PORODIČNA ŽENA

Izvor sa interneta

Sačeka me jutros tag na FB-u i komentar „Spomenka daj blog post na ovo!“. Pomislim, navikili ljudi da se borim za pravdu i pričam šta mi je na umu pa se šale! ;) Ali kada sam pogledala snimak, imam šta da vidim.

Pitanje:„Šta je zajedničko za Cecu Ražnatović, Suzanu Mančić, Aleksandra Radojčića , Ninu Janković i Istoka Pavlovića?” Reklama za srpsko mleko!

Ne tako davno, za one koji su to već zaboravili, u majčici Srbiji je nivo aflatoksina bio 0,05, ne znam čega, da bi jedan vispreni i nadasve mudri ministar rešio solomonsko pitanje: “Šta učiniti sa galonima zaraženog mleka?”, predlogom da se gornja granica poveća za deset puta!

I vuk sit i krave na broju!

Epilog te priče manje više znate. Dotični ministar, koji je isto to mleko pio pred novinarim, posle se izvinjavao, obećavao vraćanje nivoa otrovne supstance na prethodni nivo i spisak proizvođača i mlekara kada uzorci budu obrađeni u holandskoj laboratoriji.

I dan danas, niti je nivo aflatoksina vraćen na evropske standarde, niti znamo poimence koje mlekare prodaju mleko sa nivoom aflatoksina iznad 0,05. Pristigli rezultati su prikazani kao zadovoljavajući po novom propisu (0,5), ali i pored toga je bilo onih čiji uzorci su imali nivo veći, čak i od tog. Naravno pored svih rezultata su stajale šifre umesto imena.

Skandal je zataškan novim skandalom i drugim problemima kojima ne oskudevamo zadnjih dana, a priča o mleku je aktuelna samo još nekolicini nas. Ja još uvek ne pijem kravlje mleko iz prodavnice, nabavljam kozije od pouzdavnog proizvođača, a ova reklama mi govori da jedan veliki deo ljudi radi isto.

Izgubljeno poverenja kupaca i korisnika se ne vraća tako što se u reklamu stave “majka nacije”, par mladih Montevideo glumaca i jedan on line lik, čisto da se zadovolje svi segmenti korisničke populacije!

Poverenje se vraća izrečenom istinom, izvinjenjem i primenom pravih rešenja.

Sve ovo deluje jadno i providno, ali možda neko i popije ovo Cecino mleko, hoću reći manipulaciju.

Ipak, ona je majka nacije…

Samo nikako da shvatim ko nam je otac?

Unapred izvinjenje, video je zaštićen i zato ga nije bilo moguće postaviti na blog.

Juče sam prisustvovala prvoj Regionalnoj konferenciji Profemine. Dan je počeo turobno, loša prethodna noć, teško buđenje i put “za Beograd!”. I sad bih ja mogla pisati o hotelu Hyatt, odličnoj organizaciji, masovnom odazivu posetilaca, medija, raznih profesionalaca, brojnim gostima iz zemlje i regiona, veštim moderatorima panela, ali neću.

Pisaću o jednom opštem utisku koji sam ponela kući, zbog kojeg još dugo u noć nisam zaspala. Lagala bih kada bih rekla da su mi sve teme bile podjednako interesantne, ali bile su interesantne reakcije učesnika i publike na pojedine teme i komentare. Pričalo se tu o ženskim željama, strahovima, reikiju kao tehnici za oslobađanje od stresa, trudnoći i njenim rizicima, lepoti i estetskoj hirurgiji, ženama od pera, popularnoj kulturi, plesu i modi.

Ono što sam ja zaključila je da žene, bez obzira na sve ono što su postigle po pitanju svoje emancipacije i dalje za to traže potvrdu i priznanje. Agresivnost i “muškobanjast stav” krije nesigurnost. Sve dok jedna obrazovana žena, intelektualka, svoju snagu bude definisala rečima; “Ja sam u književnosti muškarac sa sisama!” to će značiti da se ona na svom životnom putu, nije ni makla od mesta sa koga je krenula.

Ne vidim ništa loše u isticanju svoje ženstvenosti, takođe ne vidim ništa loše u tome što žene svoje, prvenstveno “ženske”, kvalitet mogu da upotrebe za sticanje prednosti. Zar muškarci ne rade to isto, kada su njiovi atributi i kvaliteti u pitanju? Zašto bi se uopšte trudile da budemo jednake sa muškarcima?

Dok se mi, žene, trudimo da budemo jednake, da budemo priznate, prihvaćene, večno lepe i mlade emancipacije neće biti. Treba prosto da dođemo i uzmemo ono što nam pripada na način koji je svojstven samo našem polu i nama samima. Da se ne trudimo da budemo nadrndane oštrokonđe, botoksirana čudovišta, jeftine fufice i ko zna šta još, da bi nas neko voleo i priznao, već ono što jesmo.

Treba da budemo pametne, mudre, nežne, kreativne, rečite, privlačne, zavodljive, saosećajne, senzualne. Treba da budemo ŽENE. Jer ako mi nećemo, niko drugi ne može. Muškaraca je dovoljno na ovom svetu, žene su im potrebne kao kontrateža i uzemljenje. Mi živimo u istom univerzumu, ali u paralelnim svetovima. Ti svetovi se dotiču i podstiču, oni rastu zajedno i pomažu jedan drugom da opstane.

Mi zajednički stvaramo naše potomstvo, bez naše harmonije i ljubavi nema čovečanstva. Oni su naši prijatelji, ljubavnici, sapatnici. Zašto im zameriti nešto što im je priroda dala, a društvo nametnulo? Oni to nisu sami tražili. Isto tako treba da gledamo na svoju ulogu i svoje kvalitete. Kada to bude bilo tako i oni će nas gledati na taj način.

Ne degradiraju nas muškarci, to je samo odraz naše lične nesigurnosti u njihovim očima.

Ti si čovek, ti si žena, ti možeš sve!

http://www.muskimagazin.rs/

Već par dana unazad, sa meni bliskim ljudima, prežvakavam priču o devojkama nekada i sad. Prvi razlog za tekst je to što se zadnjih dana ne može živeti od priča iz VB i seksa koji se odigrao već prvog dana šoua. Dotični kanal pratim malo, a sad još manje, emisiju uopšte. Drugi razlog je izlazak moje sestre u grad, posle dužeg vremena i situacija zatečena na terenu. Ne tako davno nas dve smo prepričavale jedna drugoj koga smo srele, kako je ko izgledao i ta navika se zadražala do danas. J

Ono što sam posle razgovora i razmišljanja sažela u dve tačke je da su dve glavne teme 80% današnjih devojaka:

· - Kako da budem primećena - potreba za eksponiranjem, razgolićenost, prekomerno šminkanje, razne intervencije (silikoni, liposukcije, veštačke trepavice, nokti, umeci...)

· - Kako da nađem momka - nemogućnost da se nađe partner za vezu koja bi u budućnosti mogla da se završi brakom.

Kapirate vezu? Promiskuitet postoji od kada je sveta i veka, neki kažu da se nekad bolje prikrivao, a da smo sada moderniji, emancipovaniji pa se to više pokazuje. Da li se vi slažete?

Ja baš i ne.

Sigurno da je oduvek bilo seksa pre braka, ali mislim da su devojke više držale do sebe, a to pokazuje i potreba da se to sakrije od okoline, da se to uradi sa nekim sa kim je brak „gotova stvar“.

Danas, ne što ne kriju, već su same devojke postale šetajući seks! Odeća ne sakriva ništa, šminka je napadna i sve na njima vršti j... me! I momci to zdušno rade. Onda dođe jedan, pa drugi, pa treći,... u jednoj godini, naravno.

I onda, najednom zakuca trideset i neki rođendan! Devojka počne da se sračunava koliko je njih „pregazilo“ i shvati da bi bilo vreme da se „smiri“ nađe dobrog momka iz poštene porodice, koji voli njene roditelje i želi najmanje dvoje dece i psa. Ako još ima svoj stan ihaaaaj!

E ne ide to tako drage moje. Takav momak se „peca“ sa 22, 23 J dok je guza još visoko, obrazi rumeni, a glas o tebi ne stiže pre tebe same.

Ne kažem da na seks treba čekati do braka, ali ga upražnjavati sa svakim koji naiđe? Zar ne mislite da su upravo tolika ponuda i lakoća dolaženja do istog dovele do toga da momci ne žele duge veze i ženidbu? Naprotiv, momci žele da se momče što duže! A onda, kada i uđu u brak sa četrdeset i pet nastave po starom, zato što se gvožđe kuje dok je vruće, staro drvo se ne savija itd.

Nije to problem od juče, počelo je to još devedesetih sa sponzorušama i siromaštvom, a sve ostalo je legenda. Idoli mladih: Ceca, Jeca, Krleuša i njihovi „jaki momci“, političari, gazde... Kakav uzor su ta deca imala i šta su one shvatile govori to što su im danas uzori Stanija, Ava, Severina!

Prodaj se dobro, isfabrikuj se, tako ćeš nahvatati nekog lovarnog i živećete srećno do kraja života?!

Savremena bajka, sa još bajkovitijim krajem.

Evo i jedan muški TEKST na ovu temu.

Izvor internet

Ne volim da pišem tekstove na trending topic teme, ali želela bih da se osvrnem na par činjenica. Cela kampanja Argeta "Odobrile mame" je od samog početka loša, a zašto?

1. Pašteta, kao namirnica, se ne nalazi na spisku zdravih, bez obzira da li je reklamiraju prave ili lažne mame

2. Argeta je svesna ove činjenice i zbog toga je napravila manipulativan marketinški potez organizujući konkurs „Odobrile mame“

3. Majke kao simbol ljubavi i poverenja stavljene su u vremensku i prostornu blizinu sa ozloglašenim proizvodom

4. Ljudi su i ovako osiromašeni i sa ovakvom reklamom će kupovati nezdrave proizvode sa manje krivice

Zaključak:

Upotreba fotografija lažnih mama u kampanji je za svaku osudu, ali bar nisu ukradene sa nekog drugog sajta, bez pozivanja na izvor, već kupljene. To je veoma česta praksa i kod velikih kompanija. Ali ono što je najgore od svega je upotreba psihološke manipulacije u kampanji, koja je takođe vrlo česta u marketingu, sa tom razlikom što su u ovoj meta DECA!

Svako ima pravo da odluči šta će raditi sa svojim i životom svoje dece, ali nemojte da nam Argetini PR-ovi pričaju bajke o mirisu supe u fabrici i mlevenom mesu u pašteti! Da je to istina jeli bi Argeta bolonjez sos, a ne masni namaz iz konzerve. (Link u prilogu je u međuvremenu skinut, sve reklame za Srbiju su uklonjene. Iz tog razloga na linku je reklama za Mame iz Slovenije)

Svaki prodavac nekretnina zna da treba da namiriše stan vanilom pre dolaska kupca. Zašto? Zato što će ga to asocirati na detinjstvo, baku, kolače, lepe uspomene i zbog toga će želeti da kupi taj stan. Tako da asocijacije, na miris supe, u izjavi korporacijskog PR-a, opet treba da probude ta sećanja kod vas, mene i podstakne nas da kupimo tu paštetu. Kampanja se i dalje nastavlja, rat za tržište se nikad ne završava, ni po cenu zdravlja dece...

Otrežnjujuće, zar ne?

P.S. Ukucajte na Googlu reči dete, pašteta i pretražite slike. Nećete naći ni jednu jedinu fotografiju za ove meta reči. Interesantno.

Naslov u novinama: Ubica na dan ubistva poslao majci SMS da je voli: “odmah sam znala da nešto nije uredu” prosečnom čitaocu skreće pažnju zbog svog senzacionalističkog prizvuka, ali ono što je meni zaparalo uši odnosi se na nešto drugo. Otkad je rečenica:“mama volim te”, postala signal da nešto nije uredu i da li se upravo tu krije koren takvih tragedija?

Živimo u vremenu kada je savremena porodica izložena mnogim izazovima: ratovi, nestašica, besparica, tranzicija, samo su neke od situacija u kojima smo se često nalazili zadnjih dvadesetak godina. U pozadini svega toga je napetost, otuđenost, ljutnja, nezadovoljstvo. Roditelji sve više rade da bi svojoj deci obezbedili osnovnu egzistenciju, dok sa druge strane, sve manje vremena provode sa tom istom decom.

Nedavno sam imala konstruktivnu raspravu, sa poznanicima, na temu velikih porodica. Jedan od stavova je bio, da je besmisleno “pravljenje” dece u nedostatku materijalnih sredstva za njihovo podizanje. Moje lično stanovište je da deca u velikim porodicama ne moraju pod obavezno imati osećaj manje vrednosti zbog nedostatka određenih materijalnih dobara, kao što ni deca u imućnim porodicama ne moraju biti zasipana pažnjom i ljubavlju.

Po mojim shvatanjima ljubav i briga su ono što stvara stabilnu i zdravu ličnost, materijalna dobra su tu samo da bi nam, koliko-toliko, olakšala život i služila svrsi. Robovanje stvarima i trendovima je još jedna od tekovina savremenog društva i tema za neki drugi tekst. Većina od nas je bar jednom u životu, bila u prilici da shvati, da u nekim životnim situacijama, ni sva materijalna dobra ovog sveta ne pomažu i ne mogu zameniti prazninu zbog nedostatka neke osobe i njene ljubavi.

LJUBAV! Opet se vraćam na početak teksta. Od kada je 'Volim te!', umesto crvenim slovima ljubavi, ispisano crvenim slovima za uzbunu!? Kada roditelji prestanu svojoj deci da govore: ljubavi, dušo, srećo, volim te? Kada deca roditeljima prestanu da govore: pomozi mi, tužan sam, volim i ja tebe? Kada se ta otuđenost pretvori u usamljenost, nesigurnost, osećaj niže vrednosti? Kada se pretvori u poremećaj ponašanja, posesivnost i potrebu da zadržimo nekoga po svaku cenu, makar ga morali ubiti?

Svaki dan, od trenutka njihovog rođenja, govorim svojoj deci da ih volim i što je najvažnije, to i osećam. Ne mogu da zamislim dan kada će te reči zvučati strano na mojim usnama i biti signal za nešto loše. Ne mogu da zamislim da će te reči ljubavi, biti reči kojima će moje dete tražiti oproštaj od mene i ovog sveta. Volite svoju decu i govorite im to! Moraju znati da će uvek postojati neko ko je tu za njih i da ljubav ne treba tražiti silom, već da je svako od nas zaslužuje.

VOLIM VAS! :) :***

Sva prava na sadržaje u tekstu zadržana.

Izvor internet

Mislila sam da će ovo biti jedan kratak post, ispostavilo se da je tema mnogo ozbiljnija od naslova.

Danas, dok su se moji klinci oblačili, primetila sam na nozi svog sina crno-plavo-ljubičastu masnicu. Dužine 7-8cm i širine 1,5cm, na cevanici, malo ispod kolena. Šokirana, pitala sam ga: “Gde si se udario tako jako?”. Trenira fudbal i prethodni dan je imao utakmicu, ali oblik modrice je bio čudan.

Odgovorio je da se udario na rođendanu, na kome je bio tog istog dana. Bila sam šokirana! “Pa kako tako da se udariš? Šta si to radio?” I sve ta pitanja i podpitanja, ali i dalje mi nije bilo jasno. Onda mi je on objasnio, kako su animatorke organizovale igru, u kojoj su se deca trkala od jedne do druge klupe!? Naravno, kada dečak od 8 godina, pun snage, uhvati zalet, ne može da stane na pedalj od klupe, već se svom snagom zaleti u nju!

Možda ja preterujem, možda će neko reći da sam hiperprotektivan roditelj, ali, ovo nezadovoljstvo se skuplja već duže vreme. Tri godine radim sa rođendaonicama i igraonicama, još duže idem na rođendane u iste i nagledala sam se svačega! Od prostora prilagođenih toj nameni na spratu stambene kuće, u nusprostoriji u dvorištu u kome žive vlasnici, do prostora na tavanu, podrumu, hali… I da ne nabrajam više, svega ima, ljudi valjda misle da je dovoljno da namalaju zidove, montiraju “kaveze” i da je tu kraj. Tačnije, početak “biznisa”!

Sa druge strane, raspon cene zakupa rođendaonica je od 4.500,00 dinara do 8.000,00, samo za zakup prostora i animatore. U pojedinim igraonicama cena po detetu iznosi 400,00 dinara i uključuje jedan sok. Od toga animator dobija od 1000,00 do 2000,00 dinara. Lepa suma, kada se uzme u obzir da rođendani traju 2-2,5 sata. Ove cene se odnose na Novi Sad. Koliko sam upućena, cene u Beogradu su i do 100% veće!

Animatori su posebna priča. To su, uglavnom, priučene "devojčice i dečaci", bez nekih osnovnih znanja iz pedagogije i dečije igre. Svoje neznanje nadoknađuju drekom, njarenjem i besciljnim skakanjem. Igre se u većini igraonica ponavljaju, što se odražava na dečiju (ne)zainteresovanost. A problem je i animacija male dece, kao i dece različitog uzrasta. Čast izuzecima, neke od animatora poznajem lično i smatram ih profesionalcima. Rođendane svoje dece organizujem u prostorima u kojima oni rade i osećam se sigurno kada znam da su oni sa njima. Nažalost takvih je nekoliko.

Kada se bolje razmisli, odlazak dece u igraonice-rođendaonice uopšte nije bezazlen, osoblje nije kvalifikovano za taj posao, nije obučeno za pružanje prve pomoći u zadesnim stanjima, igre nisu testirane i prilagođene, u zavisnosti od uzrasta i fizičke sposbnosti dece… Prostori nisu prilagođeni i pitanje je da li bi prošli inspekcijsku kontrolu? I na kraju, higijena. Šta mislite kako i koliko često se čiste oni “kavezi” i gumeni dvorci?

Kada se prošle godine desio požar u diskoteci "Contrast", inspekcija za zaštitu na radu je, pored ostalih, najavila kontrolu i rođendaonica i igraonica. Kao i sve ostalo kod nas, ni ta akcija nije sprovedena do kraja. Ko bi još mislio o rođendaonicama kada se ima preča posla? Razmislite malo o tome gde šaljete decu kada idu na rođendane ili u igraonicu! Kakvi su to prostori, da li bi evakuacija u slučaju požara bila moguća i da li su animatori osobe od poverenja?

Moje skromno mišljenje je da bi svaka osoba koja se bavi decom, makar to bilo na dva sata u rođendaonici ili igraonici, morala da prođe neku obuku i da ima kvalifikaciju iz neke oblasti bliske pedagogiji. Sve ostalo je kao da ste tridesetoro dece poverili svojoj sestričini.

Što je u krajnjem slučaju jeftinije…

P.S. Jedan primer roditeljske krajnosti, kada su animatori u pitanju :)

Izvor sa interneta

Pre nedelju dana sam pročitala ovaj tekst: „Detetu stalo srce zbog ismevanja na Facebooku” i užasnem se, po ko zna koji put! Od kada je moje starije dete krenulo u školu, jedna od tema u fokusu moje pažnje je vršnjačko nasilje. Kao što sam već ranije pominjala, psiholog sam i to mi omogućava da budem na izvoru informacija i u kontaktu sa kolegama iz različitih oblasti struke. Možda je to razlog moje povišene pozornosti, ali oprez nikad nije na odmet.

Jedan od komentara na ovaj tekst mi je zadržao pažnju i podstako me na razmišljanje. Elem, moja koleginica Tijana Antonić je na svom FB profilu pomenula nešto što većina roditelja teško prihvata, a to je roditeljska odgovornost! Takođe, postavila je i pitanje koliko zapravo mi, roditelji, možemo da utičemo da se to nasilje izbegne? Umesto toga, većina roditelja okreće glavu i zatvara oči kada je njihovo dete u pitanju i sve to u želji da sačuva idealnu sliku o sebi i svojoj porodici. Realnost je ipak nešto drugo.

Nisam od roditelja koji odgovornost za ponašanje svoje dece prebacuje na društvo, naprosto to nije u skladu sa mojim lokusom kontrole. Ako sam ja odgovorna, još uvek postoji mogućnost da nešto uradim, u suprotnom, situacija je izvan moje moći, a to nećemo dopustiti! Iz tog razloga sam zamolila Tijanu kao koleginicu, roditelja, profesionalca i osobu sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa decom i roditeljima, da da svoje mišljenje o toj pojavi. Ovo je njen tekst, prenet u celosti i bez cenzure. Jedino ako se tako kaže, bez ušuškavanja i ulepšavanja, postoji nada da će se nešto promeniti.

“Prema nekim statistikama više od 70% dece trpi neku vrstu vršnjačkog nasilja u školi, a analizom slučajeva ponovljenog nasilja može se reći da se 20,7% slučajeva može svrstati u kategoriju „žrtve“, 3.8% u nasilnike i 3.6% u žrtve/nasilnike. Žrtva/nasilnik je dete koje trpi nasilje u kući, a istovremeno manifestuje nasilje prema drugoj deci u školi ili vrtiću, jer nema drugačiji model.Takođe, žrtva/nasilnik može biti i dete koje je bilo žrtva, pa je vremenom razvilo takav odbrambeni mehanizam po kome je „bolje da ja maltretiram druge, nego da mene maltretiraju“; „ako me se druga deca plaše i misle da sam „lud“, mene neće dirati“....

Posebno značajan oblik vršnjačkog nasilja u školi je ono koje se sastoji u ponovljenom maltretiranju učenika. Ovu pojavu zvaćemo siledžijstvo (ili još i zlostavljanje, maltretiranje), engl. (bullying). Dan Olveus, jedan od pionira u israživanju ove oblasti, definisao je bullying na sledeći način: "Učenik je zlostavljan ili viktimiziran kada je on ili ona ponavljano i trajno izložen negativnim postupcima od strane jednog ili više učenika”

Osim siledžijstva, u nasilje u školama ubraja se ne samo fizičko nasilje već i oblici psihološke i socijalne agresije, nasilni postupci koji su se javili i samo jednom, nasilje gde ne mora da postoji nesrazmera snaga i ne samo nasilne postupci među učenicima već i nasilno ponašanje odraslih prema deci i dece prema odraslima.

Nasilništvo među decom je stara pojava. Činjenica da neka deca bivaju često i sistematski uznemiravana i napadana od strane druge dece, opisana je u mnogim književnim delima, a u današnje vreme i crtanim filmovima i tinejdžerskim filmovima. Činjenica je i da većina odraslih, danas roditelja, ima lična iskustva o tome iz svojih školskih dana.

Kako da znate da li je neko dete žrtva vršnjačkog nasilja?

Namerno zlostavljanje jednog deteta od strane drugog deteta ili grupe dece može uključivati različita ponašanja koja se dešavaju u našim školama:

Verbalno: odbacivanje, ruganje (izrugivanje), omalovažavanje, pretnje;

Socijalno: izbegavanje, isključivanje iz aktivnosti, ignorisanje, ogovaranje i širenje zlobnih tračeva;

Psihološko: oštećivanje imovine, krađa i bacanje stvari, preteći pogledi, praćenje;

Fizičko: guranje, tuča, udarci i sl.

Vršnjačko nasilje je prisutno ne samo u školama, već se javlja i mnogo ranije, u predškolskim ustanovama. Na jaslenom uzrastu se manifestuje kroz ujedanje, udaranje, grebanje. Na uzrastu od tri do pet godina, kroz guranje, udaranje, ignorisanje, dok se na uzrastu od pet do sedam godina, već javljaju i mnogo kompleksniji oblici kao što je izbegavanje, isključivanje iz aktivnosti, ogovaranje, omalovažavanje, ucenjivanje, izrugivanje itd.

Prevencija vršnjačkog nasilja bi trebalo da počne pre polaska u školu, još u predškolskom uzrastu.

Gde mi kao roditelji grešimo?

Pre svega, dragi roditelji, budite svesni da vaša deca ČUJU veliku većinu onog što vi pričate, a mislite da oni to ne registruju. Deca uzrasta od četiri do sedam godina, nisu u stanju da razumeju ono što pričate, na način na koji vi to razumete, niti da znaju šta je „pisac hteo da kaže“. U svojim malim glavicama, deca spajaju informacije koje čuju na drugačiji način, jer njihove kognitivne, emocionalne, a ni socijalne veštine i znanja, još uvek nisu dovoljno razvijene. Poruke i stavove koje vi, nesvesno, iznosite u prisustvu vaše dece, bivaju usvojeni vrlo plastično. Vi ste ti koji sve znate. Vi ste najpametniji. Šta deca misle? „Biću kao mama/tata kad porastem i misliću i ponašati se kao oni, jer oni to najbolje rade“.

Kada se desi nasilje u školi, često ćete čuti od učitelja, nastavnika, a posebno od roditelja: „On/ona je baš dobro dete, odličan đak.... Roditelji su divni i obrazovani ljudi. Prosto nije verovatno da se to dete ponaša nasilno prema nekome“. Da, teško je prihvatiti da neko dete „iz dobre porodice“, „odličan i primeren učenik“, „dobro dete“, ispoljava takvo ponašanje. Stereotipno verujemo da su nasilnici loši đaci, oni iz rasturenih porodica, oni što slušaju „drekavce“, oni što u sedmom puše iza škole......

Da li je stvarno tako?

Reći ću vam nešto što vam se neće dopasti. Svako dete i moje i vaše može biti nasilnik! Zvuči strašno! „Kako kada sve činim da moje dete izvedem na pravi put? Ja sam dobar čovek! Kako je moguće da moje dete ikada manifestuje nasilje nad nekim? To nije moguće.“. Ako tako mislite, onda propuštate nešto!

Razlozi su brojni, ali ovom prilikom izdvojiću nekoliko vrlo jednostavnih, opštih pravila ponašanja roditelja, koja mogu prevenirati nasilničko ponašanje deteta.

· Nikada, ali nikada nemojte verovati da vaše dete ne zanima ono što vi pričate.

· Nemojte misliti da neće izvući „neki“ zaključak iz onoga što su čula ili videla, ali verujte da su velike šanse, da zaključak bude pogrešan.

· Ne ignorišite nasilje bilo koje vrste, kome je dete svedočilo, uz opravdanje da „nećete da ga opterećujete“ ili da je previše malo da ga time „smarate“.

· Budite vrlo oprezni u iznošenju stavova u prisustvu deteta, posebno stereotipa i predrasuda o „onima koji su drugačiji“.

· Uzdržite se manifestovanja bilo kakvog agresivnog ponašanja pred detetom.

· Informišite dete, čim se ukaže prilika, čim primetite da je dete uočilo da se razlikuje od nekog drugog deteta. Možete kupiti „stručnu literaturu“ ili pak prilagoditi priču uzrastu i karakteru vašeg deteta uz pomoć knjiga (npr. Kreativnog centra) ili se posavetovati sa nekim ko se bavi savetodavnim radom. Posmatrajte svoje dete kada je u grupi (u parku, u igraonici, na plaži...), prisutno dete koje se po nečemu razlikuje od njega/nje. Može to biti po boji kože, po oblačenju, po jeziku kojim komunicira, po fizičkim manama, po ponašanju... Primetićete da će ga dete zagledati. Neko otvoreno, a neko ispod trepavica, ali će ga sigurno ispitivački gledati. To je trenutak koji treba da iskoristite i da mu pričate o različitosti.

· Ako niste uspeli da izbegnete nešto od navedenog, nemojte misliti da ste loš roditelj. Biti roditelj je najzahtevniji zadatak koji ste pred sebe postavili. Roditelji su ljudi i greše, ali u tom slučaju OBAVEZNO nađite vreme i objasnite detetu šta se desilo. Ako ste rekli ili učinili nešto što se može svrstati u nasilno ili omalovažavajuće ponašanje, recite detetu da to nije bilo lepo, da vam je žao što ste rekli ili uradili nešto ružno i da je sigurno ona druga osoba jako tužna i povređena. Ukoliko možete uputite izvinjenje. Time nećete umanjiti svoj autoritet kao roditelj. Samo će učvrstiti odnos vas i vašeg deteta.

· Rođenjem dece ste na sebe preuzeli veliki zadatak i obavezu, da od njih napravite srećne i samopouzdane ljude. Zato NAĐITE vreme za njih! Ne pričam o satima, jer znam da ih nemate, ali pola sata-sat tokom dana, možete da izdvojite, da ih slušate! Ako ih budete pažljivo slušali, imaćete mogućnost da prepoznate i čujete nihove stavove i vrednosti koje su usvojili, a samim tim, i da na vreme odreagujete. Da ih korigujete ukoliko su donela pogrešne zaključke ili da učvrstite one koji su dobri, kako ne bi „pobedili“ pogrešni stavovi vršnjaka.

· Zapitajte se svaki dan: “Kako je moje dete provelo dan“, „Šta je radilo?“, „Šta je osećalo?“, „Šta je lepo doživelo?“, „Da li mu se desilo nešto neprijatno?“......

· Znate li šta vaše dete radi dok niste kod kuće? Da li kontrolišete naloge na Facebook-u? Da li kontrolišete sajtove kojima vaše dete pristupa? Da li znate sadržaj stotina SMS poruka koje vaše dete šalje i prima tokom dana? Da li znate šta vaše dete gleda? Čita?

· Da li znate šta vaše dete misli o drugim verskim zajednicama? O drugim kulturama i tradicijama? O drugim seksualnim opredeljenjima? O siromašnim ili bogatim ljudima? O marginalizovanim zajednicama? O devojčicama ili dečacima? O „štreberima“? O debelim i mršavim? O deci iz razvedenih porodica ili onima koji nemaju jednog roditelja? O onima sa protezama i naočarima?

· Zapitajte se šta uopšte znate o svom detetu i njegovim stavovima, uverenjima i vrednostima i da li ih uopšte ima. Ako vaše dete nema stav, jednako je rizik da će ispoljiti ili bar učestvovati u nekom nasilnom ponašanju, kao i ono dete koje je učilo po modelu i iz svoje porodice ponelo sve negativne stavove i ponašanja prema različitosti.

· Ukoliko je vaše dete učestvovalo ili iniciralo nasilje prema nekom drugom detetu, stisnite zube i suočite se s tim! Nije prijatno i nije lako, ali jedino tako možete problem rešiti. Nije kraj sveta! Ne znači nužno da ste loš roditelj. Možda ste napravili neki propust, možda ste zatvarali oči i zaobilazili neprijatne teme, možda niste čuli jer ste mislili da su to „dečja posla“ i da će proći..... Možda, ali sigurno situacija može da se popravi!!

Možda vi imate zdrav stav prema deci i ljudima koja se na bilo koji način razlikuju od vas, ali ste zaboravili deci da date konkretna uputstva, kako da se ponašaju u susretu sa različitošću. Često, kao roditelji, podrazumevamo neke vrednosti ali zaboravljamo da ih kažemo, pa naša deca iskopiraju nekoga ko im je važan. Da li želite da vaša deca usvoje vrednosti i stavove drugara? Dajte im konkretna uputstva i objasnite im da je biti različit jednako lepo i dobro kao i biti sličan, da je pogrešno vređati, etiketirati, ogovarati, ismevati, fizički maltretirati, ignorisati, isključivati, pretiti.......bilo kome!

· Ukoliko je vaše dete žrtva nasilja, reagujte! Nemojte misliti da će to proći. Ne sumnjajte u svoje dete i ono što ono oseća i šta doživljava. Utešite dete i učinite SVE da se nasilje ne ponovi. Ako vam kažu vaspitači, učitelji, nastavnici, da su im ruke vezane-neverujte! Nije istina! Vrlo je jasna procedura kako se takve situacije rešavaju, ali zahteva dodatni napor! Nemojte ćutati iz straha da će vaše dete biti etiketirano ako reagujete. Vaše dete će izgubiti poverenje u vas, jer niste u stanju da ga zaštitite, izgubiće samopouzdanje i verovatno razviti neki pogrešan mehanizam odbrane. Ili će i samo postati nasilnik ili će se povući u sebe i doneti odluku da je svet jedno zlo mesto u kome ga niko ne voli i niko ne može da mu pomogne, da je samo krivo za nepravdu koja mu se dešava zato što je „loše“..... što može imati ozbiljne posledice po emocionalno i mentalno zdravlje deteta.

Ukoliko imate dilemu ili neko pitanje, najbolje je da se obratite stručnjaku.“

Tijana Antonić, dipl. psiholog/psihoterapeut

REGO doo

Tekst nije komercijalan

Ovo nije komercijalni tekst!

Približava se Nova godina, a sa njom i najveća dečija radost i ushićenje, paketić od Deda Mraza. Generacijama se ta tradicija poštuje i sa ushićenjem očekuje, sa tom razlikom što smo mi kao deca dobijali mnogo skromnije darove. I ja se radujem Novoj godini i svemu onome što ona nosi i predstavlja, ali povod za ovaj tekst je malo drugačiji.

Sećam se poklona koje smo dobijali kod tate u firmi. Loše obučeni Deda Mraz nas je držao u krilu dok smo se u svojoj najboljoj odeći slikali sa njim. Za to vreme iz ruku i vida nismo ispuštali skromni paketić. Sadržaj tadašnjeg paketića za devojčice je, uglavnom, činila lutka, neka društvena igra (najčešće Ne ljuti se čoveče), slikovnica, tabla čokolade, nekoliko manjih čokoladica, kesa bombona, možda i dve, Pez bombone, cigaret žvake i to bi uglavnom bilo to.

Kako smo se samo radovali tome! Paketić je naravno stajao ispod jelke do 1. Januara. Poneko bi dobijao poklon i od roditelja, obično nešto što mu je trebalo, odeću, obuću, neku igračku, možda čak i bicikl, ali to je uglavnom bilo sve.

https://www.svezakucu.rs

Danas je sve mnogo drugačije. I deca su drugačija. Najveći krivicu za to možemo pripisati televiziji i kompanijama koje beskrupulozno podstiču potrošačke navike i kod odraslih i kod dece. Pre par nedelja moja ćerka je videla na jednom od dečijih kanala igračku i od tada priča samo o njoj. U pitanji je gigantski zec po imenu Milky!

Sve bi to bilo lepo i bezbolno, za mene kao roditelja, da taj zec ne košta 11.550,00 dinara! Da, dobro ste videli! Kada sam to čula došlo mi je da plačem. I da psujem. Iako verujem da većina vas oseća isto što i ja obrazložiću svoju reakciju.

Čim sam čula cenu upitala sam se ko uopšte može detetu da priušti takav poklon? Sestra me je brzo demantovala. Ispričala mi je da joj prodavačica rekla da je od deset pristiglih komada, posle samo par dana ostalo dva! Ok, znači ima ludih i imućnih.

I tako sa jedne strane imamo porodice koje žive u siromaštvu i čija mesečna primanja ne prelaze tih dvanaest hiljada dinara, a sa druge strane roditelje koji detetu kupuju preskupe igračke čija cena prevazilazi sve njene kvalitativne, edukativne i druge osobine. I jedni drugi vole svoju decu, sa tom razlikom što jedni mogu samo da sanjaju o tom poklonu, a deca su deca, bila bogata ili siromašna i podjednako žele tog prokletog zeku!

https://www.svezakucu.rs

Neću da pričam o politici i razlozima zbog kojih oni prvi žive za sve pare od 12.000,00 dinara, a drugi taj novac potroše na igračku. Pričam o roditeljima koji bez ikakvog kriterijuma i razmišljanja potpadaju pod uticaj reklamnih kampanja velikih kompanija i od svoje dece prave male idolopoklonike njihovih trendova i brendova. He, he ovo se čak i rimuje! :)

Navešću nekoliko razloga zbog kojih, nezavisno od kupovne moći, ne treba kupiti ovu igrački svom detetu:

1. Kao što smo već konstatovali igračka je preskupa, za taj i mnogo manji novac, detetu bilo kog uzrasta, mogu se kupiti korisnije i edukativnije igračke, društvene igre i sportski rekviziti sa kojima će se duže i kvalitetnije igrati.

2. Igračka se prodaje za decu uzrasta 3+, dok je na reklami devojčica uzrasta 6+. Razlog je verovatno taj što igračka i nije za dete mlađe od šest godina, ali su proizvođači hteli da zahvate što veću ciljnu grupu i zbog toga spustili uzrasnu granicu. Čist interes! Bezbednosne i druge osobine ne mogu da komentarišem, jer nisam bila u kantaktu sa igračkom.

3. Veličina igračke je prenaglašena i kada bolje pogledate zec podražava ponašanje bebe! Njenu mimiku, gestikulaciju i reakcije. Znači igračka ne nudi ništa više od još jedne lutka-bebe sa glavom zeca! Da nije smešno, bilo bi tužno.

4. Retko koje današnje dete ima priliku da vidi pravog zeca, pomiluje ga, a kamoli drži. Ovakve igračke samo zbunjuju decu i kod njih stvaraju pogrešne predstave o ponašanju i navikama divljih životinja. Da li je iko video zeca koji leži mirno na leđima i meškolji se u vašem krilu? Mačka možda, ali zec?!

5. U jednoj od reklama stoji ovaj tekst:

“Milky emotivni zeka savršen kućni ljubimac za vaše najmlađe. Milky zeku možete nahraniti, staviti da spava, maziti ga, radovati se sa njim, a on će vam za uzvrat vratiti emocije...”

Kako dirljivo. Ceo tekst, od prve do poslednje reči, je LAŽ!

Ne znam da li je ovo kažnjivo, ali zamislite da na lutki iz seksi šopa piše da će biti savršena majka domaćica i ljubavnica. Da će se uvek smejati vašim šalama, masirati vas kad ste umorni i voleti zauvek ! Umirem od smeha, a vi?! J

Da ne zaboravim ispod teksta piše još i ovo:

NAPOMENA: Baterije nisu uključene u cenu

No comment J

I mogla bih ja sad tako još deset tačaka, najmanje, ali neću da se trošim na olinjalog zeca. Ono što mene najviše boli jesu suze mog deteta. Ono ne razume da je ta igračka beskorisna, da će joj dosaditi u roku od mesec dana, da je verovatno pravio neki rob u Bangladešu za dnevnicu od 5$ i da je sramota što je nekome uopšte palo na pamet da je prodaje u Srbiji gde je dece sve manje, a siromašnih sve više.

Kad već bojkotujemo supermarkete i megamarkete, možemo da bojkotujemo i ove bezdušne krvopije i derikože koje se sakrivaju iza šarenih slova svojih logoa i dečijih osmeha u svojim reklamama. Manipulacija dece je najpodliji vid manipulacije. Mislim da bi se Noam Čomski složio sa mnom.

I za kraj, naravno da sam objasnila svom detetu zašto neće dobiti „najboljeg prijatelja zeku Milky-a“ od Deda Mraza i naravno da je ona to prihvatila.

Sve se može, samo treba verovati. Srećni vam Božićni i Novogodišnji prznici!

Пријавите се на: Постови ( Atom )

PORODIČNA ŽENA

featured

Srpsko mleko – istočno od morala, zapadno od pameti

I do it my way!

SRCE mi je puno Tijane!

Zato što su vam Stanija i Ava idoli, zato ste i same

Dve strane paštete

Kada je ‘volim te’ postalo alarm za uzbunu?!

Ko su dečiji animatori?

Roditelj bez mane

Deda Mraz – dečija radost, roditeljska muka

O meni

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava

featured

O meni

ŽELITE DA ME ANGAŽUJETE?

Instagram

NAJČITANIJE

MOJA PISANIJA

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava