas, ali kad vas molim, ne smarajte me, sklonite mi se sa puta, ne tražite od mene razumevanje, pomoć, podršku. Ne trošite moje vreme i energiju. Možda vi mislite da je meni lako, da mi se može, da je vama teže, da ne znam kako je vama?

Ni ne moram da znam, ni vi ne znate kako je meni, pa vas ne smaram, već guram svoj život i kada je gorak i težak i kada je lep i sladak. Ne može se to izmeriti, kome je teže, a kome lakše. Svako svoje breme nosi na različite načine, nekome je život sve oduzeo, pa ide nasmejan kroz njega, takav mu mentalni sklop, a neko sve ima, ali je nesrećan baš zbog one jedne sitnice koja mu fali i to je opet do mentalnog sklopa.

Volim da citiram nepoznatog autora: „Loše detinjstvo ne može biti izgovor za kasniji život.“ Svi mi imamo priliku da učinimo nešto od sebe i svog života, pitanje je u kojoj meri smo motivisani da to uradimo i koliko snage imamo u sebi. Sve češće srećem ljude koji samo kukaju nad svojom sudbinom, ali ništa ne rade da je promene.

I ja sam znala da budem tužna, neraspoložena, nemotivisana, ali sam po prirodi neko ko neće ići okolo i demonstrirati svoje stanje svima i očekivati sažaljenje. Podrška prijatelja je uvek dobrodošla, tada idem kod onih koji će me prvo „išamarati“ (znaju oni ko su :)), na koje ću se naljutiti, zbog kojih ću prestati da se samosažaljevam i na kraju ustati obrisati suze, namesisti krunu, ustati i nastaviti dalje.

Možda zvuči lako, ali nije, uopšte nije lako, ali može svako! :) Zvučim kao ona reklama, ali to je istina! Jedan iskren prijatelj koji će ti u lice reći istinu, možda njegovu istinu, ali drugačiju od tvoje je vredniji od hiljadu lažnih prijatelja koji te tapkaju po ramenu i uljuljkuju te u tvojoj bespomoćnosti. Jedan pravi prijatelj, koji će te naučiti da pecaš je vredniji od stotinu onih koji ti donose ribu.

Često se ljudi zadovolje prvim, nametnutim izborom u životu. Nekada kao zombiji idu kroz život ne razmišljajući da izvan te kutije u kojoj žive postoji jedan paralelan, sasvim drugačiji svet. Da postoji ono o čemu se usuđuju samo da sanjaju, sumnjaju da su dovoljno dobri ili ništa manje dobro od onih koji taj život uveliko žive.

Ne treba gubiti vreme na razmišljanje o tome čija je krivica što tako misle i žive. Činjenica je da je moguće jedno veče leći u kutiju, a sledećeg jutra se probuditi na sunčanoj livadi. Ono što vam niko ne može oduzeti je upravo u vašoj gavi, jer sve je to stvar percepcije i ta kutija i ta livada.

Svi ste bar jednom u životu imali, kako mi psiholozi to volimo da nazovemo, A-HA momenat. Znate, to je ono iznenadno prosvetljenje, kada ste do malo pre bili slepi kod očiju i odjednom progledali, sve vam je savršeno jasno, sve se uklapa i dolazi na svoje mesto. Kada vam se to desi, zapamtite taj momenta i šta je dovelo do njega i zadržite ga.

Kasnije, kada dođu ’teški dani’ vi se prisetite tog osećaja, tog prosvetljenja, to je vaša nada i motivacija, ne dajte je nikada i nikome! I nastavite da gurate, onaj prvi pa drugi, milioniti korak i stićićete tamo gde ste krenuli. Možda to neće biti vaš prvobitni cilj, jer ćete na tom putu još mnogo toga naučiti, upoznati još mnogo različitih ljudi, ali će to biti vaš izbor, a ne nekog drugog.

Eto, baš mi je došlo da po ovom lepom danu osetim inspiraciju i motivaciju, udahnula sam sve ove prolećne miomirise, sela, ovo je izletelo iz mene i sad odoh da se izgubim u vidu povetarca u krošnjama voćki...

Ako vam ikad zatreba pravi prijatelj da vas „išamara“ i vrati na pravi put tu sam! <3

Vaša S <3

pexel.com

Puna energije i inspirisana, došla sam kući sa juče završenog BlogOpena. Za one koji možda ne znaju šta je BlogOpen to je regionalni susret blogera, prvi put je održan 2007. i ova godina je jubilarna. Naslov vas je verovatno zaintrigirao da otvorite ovaj post, ali da li ćete dobiti željeni odgovor? Pošto ja ne pišem klikabilne naslove zbog svoje dobre reputacije, odmah ću vam odgovoriti na ovo pitanje.

Ne, u Srbiji nema velikog novca od blogovanja.

Možda vam sad nije jasno zašto sam onda sretna i zadovoljna? Zadovoljna sam zato što u Srbiji možda nema velikog novca od blogovanja, ali ima mnogo prilika da se on zaradi preko, sa, uz blogovanje, a meni je to dovoljno motivišuće i inspirativno.

