Medicinska sestra nije zanimanje, već poziv!
Medicinska sestra nije zanimanje da se u slobodno vreme zanimaš njime, to je poziv na koji se odazivaš svaki put kada si nekome potreban, jer ne možeš drugačije!
 |
| https://www.britainfirst.org |
Ovaj događaj o kome ću pisati me je podstakao na razmišljanje i podsetio
me na moje srednjoškolske dane. Događaj o kome pišem je vest o ponašanju bivšeg vaterpoliste, a aktuelnog političara, Aleksandra Šapića prilikom prijema njegovog deteta u bolnicu.
Nemam
nameru da analiziram postupak i bavim se detaljima samog teksta, sve što vam je
potrebno od informacija pročitajte na linku. Ali ono čime želim da se bavim i
što me je najviše iziritiralo je kvalitet srednje – medicinskog kadra danas.
Ako
niste znali, ja sam psiholog po profesiji, ali sam pre toga završila srednju
medicinsku školu 7.april u Novom Sadu. Sa odličnim uspehom. Razume se J
Danas
kada se setim svog školovanja imam sasvim drugačije mišljenje o njemu nego što
sam ga imala tada. Ponosim se njime. Ali kao i svaka buntovna tinejdžerka mrzela sam i prezirala sva
ta pravila i obaveze koje su me snašle. Ali sam bila dovoljno poslušna da ih
obavljam sa manjom ili većom netrpeljivošću.
Škola
je za neupućene počinjala u 7.00h ujutru, a kada smo išli posle podne u školu,
pre podne smo imali praksu u bolnici, nakon toga još nekoliko časova. Na
praksi smo morale da budemo pre sedam, da bi u 7.00h bile potpuno spremne, u
unifomi, sa vezanom kosom i uštirkanom kapom na glavi, na bolničkom odeljenju.
Sećam
se, prvi čas Zdravstvene nege. Neću ga nikad zaboraviti. Koliko god bili prgavi
i buntovni, tinejdžeri su i dalje deca, a onda dolazi ona, nastavnica,
medicinska sestra starog kova, po imenu Špika Natalija. Samo njeno ime je
dovoljno da se smrzneš.
Bez
trunke šminke, nokti odsečeni do „panja“, proseda, suknja, Borovo salonke, heklani
prsluk i košulja. J
Ne
znam da li je danas živa, jer je već tada bila pred penzijom, old school,
posleratna generacija...
Da ne
dužim, bila je tako stroga da nam je bilo loše kad krene da nas ispituje.
Tražila je savršenstvo u radu i znanju. Uvek
je pored sebe držala najveće krojačke makaze za one koji dođu sa dužim noktima.
Naterala bi ih da odseku nokte nasred časa. Bez nakita, bez šminke, čista
uniforma, uštirkana kapa, sve da se beli i šuška na tebi! Čarape jednobojne,
Borosane ili klompe. Eto tako smo izgledale. Milin nas je bilo videti. J
Kako
nam je bilo na praksi, to samo mi znamo, posao medicinske sestre je jedan od
najtežih. Svi će vam lekari reći da ne bi mogli da funkcionišu bez svoje „glavne“.
One su sive eminencije svakog odeljenja.
Ali sve ima svoju cenu.
Umesto
da sam kao moje vršnjakinje u gimnazijama i drugim školama sedela u kafiću za
vreme prakse, ja sam noslia guske i lopate, presvlačila krevete, pravila
uglove, menjala pidžame i pelene komatoznim pacijentima, previjala rane, davala
terapiju, injekcije, infuziju, vadila krv, gledala porodicu kako plače,
pacijente kako umiru.
Dolazila
kući sa mirisom bolnice u kosi i nosu koji nije mogao da se ispere i sa osmehom
se vraćala na odeljenje jer mi je malo po malo ta bolnica ulazila u krv. Taj osećaj
da radiš nešto dobro i korisno za nekog drugog, da te taj postiđeni dekica
gleda sa zahvalnošću i nudi ti poslednju jabuku koju ima. Da si utešila dete
koje plače jer je samo, zato što roditelji ne mogu u operacionu salu sa njim.
Da si bila saučesnik porodilji i dala joj vode, iako kažu da ne sme da pije, da
si bar malo olakšala roditeljima pacijenta u komi jer vide da se dobro brineš o
njemu...
I sada
kada pišem o ovome osećam sreću, tugu, uzbuđenje jer sam ja volela to što sam
radila.
VOLETI
TO ŠTO RADIŠ.
To je
suština svakog posla, a poslova gde direktno radiš sa ljudima, prioritet! To
nisu bilo kakvi ljudi već bolesni, ranjivi, uplašeni, tužni ljudi.
Zato
neću da shvatim i podržim sestre koje se podsmevaju porodiljama jer vrište na
porođaju, viču na pacijente koji obave nuždu „pod sebe“ jer nisu stigli do wc-a,
sestre koje ignorišu pacijenta kada joj se obrati, sestre koje ne kažu dobar
dan-dobro veče kada uđu u sobu, sestre koje ne govore šta će sad da ti urade i
kakvu si terapiju dobio, sestre koje glume birokratu dok unezvereni roditelj
traži pomoć na jedinom mestu koje mu to može pružiti, sestre kojima je bitinije
da nemaš ništa na natkasni pre nego što uđe vizita, sestre koje mi se obraćaju
sa ti, kao da smo zajedno ovce čuvale, sestre čiji deholte je predubok za posao
koji radi, a suknja prekratka.
Sestre
koje ti ne zamene posteljinu i pidžamu sve dok učenici ne dođu na praksu,
sestre koje pričaju sa doktorima u tvom prisustvu, o tebi u trećem licu, sestre koje se podsmevaju
tvojoj slabosti i tvojoj ljudskosti, a kada same završe u domu zdravlja ili
bolnici, prvo se pozivaju na to da su „koleginice“. Sestre koje bi zbog količine plastike na svojim noktima i kreona na
I
mogla bih ovako da nabrajam unedogled iz ugla pacijenta, roditelja pacijenta,
psihologa u bolnici, učenice u srednjoj medicinskoj, a najbitnije iz ugla
običnog čoveka.
Istina
je da medicinsko osoblje vremenom ogugla, ali ne onako kako se misli.
Medicinsko osoblje ogugla na strahotu, na prvi šok kada vidi neku strahotu, na
krv, na izmet, mirise, oguglaju jer ih to spašava od stresa i pomaže im da se
fokusiraju na bitno...
Na
tugu i bol se ne ogugla.
Bezosećajnost se ne uči u bolnici, to nije istina. To
se uči u porodici, u društvu. I medicinari su ljudi, pa ako je svaki drugi
čivek kamen, onda su to i oni.
A to je onda zabrinjavajuće, njihovi razlozi za
izbor ovog plemenitog poziva su zabrinjavajući. Zbog koga su oni to izabrali da
rade? Zbog sebe? Da bi dokazali da mogu da se bave jednim tako teškim pozivom
ili zbog pacijenta? Istog onog čoveka kome je potrebna pomoć i podrška. Ako je
ovo prvo u pitanju onda je jasno zašto je sve to tako i zašto je njihov poziv
često u korelaciji sa novcem, mitom i drugim materijalnim dobrima. Ako je zbog
plemenitosti i želje da se pomogne čoveku onda ih loši uslovi, nedovoljna plata
i velik broj pacijenata ne mogu naterati da svoj posao obavljaju loše!
Istina je da je cena radnog sata sestre u bolničkom šoku sramota, istina je i da nije predmet ove priče (115,00 dinara/sat), ali to nije izgovor za nedostatak empatije, tople reči i osmeha. To zaista ne košta ništa, a pacijentu puno znači. Ako je novac razlog za sve, onda pustite nekog drugog da radi vaš posao, nekog ko će ga voleti, nekog kome će značiti i tih sto petnaest dinara.
Za
kraj, da se setimo Florens Najtingejl – Lady with the lamp, koja je kao ćerka
veleposednika otišla sa grupom sestara da neguje ranjenike u Turskoj, za vreme
Krimskog rata. Ona je noću, sa lampom u ruci, tražila ranjenike po bojnom polju
i pružala im pomoć. Šta mislite koliku je platu imala i da li je imala
beneficirani radni staž?
Medicinska sestra nije zanimanje da se u slobodno
vreme zanimaš njime, to je poziv na koji se odazivaš svaki put kada si nekome
potreban, jer ne možeš drugačije!