Većina učesnika koju sam videla i čula je preko svog bloga uspela da postane vidljiva i da stekne dobru reputaciju. Ta reputacija i određeni stavovi i afiniteti su ih preporučili korisnicima njihovih usluga.

Neki od njih su kroz blog istakli svoju profesionalnost i ekspertizu u određenoj oblasti. Neki su zbog svoje harizme i duhovitosti uspeli da privuku veliki broj čitalaca, a to ih je kasnije dovelo u kontakt sa velikim marketinškim agencijama, koje su u njima prepoznale potencijal.

Pojedini su kroz male niše pisali o svojim interesovanjima i isto tako na mala vrata ušli kod velikih kompanija i postali vodeći u svojoj oblasti. Drugi su opet svoje iskustvo i znanje vezano za blogovanje, marketing, PR uspeli da unovče kroz organizovanje konferencija, edukacija, kurseva.

Neki blogeri su toliko autentični sa svojim stilom pisanja i surovom iskrenošću da se brendovi prosto otimaju da upravo oni budu ti koji će ih predstaviti. Iza takvih blog postova stoji lično mišljenje kome „obični“ ljudi veruju, a oni svojim stavovima to poverenje opravdavaju.

Moj savet za početnike je: "Budite drski, hrabri, proaktivni!". Upravo je to ono što je nekim blogerima otvorilo vrata u svet start-upova i omogućilo im da oni i njihovi potomci budu sigurni i obezbeđeni u budućnosti.

Pre svega, budite iskreni, jer kako je jedan od njih rekao, ako si bloger možeš biti srećan jedino ako si iskren. Mi na prvom mestu pišemo za sebe, onog trenutka kad počnemo da mislimo na to šta će publika misliti, reći, to više nije to, a publika na prvom mestu reaguje baš na tu iskrenost.

Jedino se tako možemo povezati sa drugima i kod njih izazvati empatiju. Jedino tako ih možemo navesti da nam veruju. Bez tog poverenja nema ni veze.

Najinspirativnije od svega je to što kroz blogovanje možeš doći do svog cilja ni jednog dana ne radeći, jer kako je rekao Konfučije: „Odaberi posao koji voliš i nećeš morati da radiš nijedan dan u svome životu.”.

Sa druge strane, blogovanje vas može odvesti u sasvim drugom pravcu od onog za koji ste mislili da je vaš cilj i otvoriti vam vrata potpuno novih znanja i svetova.

Za kraj samo da dodam, blogovati može svako, a uspešan bloger može biti samo onaj koji piše iskreno, predano, iz srca i stomaka. Nije lako istrajati na tom putu, pun je uspona i padova, nedostatka inspiracije, podrške, razumevanja, ali ako istrajete, sve to će biti iza vas, a iznad vas samo nebo kao granica.

Živeli mi blogeri!

P.S.:

Hvala ti Mirjana zato što si tako iskrena i pravi prijatelj!

Hvala Deda Bor što si tako duhovit i podrška!

Hvala Tanja na tvojoj mudrosti i istrajnosti da održiš ovu manifestaciju!

Hvala Jovana i Milena što ste mi bile partners in crime!

Hvala Aleksandra i Jelena na nesebičnosti i profesionalnosti!

Hvala Ljubice što imaš poverenja u mene i što te moja kamera voli!

Hvala Marko na energiji i motivaciji!

Hvala Petre na drskosti i hrabrosti koja pokreće na akciju!

Hvala Brano što si tako div(i)na i ulepšavaš ovaj svet!

Hvala Angelina na istomišljeništvu i sapatništvu!

Hvala Miloše sugrađaninu moj što si tako vedar i otvoren! :D

Hvala i svima drugima koje nisam uspela da čujem i pomenem i nadam se da se vidimo uskoro!

Spoma Avramov photography

#BlogOpen

Lična arhiva :)

U poslednjih par dana do mene sve više dolaze komentari i tekstovi vezani za savremeno roditeljstvo i majčinstvo, mislim da je to po dobrom starom svemirovom zakonu privlačenja. Moram nešto reći na tu temu jer polako počinje da mi smeta.

Sve više je krajnosti i isticanja negativnog kada je roditeljstvo u pitanju i sve to u cilju da bi se samo privukla pažnja i još više degradirala ona iskonska i prava veza između roditelja i deteta. U jednom od takvih tekstova, autorka sebe, sa ponosom naziva najgorom majkom na svetu, jer eto ona više nije htela da pazi svoju malu decu dok su se pored bazena igrala bez nadzora. Razlog, umorila se od toga da bude "najbolja mama na svetu".

Da li je to emancipacija? Da li je ova krajnost rešenje problema? Ne slatka moja, ti si neodgovorna majka i ne bih ti dala ni nacrtanu ovcu da čuvaš, a ne decu koju si rodila svojom, a ne njihovom, voljom. Za takve stvari u bolje uređenim državama, socijalna služba oduzima decu roditeljima zbog nebrige i zapostavljanja.

Ti tekstovi veličaju žensku individualnost i nezavisnost tako što se odriču uloge majke. Nemam šta da dodam na tu temu, jer je po meni je to nelogično. Žena i bilo koji čovek je celina u svakom trenutku svoga postojanja. Žena koja ima potrebu da ističe svoju profesiju u odnosu na ulogu majke ili svoju zaokruženost i bez toga što je postala majka ima neki problem sa majčinstvom.

Ne znam zašto u takvim tekstovima osuđuju žene koje kažu da su se ostvarile onog trenutka kada su postale majke? Zar je to za osudu? Da li je to gore od toga da kažeš da si se ostvarila tako što si postala inženjerka, psiholog, ekonomista? Svako od nas ima pravo da se zaokružuje i oseća kako želi i niko tu nije manje vredan.

Ja se nisam ostvarila onog trenutka kada sam postala majka, ja se ostvarujem svakog trenutka svoga života, sa svakim događajem, doživljajem, iskustvom koje steknem. Mene je roditeljstvo i majčinstvo oplemenilo na sasvim poseban način, na koji me ništa drugo ne može oplemeniti. Oplemenila me je i škola i hobiji koje imam. Oplemenili su me ljudi koje sam srela u svom životu i koji su u njemu svakodnevno.

Jedna stvar mi nije jasna, ne vidim razlog zašto bi neko želeo da ističe da je roditeljstvo, majčinstvo (kako god želite) nešto što nije potrebno isticati u biografiji jedne žene? Ako je to tako, onda je ova emancipacija nešto što vas je ograničilo i uskratilo na drugi način. Ona vas je osudila da se odreknete jednog velikog dela svoga života. Samo da biste dokazale da ste svoje, jake, ravnopravne? Umesto da ističemo ono zbog čega smo drugačije od muškaraca, mi se sve više trudimo da se svedemo na njihovu meru i poništimo sve ono što je jedna od esencija ženskog bića, a to je da da život.

Razmislite malo o tome.

pexels.com

Danas sam bila na klizanju sa klincima. Nisam neki, ludilo, klizač, ali volim taj osećaj slobode i brzine koji mi klizanje daje. Imala sam malo dužu pauzu zbog povreda koje smo moji članovi porodice i ja zadobili u prethodnih par godina, ali sa klizanjem je kao sa vožnjom bicikla, jednom naučeno, nikad se ne zaboravlja.

Kao i svaki put krenula sam polako i ukočeno, malo previše ukočeno. Tačnije, toliko ukočeno da me je počeo boleti svaki mišić u nogama i leđima. Posle par krugova počela sam da osećam grčeve u stopalima. Morala sam da sednem i odmorim. Bolovi su postajali sve jači i jači. Pomislila sam da odustanem i izađem sa leda. U tom trenutku došla je moja ćerka i pitala me šta se dešava, da je ne bih zabrinula, rekla sam da sam se malo odmorila i da se vraćam nazad sa njom.

Ustala sam sa jakim bolom u tabanima i stala ponovo na led. Ono što se tada dogodilo, šokiralo me je! (mali tribjut žutoj štampi :P :D) Stopala su prestala da me bole! Osećala sam da su mi mišići opušteniji i da se ne osećam ukočeno. Klizala sam sve brže i fleksibilnije. Opet je sve bilo kao pre.

pexels.com

Gužva na klizalištu mi nije smetala, povremeni uleti sa strane su me plašili, ali sam ih uspevala izbeći. Neki su bili brži od mene, neki sporiji, neki veštiji, neki nisu imali pojma... U jednom trenutku pomislim kako je klizanje kao meditacija (to isto pomislim i za plivanje dok sam u vodi :D), počnem da razmišljam o disanju i zamasima, mislim o ritmu i sinhronizovanju pokreta sa udahom i izdahom.

Odjednom zastanem, izgubim ravnotežu, dok letim shvatam šta mi se dešava, ali sam nemoćna, padam na cenjenu pozadinu, ublažavam pad dlanovima, osećam bol u ručnom zglobu. Sledeća stvar koju sam uradila je da pogled iza mene, da li će neko da me „pokupi“ odnazad, deca dolaze do mene zabrinuta, ruka me boli, pomeram je da proverim koliko je povređena i ustajem lako i brzo.

Klinci se smeju, ali im nije svejedno, čiste me od leda, osećam da nije ništa povređeno osim mog ponosa i pozadine, ali ok! :D Nakon što smo razmenili utešne reči i par šala na moj račun, polako kližem dalje. U tom trenutku moj sin kaže nešto što me za trenutak prosvetlilo: „Mama ti se sad plašiš da se vratiš na led?“

pexels.com

Sve mi tog trenutka prolazi kroz glavu, i moj primer njemu i život i padanje i dizanje i nameštanje krune, i nastavljanje dalje i sličnost celog tog dolaska na klizanje sa stvarnim životom i preduzetništvom i meditacija i disanje i drugi ljudi...

„Ne sine, ne plašim se, samo me malo boli levi guz!“ :D, smejemo se svi zajedno, ponovo kližem, kao da ništa nije bilo, osećam onaj bol, tu je da me opomene, da se ne zanosim praviše, ali osećaj klizanja je predivan i ona sloboda i brzina i strast koja te nosi dalje i zbog koje se ne sećaš ni pada, ni bola, samo radost življenja...

E tako i u životu i u svemu što radite, neka vas nosi strast i taj predivan osećaj slobode i sklada sa prirodom, ljudima. Budite hrabri, ustanite i nastavite dalje, bol će proći, kao i propuštena prilika.

Život je tako lep i pun mudrosti, zar ne...? ;)

pexels.com

Možda ovaj naslov zvuči smešno, ali kako vreme prolazi, sve sam ubeđenija da je za samostalno rukovođenje firmom potrebna poprilična zrelost. Ne obavezno izražena u godinama života, već mentalna, psihička zrelost, koja podrazumeva svest o sebi i samopouzdanje u ono što jesmo i šta radimo.

Pre par dana sam na strani koju vodim na društvenim mrežama bila svedok jedne banalne situacije. Žena koja je član grupe obrisala je svoje pitanje, na koji je dobila pozamašan broj odgovora. Razlog tome je bio, ni manje ni više to što joj se nisu dopali neki od odgovora koje su joj drugi članovi dali. Verujte mi na reč sve je bilo vrlo pristojno, asertivno i bez uvreda.

Grupa je inače namenjena preduzetnicama i cilj joj je pružanje informacija, podrške i saveta ženama, majkama koje žele da započnu svoj posao ili ga već imaju. Ponekad ovu grupu posmatram kao fokus grupu i postavljam u njoj pitanja koja bi mogla poslužiti za unapređenje daljeg rada grupe ili neku korisnu temu od opšteg značaja.

Konkretno, tog dana postavila sam pitanje o temama koje bi članice volele da čuju. Između već poznatih i standardnih odgovora, pojavilo se i jedno drugačije pitanje. Kako znati kada je pravi trenutak za širenje posla, tačnije primanje još jednog radnika?

Odgovori koji su usledili, očigledno nisu bili po volji ženi koja ih je postavila jer su donekle ukazivali na neke greške koja ona pravi u svom poslu. Komentari su bili korisni i konstruktivni. Neki su bili toliko dobri da su davali detaljne savete kako da organizuje posao, animira ciljnu grupu i održi kvalitet.

http://www.lovequotesmessages.com

Svi ti divni saveti i komentari su nestali samo sa jednim klikom, jer se njoj nije dopala sugestija da nešto ne radi dobro i da pristup mora da se menja. Da ona mora da se menja! Očigledno je savete i kritiku shvatila kao ličnu uvredu. Što je, naravno, bilo pogrešno. Mnogima bi ti saveti koristili, ali je sujeta u ovom slučaju, bila ispred opšte dobiti.

Na kraju sam se zapitala: „Zar je toliko teško primiti kritiku?“ Još važnije: „Da li je takva osoba spremna da bude preduzetnik?“. „Kako raditi za druge ljude, a ne slušati njihovo mišljenje o našem proizvodu/usluzi?“. „Za koga mi onda radimo i kuda će nas to odvesti?“.

Sasvim je izvesan odgovor na ova pitanja: „Ne, ova osoba nije sposobna da bude preduzetnik zato što je ne zanima mišljenje potencijalnih klijenata. Ona ima svoje mišljenje o svom radu i ono je vodi ravno u propast.“.

Da li ste i vi jedna od takvih osoba, koja želi da čuje samo povlađivanje za svoje ideje i koja se naljuti i vrlo lično shvati kritiku? Ako jeste, pokušajte da to promenite dok još imate vremena za to.

Tuđa kritika i hejt mogu biti vrlo koristan alat za rad na sopstvenom proizvodu (usluzi, štagod to bilo). U oba slučaja i ako su konstruktivna i dobronamerna kritika i ako je nedobronamerna ili zlonamerna kritika tj. hejt.

U prvom slučaju, ljudi dele sa vama svoje iskustvo, usmeravaju vas u pravcu koji će vam pomoći da bolje razumete svoju ciljnu grupu. U drugom slučaju, hejteri vam se podsmevaju i govore vam šta ne valja u vašem poslu/proizvodu i na taj način vam opet pomažu i usmeravaju vas u određenom pravcu.

http://www.lovequotesmessages.com

Jedini problem kod negativne reakcije je lični momenat koji se pojavljeje u komunikaciji. Hejter često ume da vređa osobu lično i u takvim situacijama je teško ostati distanciran od njegovog mišljenja. Upravo tako, to je samo njegovo mišljenje, mi ne znamo zašto on tako reaguje i govori, ali to nema veze sa nama.

Ako tako priđete situaciji, distancirate se od negativne emocije hejtera, koja preti da obuzme i vas, takav komentar može postati dragocen savet. :)

Pre par dana sam susrela jedan odličan primer osobe koja savršeno upravlja hejterima i njihovim emocijama. Maksimalno ih koristeći u svoje svrhe. Od kada sam na društvenim mrežama pročitala sam mnogo stručnih tekstova na temu digitalnog marketinga.

Jedan od autora tih tekstova je Istok Pavlović. Njegovi tekstovi su mi mnogo puta koristili. To nisu uvek sažvakana znanja, što je i za očekivati, ali je mnogo više nego što neki drugi autori „daju“. Ono što sam još primetila je da njega ljudi ili poštuju ili ih nervira. Nema sredine. Ne znam zašto je to tako, ali jeste.

Ljudi koji ga prate na njegovom profilu su veoma raznovrsni, ali neću pogrešiti ako kažem da je dve trećine ljudi tamo zbog toga da bi ga vređalo. Jako čudno. Za svo ovo vreme ja ni jednom nisam videla da ga je neki uvredljiv komentar izveo iz takta i da je odreagovao na lične uvrede upućene bez ikakvog razloga i povoda.

Pre par dana je na svom blogu objavio Ultimativnivodič kroz digitalni marketing – sve na jednom mestu koji je doživeo salvu hejta i ciničnih komentara. Uglavnom su tako komentarisali „ljudi od struke“, a razlozi za to su navodno bili ti što je tekst površan, nestručan, nedovoljno obiman itd. Šta su pravi razlozi za takvu reakciju mogu samo da nagađam.

Jedan od razloga je taj što su mnogi od tih stručnjaka vrlo sujetni po pitanju svoje kompetentnosti, tako da svi koji nisu apsolutni vladari i za tri koplja iznad njih, nemaju šta da traže na tom polju. Drugi su opet videli kako nestaje još jedna tema za njihove preskupe i beskorisne jednodnevne kurseve. Dok su treći ljubomorni što se oni toga nisu dosetili prvi.

Niko, ali niko od tih ljudi koji su sa prezirom komentarisali nije rekao da će uraditi nešto bolje i kvalitetnije od sadržaja koji su komentarisali sa toliko uvreda. Koliko ja znam to bi bio jedini valjan argument, ali ne bih da ulazim dalje u tu priču.

Elem, mene više zanima ona korist od hejta, koju u ovom slučaju ima Istok. Dok sam čitala komentare ispod njegove objave, jedan mi je privukao posebnu pažnju. Neko je napisao da ne može da veruje da on može biti toliki mazohista, da stalno nanova piše materijale koji izazivaju toliku količinu bure uvreda.

Pomislila sam: "Zaista, niko ne može biti toliki mazohista, on to sigurno radi namerno i promišljeno." I kao što je još neko spomenuo, svaka takva situacija je za njega jedan eksperiment in vivo. Samo još jedno ispitivanje tržišta. :)

http://www.lovequotesmessages.com

Tako i vi treba da priđete kritici onoga što radite. Prvo odbacite sve što se odnosi na vas lično, ako posle toga ostane nešto, analizirajte koliko to zaista ima veze sa onim što radite, ako zaista ima, razmislite, zapišite, prespavajte.

Sutra, ako i dalje bude imalo značaja za vas, pokažite to osobi od poverenja i iskustva. Konsultuje se sa nekim iz struke, u krajnjem slučaju angažujte stručnjaka da vam pomogne.

Za kraj, nije sve tako crno u kritici i hejtu, ima tu što-šta za poneti sa sobom, samo od vas zavisi da li ste dovoljno spremni i dovoljno zreli da to čujete, prihvatite i primenite.

Želim vam mnogo uspeha u odrastanju i sazrevanju, jer jedino tako može rasti i vaš biznis!

Sve se spremam ovih dana da napišem koncept za svoj nastup na Freelance festu u organizaciji iSerbia i evo konačno da to i uradim. Oni su omladinsko udruženje građana okupljeno oko ideja inovativnosti, fokusiranja na rešenje, održivosti, saradnje i sve to kroz svoje projekte. Freelance fest je jedan od njih i ima za cilj informisanje mladih o mogućnostima koje im nudi freelancing.

Na Freelance festu nastupam sa Jovanom Perković, novinarkom, blogerkom, nesuđenom profesorkom filozofije i mojom, slučajno otkrivenom, rođakom. :) Zahvaljujući njoj i njenom angažovanju na sajtu Honorarci, priliku da učestvujem na ovom festivalu sam dobila i ja.

Imaćemo zajednički nastup u obliku intervjua 30.1. u 18.20h u Sali Amerikana, Doma omladine u Beogradu. Obe imamo iskustva u javnom nastupu, ona mnogo više od mene, ali zbog specifičnosti forme morale smo da osmislimo neke ključne teme oko kojih ćemo formirati svoju priču. Za izlaganje smo napravile Power point prezentaciju sa ključnim temama i pitanjima o kojima ćemo pričati (o tome u nekom od narednih tekstova).

I tako, dok sam ja razmišljala o našim pitanjima i odgovorima na njih, shvatla sam kolika je odgovornost govoriti pred toliko mladih ljudi i da je nabitnije od svega biti iskren sa njima kada je preduzetništvo i freelancing u pitanju. Bar bih ja volela da je neko prema meni bio iskren.

Poslednjih par godina mnogo projekata finansiranih od strane Vlade i raznih udruženja ima za cilj da podstakne mlade ljude i ljude koji ostanu bez posla, da se otisnu u preduzetništvo i freelancing, koji je takođe jedan oblik preduzetništva. Moj utisak je da mnogi od njih ulaze u sve to nedovoljno obavešteni i nepripremljeni.

Kao freelancer (slobodnjak) vi radite za nekog drugog, ali po satu, danu, projektu, a pri tome niste realno zaposleni ni za jednog poslodavca, odnosno, niste zaposleni u nekoj firmi. Freelanceri posao obično traže na on-line berzama poslova kao što su Freelancer, Elance, Odesk, Upwork ili preko nekih drugih posrednika.

Po definiciji, kao slobodnjak, nemate radno vreme (radite koliko želite, poštujete rokove i zahteve klijenta), niste vezani za kancelariju i pisaći sto, i sami sebi kreirate karijeru. Sve to zvuči sjajno, ali ima i svojih nedostataka, za koje bi trebali da znaju svi oni koji planiraju da se jednog dana otisnu tim vodama.

Veći broj ljudi koji se okrene freelancingu i preduzetništvu to uradi iz prinude. Ostane bez posla, ne može da nađe posao u nekoj firmi, porodična situacija... Način na koji donosite odluku o tome utiče na vašu motivaciju, dokazano je da ljudi koji svojom voljom postaju slobodnjaci imaju veću motivaciju za rad i lakše prevazilaze poteškoće, na koje će, zasigurno, naići.

Jedna od prvih prednosti koja se navodi je odsustvo radnog vremena. Za većinu ljudi je to super, ali lako može da postane pakao,verujte mi na reč. Bez dobre organizacije vremena imate mač sa dve oštrice. Jedna je stalno kašnjenje i probijanje rokova, a druga je utisak da stalno radite i da radite mnogo više nego neko ko je zaposlen u firmi i ima poslodavca iznad sebe.

Zato je bitno da pre upuštanja u freelancing savladate veštinu upravljanja vremenom. O svim tehnikama ove veštine ću pisati u posebnom tekstu, a za sad bih vam objasnila HITNO-BITNO ili ABC MATRICU. Ova matrica će vam pomoći u određivanju prioriteta pri odabiru zadataka i redosleda njihovog obavljanja. Koji ćete zadatak prvi uraditi zavisi od toga koliko je on HITAN i koliko je BITAN.

ABC MATRICA glasi ovako:

1. Prvo radimo one zadatke koji su nam HITNI I BITNI

2. Onda radimo zadatke koji su BITNI, ALI NISU HITNI

3. Na kraju radimo zadatke koji NISU BITNI, A NISU NI HITNI

Ako svoje dnevne obaveze rasporedite po ovoj matrici, mnogo je veća verovatnoća da ćete svoj radni dan završiti na vreme i biti zadovoljni rezultatima rada.

https://duanmarketing.wordpress.com/

Druga prednost freelancinga, koja se navodi, je da na taj način radite koliko želite. To baš i nije tačno. Radite onoliko koliko morate, kao i u nekoj firmi, samo što je ovde sva odgovornost na vama. Kako za uspehe, tako i za neuspehe. Kada ste bolesni nema otvaranja bolovanja i određenog iznosa koji i dalje leže na vaš račun, isto važi i kada vam je bolesno dete ili neko drugi od porodice.

Kada ste freelancer sami sebi uplaćujete penziono, zdravstveno i socijalno osiguranje, tako da u iznos koji zaradite morate računati i to. Struja, voda, troškovi amortizacije sredstava za rad, takođe, padaju na vaš budžet. Kada vam se pokvari osnovno sredstvo za rad (u mom slučaju fotoaparat, mobilni telefon i računar) troškovi popravke i nabavke novih sredstva opet dolaze vama.

Zato se prema zarađenom novcu morate odnositi mudro. Rasporedite ga za sve ono što planirate da uradite sa njim. Troškovi firme, troškovi amortizacije, ušteđevina za periode u kojima ćete zarađivati manje. Angažujte knjigovođu, ako niste upućeni ili ne želite da se bavite sa tim. To je još jedan trošak, ali vam na duže staze može uštedeti vreme i novac.

Edukacija! Ovo nikako nemojte zaboraviti, biti slobodnjak znači da stalno morate učiti i raditi na sebi! Ako nećete vi nešto uraditi, ima ko hoće. Konkurencija je ogromna i stalno dolaze mlađi, motivisaniji, maštovitiji ljudi. Ono što je njihova mana je da još uvek ne znaju kako se „igra“ ova igra, ali zato stalno morate biti u toku sa novim trendovima i znanjima!

Ovde bih spomenula i cenu rada. Kada je budete određivali prema klijentu, imajte na umu sve ove stavke koje sam prethodno navela. Vašeg klijenta nije briga da li se vama pokvario računar, on samo želi da se posao završi u određenom roku, a to može biti veoma stresno ako nemate rezervni plan.

Kažu da je još jedna od prednosti samostalnog rada da niste vezani za kancelariju i pisaći sto. Ponekad zaista poželim da jesam. Dešava mi se da veći deo dana provedem u stanu ispred računara, što vam dođe isto kao i kancelarija. Razlika je samo u tome što ne morate izaći iz pidžame, ne morate imati urednu kosu i poslovnu toaletu.

Često pored posla koji obavljam radim još sto drugih, kućnih poslova, pravim doručak deci, spremam krevete, kuvam ručak, odvodima decu u školu, idem u nabavku...

Da se razumemo, ja sam srećna što sam bila u prilici da svoju porodicu, decu na prvom mestu, ispratim u svim njihovim potrebama, što sam bila tu za njih i što sam ih gledala kako odrastaju. Sa druge strane, jako je teško hendlovati između svih tih uloga i ostati fokusiran na svaku od njih. Neću reći da nije moguće, ali posle nekog vremena postaje frustrirajuće i imate osećaj da ništa od svega toga ne radite posvećeno i sa 100% predanosti.

Često pozavidim mužu koji ode u kancelariju i sve što on tog dana treba da uradi tamo je da radi svoj posao. Ja prosto to ne mogu, ne toliko zbog mene, već i zbog toga što vaša porodica ne doživljava takav posao kao „pravi“, njima je normalno da vas prekidaju za nešto usred rada, kada je neko od dece bolesno, naravno da ću ga ja negovati, jer muževljevo otvaranje bolovanja znači i manje „sigurnih“ prihoda...

Prednost samostalnog kreiranja karijere vas može odvesti u dva pravca: u svaštarenje i preveliku specijalizaciju. U oba slučaja imajte na umu cilj. Bez njega nema rezultata ni karijere. Zato je pre bilo kakvog započinjanja preduzetništva i freelancinga bitno da sebi postavite cilj, koji ćete „razbiti“ na više manjih ciljeva i zadataka. Tako će vam biti lakše da se motivišete.

Život kao i posao koji ćete u njemu raditi počnite doživljavati kao maraton. Bitno je da imate cilj i da budete fokusirani na njega, put do njega podelite na etape, ostavite vremena za odmor, zabavu, nagrade, prijatelje, porodicu.

Ovu sličicu sam našla na internetu i toliko je istinita da boli. Moj savet svima vama koji se tako osećate i koji tek treba da započnete freelance karijeru je da se prema tom poslu odnosite u potpunosti kao prema svakom drugom poslu u firmi.

pixabay.com

Ustalite vreme rada, početak i kraj. Ostavite sebi pauzu za doručak/ručak/predah, nemojte jesti iznad računara dok radite. Odaberite kutak u kome ćete raditi i držite ga uredno i pregledno. Ne morate oblačiti baš odelo i štikle, ali se pristojno obucite u neku casual varijantu za slučaj da imate Skyp razgovor sa klijentom ili poslodavcem. Higijena, takođe, trudite se da vam kosa i nokti budu uredni kao za svakodnevnu komunikaciju sa ljudima. Naučite svoju porodicu i prijatelje da vas ne uznemiravaju dok radite. Izlazite svakodnevno napolje iz stana, prošetajte, pozovite prijatelje da razmenite razmišljanja sa njima.

Kada ste sa porodicom ne mislite na posao i obrnuto. Nije lako, ali nije ni neizvodljivo. Za sve je potrebno vreme i trud, ali je vredno toga. Osećaj koji imaju ljudi koji samostalno dolaze do svog posla, zarade i uspeha je fantastičan. Većina freelancera i preduzetnika se ne bi menjala sa ljudima koji rade u firmi. Onaj ko jednom oseti slobodu samostalnog donošenja odluka, izbora i ličnog uspeha, nikad više ne poželi nešto drugo.

Svi ste dobrodošli na Freelance fest! :)

Za sva dodatna pitanja i podpitanja stojim na raspolaganju. :)

Dodatak: Na Freelance festu je bilo sjajno, prezadovoljne smo i Jovana i ja, a OVDE možete pročitati njen utisak nakon svega. :)

Spoma Avramov Photography

Nije ovo prvi put, a sigurno ni poslednji da se tekstovi koje neko napiše na svom blogu/sajtu nađu na tuđem. Ne bi to bilo toliko strašno da te neko lepo pita, zamoli za preuzimanje. Još manje bi bilo strašno da ponudi povećanje prometa na tvom blogu/sajtu tako što će linkovati tekst. Najbolje bi bilo da ti neko ponudi honorar za to što si uradio, uložio vreme, trud, energiju.

Najgore od svega je što to traje i što su poznati portali postali toliko beskrupulozni i bezobrazni da bez ikakvog pitanja kradu blogerske tekstove, nepotpisane ih postavljaju na svoje sajtove sa kojih ih drugi manji sajtovi i portali šeruju i kao izvor zajedno sa linkom navode upravo njih! A izvor nema nikakve koristi od toga.

Da li to znači da smo mi jadni, bedni, beznačajni, da treba du budemo sreći što je neki sajt iza koga stoji politika ili neki drugi iza koga stoji izdavački mogul toliko jaki i iznad zakona da bez i trunke skrupula mogu da kradu tuđe tekstove, a ovi manji portalčići, jadničci će da ih potpisuju ispod ukradenog materijala?

Meni se upravo to desilo. Pronašla sam svoj autorski tekst, za koji sam uredno plaćena, na četiri sajta. Dva od njih su veliki portali (zvaćemo ih glavonje), a druga dva (zvaćemo ih potrčko) su skinula vest sa jednog od njih i uredno ga linkovala za jedan od ta dva sajta (valjda od straha da ih ne kazne zbog preuzimanja!).

Niko nije kontaktirao ni mene ni sajt za koji je tekst napisan. Na jednom od glavonja sam potpisna, obe glavonje su napisale ime sajta sa koga je tekst originalno preuzet, ali toliko sitno, da ja, koja sam ga sa namerom tražila, nisam mogla par minuta da ga pronađem. Potrčci su kao izvor potpisali jednog od glavonja kao izvor.

Za one koji se ne bave blogovanje i on-line marketingom, sav promet koji bi trebao da ide na izvorni sajt odlazi na glavonjin sajt, što sa pretraživača, što sa društvenih mreža, što sa potrčkovog sajta. Ako vas neko linkuje broj veza koje imate sa drugim sajtovima, takođe podiže vaš rejting na pretraživačima. U ovom slučaju i to izostaje za vaš blog/sajt, a korist opet ima samo glavonja jer je on linkovan od strane potrčka.

Šta glavonja ima od toga?

Ima besplatan sadržaj za male pare, dobru statistiku i mnogo sponzora i oglašivača.

Šta glavonja ne radi?

Ne plaća blogeru po tekstu, već „novinara kopivrajtera“ (kopivrajting počinje da dobija potpuno drugo značenje u ovom slučaju) koji na dnevnom nivou skida više tekstova nego što prosečan bloger može da napiše i postavlja ih na firmin portal za minimalac.

Sve vam je jasno. Kao dan.

Svašta sam pročitala danas, razne uvrede na račun blogera, najgora je bila: „ako ti smeta krađa, piši dnevnik u svesku!“. Dno, dna... Što je najgore to je napisala novinarka, bivši radnik jednog od tih portala.

Blog je specifična pisana forma, u najvećem broju slučajeva pisana iz ličnog, privatnog, jedinstvenog ugla. Ako vam se dopada kako ta osoba razmišlja i piše, kontaktirajte je, ponudite joj saradnju, dogovorite se. Ali ne, vi to nećete, ne želite, lakše vam je i jeftinije da zaposlite diletanta koji će kopirati 10 tuđih tekstova, nego da platite 10 blogera koji će vam pisati po jedan tekst!

O cenama oglasnog prostora tih portala neću ni da pišem, samo ću vam reći da su cene DRAKONSKE! Ko li to plaća da mi je znati? Od toga se, verovatno, uredno plaća par jadničaka, koji po pravilu budu glavni okrivljeni kada ih uhvatite u krađi autorskog teksta. Sve pod opravdanjem da je „kolega nov i da još nije obučen“!

Koga vi to zamajavate?

Više puta je istaknuta reputacija tih portala i tradicija istih. Zar je moguće da posle toliko vremena, koliko radite, vi zapošljavate ljude i bez obuke ih postavljate da vam kaljaju obraz i reputaciju? Ako je tako i treba da vam se dešava sve ovo! Ako nije, onda nam je svima jasno da se radi o klasičnom primeru instruisane krađe i prebacivanja odgovornosti na podređenog.

Uvek iste priče i izgovori, najlakše je izviniti se. To je jedino što su portali u Srbiji naučili. Ako te uhvate, izvini se, ponudi (ovim redosledom) potpisivanje, link, materijalnu nadoknadu (što je najređe i samo pod uslovom da je oštećeni dobro obavešten i zapreti tužbom). Čak ni tada neki portali ne žele da prihvate krivicu, već se nadaju da će se izvući.

Razne epitete su nam lepili, od toga da smo hejteri, da smo zavidni, da smo lenji jer pišemo kada nam se piše, da smo dokone domaćice, nepismeni i neobavešteni...

Da ja vama nešto kažem, većina nas je veoma obrazovana (pri tome ne mislim samo na diplomu), načitana, upućena i obaveštena. Svestrani smo, pratimo savremene trendove, tehnologiju, on-line marketing, trgovinu, PR, promociju, medije. Društveni smo, kulturni i predusretljivi. Prilično jedinstveni i mislim da to najviše iritira one koji bi hteli 'leba bez motike.

Jedina „mana“ većine nas je što nismo sistemski ljudi, što nećemo da se utopimo u većinu, što imamo svoje mišljenje, što nam je draži taj naš hleb blogerski nasušni, nego te vaše pogače sa pelinom. Što nećemo nekog glupandera iznad nas da nas ubija u mozak za 20.000, a da se on bahati sa rezultatima našeg rada, već nam je draže naših samostalno zarađenih 20.000.

Velike su k’o kuća kada samostalno dođeš do njih!

Za kraj, slatki su vam ti naši tekstovi kao ono grožđe iz basne, svesni smo mi toga, džaba se pravite da su kiseli i skupljate usta kad vas uhvatimo dok ga jedete! :D

Пријавите се на: Постови ( Atom )

PORODIČNA ŽENA

featured

Iskra je u tebi, samo je potraži - Why I want to attend Spark.me 2017

Zašto Nikon, a ne Canon? :)

Odlučila sam, biću sve što mogu!

Ima li para od blogovanja?

Kome smeta jaka mama?

Klizački Zen

Da li ste dovoljno „odrasli“ da budete preduzetnik? I kako iskoristiti kritiku i hejt za unapređenje posla.

Kako je biti mama freelancer?

Kako je blogersko slatko grožđe postalo kiselo

O meni

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava

featured

O meni

ŽELITE DA ME ANGAŽUJETE?

Instagram

NAJČITANIJE

MOJA PISANIJA

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava