PORODIČNA ŽENA

Spoma Avramov Photography

Svakodnevno se susrećem sa situacijama u kojima merim, vagam, procenjujem i ocenjijem. A nisam ni piljarica, ni prodavačica, ni tržišna inspektorka, a bogami ni učiteljica. Ja sam samo jedna prosečna mama u jednoj prosečnoj porodici, u jednoj, recimo, prosečnoj zemlji.

Pre neki dan pročitam komentar na FB profilu svoje poznanice, koja se izvinjava ako nas zatrpava slikama svog malog sina. To joj je prvo dete, ona fina, mlada, obrazovana i ambiciozna žena, a dete slatko, napredno i srećno. Što je najvažnije! Moj prvi impuls je bio da je pitam ko su ti ljudi zbog kojih je stekla taj utisak? Ipak, samo sam je podržala u dosadašnjem ponašanju, zato što ne vidim ništa loše u tome.

Ali priča mi nije dala mira ni sledeći dan i počela sam da razmišljam zašto se tako osećam? Roditelj sam osam i po godina i još se dobro sećam perioda kada sam bila samo svoja i kada su sve moje brige bile vezane samo za moje potrebe. Svi roditelji, povremeno, sa setom, pomisle na to vreme, ali ni jedan i to vam potpisujem, ne bi menjao ono što ima za taj život.

Neki će se sad osetiti uvređeni ili će se zapitati kao ja na početku teksta, ali to je prosto tako. Svaka nova životna faza je ireverzibilna i treba je kao takvu prihvatiti. Ono što ne treba raditi je osuđivanje onih koji su u fazi koja je iza ili onih koji su u fazi ispred vas.

Ko kaže da ja povremeno ne zavidim ženama sa ravnim stomacima, isfeniranim kosama i manikiranim rukama? Ko kaže da bračni parovi sa decom povremeno ne zavide parovima bez dece na slobodnom vremenu, vikend putovanjima i romantičnim večerama?

Da, zavidimo vam, ali se ne bi menjali!

Ja volim svoja letovanja sa decom, u istom mestu, tri godine zaredom, u studio-apartmanu gde svakodnevno spremam obroke i čistim.

Ja volim svoje porodične večeri, ušuškana ispod ćebeta sa čajem i pitom od jabuka, dok gledam dugometražne crtaće.

Ja znam da cenim svoj izlazak sa mužem svake prestupne godine i da uživam u svakom zalogaju i gutljaju na miru progutanom.

Ja znam da se radujem druženju sa prijateljima, čak i kada nam deca urlaju pored uha, itd.

Ja znam sve to, zato što sam naučila, zato što me niko nije pitao da li hoću i mogu. Sama sam tako izabrala. Ali nikada neću dopustiti da se zbog nekoga osećam manje vrednom zato što sam roditelj, neću dozvoliti da me snobovski i nadmeni odnos FB „prijatelja“ natera da razmišljam šta bi oni više voleli da vide na mom Zidu. Ako im se ne dopada ono što vide postoji više načina da to izbegnu.

Od svega se može pobeći, ali od sebe samog nikada. Ne morate vi gledati moju decu, moja letovanja, druženja i interesovanja, ali se ponekad zapitajte zašto vam to smeta?

I onako, drugarski, iskreno, odgovorite bar sebi samima.

Biće vam lakše, verujte...

http://www.madison.co.nz/

Kada sam upisala studije psihologije davne 1993. Nisam ni sanjala u kom pravci će me moja interesovanja odvesti. Po završetku studija, prvi poslovi koji su se nudili nisu imali baš puno dodira sa onim za šta sam se konkretno školovala, tako da sam od samog početka shvatila da me čeka još mnogo toga da naučim.

Iz ove perspektive to izgleda uzbudljivo i izazovno, ali tada nisam tako mislila. Spadam u onu generaciju koju su roditelji učili da je dovoljno biti uzoran i dobar đak i da će se društvo pobrinuti da jednog dana to bude i nagrađeno. Realnost je bila mnogo surovija.

Okolnosti u kojima smo tada živeli su nas terale da radimo poslove koji su bili mnogo ispod našeg nivoa obrazovanja i interesovanja. U jednom trenutku mi je sve to dosadilo i odlučila sam da započnem nešto svoje, autentično i meni blisko. U isto vreme internet je sve više okupirao moju pažnju. Osmislila sam i postavila svoj sajt. Sve ostalo je istorija. J

Uskoro su termini social media, cloud computing, SEO, affiliate marketing... postali moja svakodnevnica. A računar i raznorazni gadžeti moje omiljene igračke. Sad kada razmišljam o sebi, posle fakulteta, shvatam da je problem bio u tome što pravo zanimanje za mene još uvek nije postojalo. Trebalo je samo malo strpljenja i upornosti i pravo zanimanje je pronašlo mene.

ICT spring konferencija u Luksemburgu predstavlja sve moje i vaše želje na jednom mestu. Tamo ćete sresti ogroman broj strčnjaka iz ICT oblasti koji će pričati o novim tehnologijama, mobile marketingu, gaming-u , social media, cloud computing-u, startupima… Ukratko, pričaće se o mogućnostima. Agencija Prpepper je treću godinu u nizu, partner jedne od najatraktivnijih ICT konferencija u Evropi.

Meni je on line svet pretstavljao i još uvek pretstavlja jednu veliku avanturu, punu neistraženih mogućnosti za učenje i lični rast i razvoj. Na internetu sam upoznala mnogo interesantnih, pronicljivih i inteligentnih ljudi koji su moja ineteresovanja usmerili u jednom novom pravcu.

Pravcu on line marketinga, pravcu budućnosti.

Izvor sa interneta

Sačeka me jutros tag na FB-u i komentar „Spomenka daj blog post na ovo!“. Pomislim, navikili ljudi da se borim za pravdu i pričam šta mi je na umu pa se šale! ;) Ali kada sam pogledala snimak, imam šta da vidim.

Pitanje:„Šta je zajedničko za Cecu Ražnatović, Suzanu Mančić, Aleksandra Radojčića , Ninu Janković i Istoka Pavlovića?” Reklama za srpsko mleko!

Ne tako davno, za one koji su to već zaboravili, u majčici Srbiji je nivo aflatoksina bio 0,05, ne znam čega, da bi jedan vispreni i nadasve mudri ministar rešio solomonsko pitanje: “Šta učiniti sa galonima zaraženog mleka?”, predlogom da se gornja granica poveća za deset puta!

I vuk sit i krave na broju!

Epilog te priče manje više znate. Dotični ministar, koji je isto to mleko pio pred novinarim, posle se izvinjavao, obećavao vraćanje nivoa otrovne supstance na prethodni nivo i spisak proizvođača i mlekara kada uzorci budu obrađeni u holandskoj laboratoriji.

I dan danas, niti je nivo aflatoksina vraćen na evropske standarde, niti znamo poimence koje mlekare prodaju mleko sa nivoom aflatoksina iznad 0,05. Pristigli rezultati su prikazani kao zadovoljavajući po novom propisu (0,5), ali i pored toga je bilo onih čiji uzorci su imali nivo veći, čak i od tog. Naravno pored svih rezultata su stajale šifre umesto imena.

Skandal je zataškan novim skandalom i drugim problemima kojima ne oskudevamo zadnjih dana, a priča o mleku je aktuelna samo još nekolicini nas. Ja još uvek ne pijem kravlje mleko iz prodavnice, nabavljam kozije od pouzdavnog proizvođača, a ova reklama mi govori da jedan veliki deo ljudi radi isto.

Izgubljeno poverenja kupaca i korisnika se ne vraća tako što se u reklamu stave “majka nacije”, par mladih Montevideo glumaca i jedan on line lik, čisto da se zadovolje svi segmenti korisničke populacije!

Poverenje se vraća izrečenom istinom, izvinjenjem i primenom pravih rešenja.

Sve ovo deluje jadno i providno, ali možda neko i popije ovo Cecino mleko, hoću reći manipulaciju.

Ipak, ona je majka nacije…

Samo nikako da shvatim ko nam je otac?

Unapred izvinjenje, video je zaštićen i zato ga nije bilo moguće postaviti na blog.

Juče sam prisustvovala prvoj Regionalnoj konferenciji Profemine. Dan je počeo turobno, loša prethodna noć, teško buđenje i put “za Beograd!”. I sad bih ja mogla pisati o hotelu Hyatt, odličnoj organizaciji, masovnom odazivu posetilaca, medija, raznih profesionalaca, brojnim gostima iz zemlje i regiona, veštim moderatorima panela, ali neću.

Pisaću o jednom opštem utisku koji sam ponela kući, zbog kojeg još dugo u noć nisam zaspala. Lagala bih kada bih rekla da su mi sve teme bile podjednako interesantne, ali bile su interesantne reakcije učesnika i publike na pojedine teme i komentare. Pričalo se tu o ženskim željama, strahovima, reikiju kao tehnici za oslobađanje od stresa, trudnoći i njenim rizicima, lepoti i estetskoj hirurgiji, ženama od pera, popularnoj kulturi, plesu i modi.

Ono što sam ja zaključila je da žene, bez obzira na sve ono što su postigle po pitanju svoje emancipacije i dalje za to traže potvrdu i priznanje. Agresivnost i “muškobanjast stav” krije nesigurnost. Sve dok jedna obrazovana žena, intelektualka, svoju snagu bude definisala rečima; “Ja sam u književnosti muškarac sa sisama!” to će značiti da se ona na svom životnom putu, nije ni makla od mesta sa koga je krenula.

Ne vidim ništa loše u isticanju svoje ženstvenosti, takođe ne vidim ništa loše u tome što žene svoje, prvenstveno “ženske”, kvalitet mogu da upotrebe za sticanje prednosti. Zar muškarci ne rade to isto, kada su njiovi atributi i kvaliteti u pitanju? Zašto bi se uopšte trudile da budemo jednake sa muškarcima?

Dok se mi, žene, trudimo da budemo jednake, da budemo priznate, prihvaćene, večno lepe i mlade emancipacije neće biti. Treba prosto da dođemo i uzmemo ono što nam pripada na način koji je svojstven samo našem polu i nama samima. Da se ne trudimo da budemo nadrndane oštrokonđe, botoksirana čudovišta, jeftine fufice i ko zna šta još, da bi nas neko voleo i priznao, već ono što jesmo.

Treba da budemo pametne, mudre, nežne, kreativne, rečite, privlačne, zavodljive, saosećajne, senzualne. Treba da budemo ŽENE. Jer ako mi nećemo, niko drugi ne može. Muškaraca je dovoljno na ovom svetu, žene su im potrebne kao kontrateža i uzemljenje. Mi živimo u istom univerzumu, ali u paralelnim svetovima. Ti svetovi se dotiču i podstiču, oni rastu zajedno i pomažu jedan drugom da opstane.

Mi zajednički stvaramo naše potomstvo, bez naše harmonije i ljubavi nema čovečanstva. Oni su naši prijatelji, ljubavnici, sapatnici. Zašto im zameriti nešto što im je priroda dala, a društvo nametnulo? Oni to nisu sami tražili. Isto tako treba da gledamo na svoju ulogu i svoje kvalitete. Kada to bude bilo tako i oni će nas gledati na taj način.

Ne degradiraju nas muškarci, to je samo odraz naše lične nesigurnosti u njihovim očima.

Ti si čovek, ti si žena, ti možeš sve!

http://www.muskimagazin.rs/

Već par dana unazad, sa meni bliskim ljudima, prežvakavam priču o devojkama nekada i sad. Prvi razlog za tekst je to što se zadnjih dana ne može živeti od priča iz VB i seksa koji se odigrao već prvog dana šoua. Dotični kanal pratim malo, a sad još manje, emisiju uopšte. Drugi razlog je izlazak moje sestre u grad, posle dužeg vremena i situacija zatečena na terenu. Ne tako davno nas dve smo prepričavale jedna drugoj koga smo srele, kako je ko izgledao i ta navika se zadražala do danas. J

Ono što sam posle razgovora i razmišljanja sažela u dve tačke je da su dve glavne teme 80% današnjih devojaka:

· - Kako da budem primećena - potreba za eksponiranjem, razgolićenost, prekomerno šminkanje, razne intervencije (silikoni, liposukcije, veštačke trepavice, nokti, umeci...)

· - Kako da nađem momka - nemogućnost da se nađe partner za vezu koja bi u budućnosti mogla da se završi brakom.

Kapirate vezu? Promiskuitet postoji od kada je sveta i veka, neki kažu da se nekad bolje prikrivao, a da smo sada moderniji, emancipovaniji pa se to više pokazuje. Da li se vi slažete?

Ja baš i ne.

Sigurno da je oduvek bilo seksa pre braka, ali mislim da su devojke više držale do sebe, a to pokazuje i potreba da se to sakrije od okoline, da se to uradi sa nekim sa kim je brak „gotova stvar“.

Danas, ne što ne kriju, već su same devojke postale šetajući seks! Odeća ne sakriva ništa, šminka je napadna i sve na njima vršti j... me! I momci to zdušno rade. Onda dođe jedan, pa drugi, pa treći,... u jednoj godini, naravno.

I onda, najednom zakuca trideset i neki rođendan! Devojka počne da se sračunava koliko je njih „pregazilo“ i shvati da bi bilo vreme da se „smiri“ nađe dobrog momka iz poštene porodice, koji voli njene roditelje i želi najmanje dvoje dece i psa. Ako još ima svoj stan ihaaaaj!

E ne ide to tako drage moje. Takav momak se „peca“ sa 22, 23 J dok je guza još visoko, obrazi rumeni, a glas o tebi ne stiže pre tebe same.

Ne kažem da na seks treba čekati do braka, ali ga upražnjavati sa svakim koji naiđe? Zar ne mislite da su upravo tolika ponuda i lakoća dolaženja do istog dovele do toga da momci ne žele duge veze i ženidbu? Naprotiv, momci žele da se momče što duže! A onda, kada i uđu u brak sa četrdeset i pet nastave po starom, zato što se gvožđe kuje dok je vruće, staro drvo se ne savija itd.

Nije to problem od juče, počelo je to još devedesetih sa sponzorušama i siromaštvom, a sve ostalo je legenda. Idoli mladih: Ceca, Jeca, Krleuša i njihovi „jaki momci“, političari, gazde... Kakav uzor su ta deca imala i šta su one shvatile govori to što su im danas uzori Stanija, Ava, Severina!

Prodaj se dobro, isfabrikuj se, tako ćeš nahvatati nekog lovarnog i živećete srećno do kraja života?!

Savremena bajka, sa još bajkovitijim krajem.

Evo i jedan muški TEKST na ovu temu.

Izvor internet

Ne volim da pišem tekstove na trending topic teme, ali želela bih da se osvrnem na par činjenica. Cela kampanja Argeta "Odobrile mame" je od samog početka loša, a zašto?

1. Pašteta, kao namirnica, se ne nalazi na spisku zdravih, bez obzira da li je reklamiraju prave ili lažne mame

2. Argeta je svesna ove činjenice i zbog toga je napravila manipulativan marketinški potez organizujući konkurs „Odobrile mame“

3. Majke kao simbol ljubavi i poverenja stavljene su u vremensku i prostornu blizinu sa ozloglašenim proizvodom

4. Ljudi su i ovako osiromašeni i sa ovakvom reklamom će kupovati nezdrave proizvode sa manje krivice

Zaključak:

Upotreba fotografija lažnih mama u kampanji je za svaku osudu, ali bar nisu ukradene sa nekog drugog sajta, bez pozivanja na izvor, već kupljene. To je veoma česta praksa i kod velikih kompanija. Ali ono što je najgore od svega je upotreba psihološke manipulacije u kampanji, koja je takođe vrlo česta u marketingu, sa tom razlikom što su u ovoj meta DECA!

Svako ima pravo da odluči šta će raditi sa svojim i životom svoje dece, ali nemojte da nam Argetini PR-ovi pričaju bajke o mirisu supe u fabrici i mlevenom mesu u pašteti! Da je to istina jeli bi Argeta bolonjez sos, a ne masni namaz iz konzerve. (Link u prilogu je u međuvremenu skinut, sve reklame za Srbiju su uklonjene. Iz tog razloga na linku je reklama za Mame iz Slovenije)

Svaki prodavac nekretnina zna da treba da namiriše stan vanilom pre dolaska kupca. Zašto? Zato što će ga to asocirati na detinjstvo, baku, kolače, lepe uspomene i zbog toga će želeti da kupi taj stan. Tako da asocijacije, na miris supe, u izjavi korporacijskog PR-a, opet treba da probude ta sećanja kod vas, mene i podstakne nas da kupimo tu paštetu. Kampanja se i dalje nastavlja, rat za tržište se nikad ne završava, ni po cenu zdravlja dece...

Otrežnjujuće, zar ne?

P.S. Ukucajte na Googlu reči dete, pašteta i pretražite slike. Nećete naći ni jednu jedinu fotografiju za ove meta reči. Interesantno.

Naslov u novinama: Ubica na dan ubistva poslao majci SMS da je voli: “odmah sam znala da nešto nije uredu” prosečnom čitaocu skreće pažnju zbog svog senzacionalističkog prizvuka, ali ono što je meni zaparalo uši odnosi se na nešto drugo. Otkad je rečenica:“mama volim te”, postala signal da nešto nije uredu i da li se upravo tu krije koren takvih tragedija?

Živimo u vremenu kada je savremena porodica izložena mnogim izazovima: ratovi, nestašica, besparica, tranzicija, samo su neke od situacija u kojima smo se često nalazili zadnjih dvadesetak godina. U pozadini svega toga je napetost, otuđenost, ljutnja, nezadovoljstvo. Roditelji sve više rade da bi svojoj deci obezbedili osnovnu egzistenciju, dok sa druge strane, sve manje vremena provode sa tom istom decom.

Nedavno sam imala konstruktivnu raspravu, sa poznanicima, na temu velikih porodica. Jedan od stavova je bio, da je besmisleno “pravljenje” dece u nedostatku materijalnih sredstva za njihovo podizanje. Moje lično stanovište je da deca u velikim porodicama ne moraju pod obavezno imati osećaj manje vrednosti zbog nedostatka određenih materijalnih dobara, kao što ni deca u imućnim porodicama ne moraju biti zasipana pažnjom i ljubavlju.

Po mojim shvatanjima ljubav i briga su ono što stvara stabilnu i zdravu ličnost, materijalna dobra su tu samo da bi nam, koliko-toliko, olakšala život i služila svrsi. Robovanje stvarima i trendovima je još jedna od tekovina savremenog društva i tema za neki drugi tekst. Većina od nas je bar jednom u životu, bila u prilici da shvati, da u nekim životnim situacijama, ni sva materijalna dobra ovog sveta ne pomažu i ne mogu zameniti prazninu zbog nedostatka neke osobe i njene ljubavi.

LJUBAV! Opet se vraćam na početak teksta. Od kada je 'Volim te!', umesto crvenim slovima ljubavi, ispisano crvenim slovima za uzbunu!? Kada roditelji prestanu svojoj deci da govore: ljubavi, dušo, srećo, volim te? Kada deca roditeljima prestanu da govore: pomozi mi, tužan sam, volim i ja tebe? Kada se ta otuđenost pretvori u usamljenost, nesigurnost, osećaj niže vrednosti? Kada se pretvori u poremećaj ponašanja, posesivnost i potrebu da zadržimo nekoga po svaku cenu, makar ga morali ubiti?

Svaki dan, od trenutka njihovog rođenja, govorim svojoj deci da ih volim i što je najvažnije, to i osećam. Ne mogu da zamislim dan kada će te reči zvučati strano na mojim usnama i biti signal za nešto loše. Ne mogu da zamislim da će te reči ljubavi, biti reči kojima će moje dete tražiti oproštaj od mene i ovog sveta. Volite svoju decu i govorite im to! Moraju znati da će uvek postojati neko ko je tu za njih i da ljubav ne treba tražiti silom, već da je svako od nas zaslužuje.

VOLIM VAS! :) :***

Sva prava na sadržaje u tekstu zadržana.

Izvor internet

Mislila sam da će ovo biti jedan kratak post, ispostavilo se da je tema mnogo ozbiljnija od naslova.

Danas, dok su se moji klinci oblačili, primetila sam na nozi svog sina crno-plavo-ljubičastu masnicu. Dužine 7-8cm i širine 1,5cm, na cevanici, malo ispod kolena. Šokirana, pitala sam ga: “Gde si se udario tako jako?”. Trenira fudbal i prethodni dan je imao utakmicu, ali oblik modrice je bio čudan.

Odgovorio je da se udario na rođendanu, na kome je bio tog istog dana. Bila sam šokirana! “Pa kako tako da se udariš? Šta si to radio?” I sve ta pitanja i podpitanja, ali i dalje mi nije bilo jasno. Onda mi je on objasnio, kako su animatorke organizovale igru, u kojoj su se deca trkala od jedne do druge klupe!? Naravno, kada dečak od 8 godina, pun snage, uhvati zalet, ne može da stane na pedalj od klupe, već se svom snagom zaleti u nju!

Možda ja preterujem, možda će neko reći da sam hiperprotektivan roditelj, ali, ovo nezadovoljstvo se skuplja već duže vreme. Tri godine radim sa rođendaonicama i igraonicama, još duže idem na rođendane u iste i nagledala sam se svačega! Od prostora prilagođenih toj nameni na spratu stambene kuće, u nusprostoriji u dvorištu u kome žive vlasnici, do prostora na tavanu, podrumu, hali… I da ne nabrajam više, svega ima, ljudi valjda misle da je dovoljno da namalaju zidove, montiraju “kaveze” i da je tu kraj. Tačnije, početak “biznisa”!

Sa druge strane, raspon cene zakupa rođendaonica je od 4.500,00 dinara do 8.000,00, samo za zakup prostora i animatore. U pojedinim igraonicama cena po detetu iznosi 400,00 dinara i uključuje jedan sok. Od toga animator dobija od 1000,00 do 2000,00 dinara. Lepa suma, kada se uzme u obzir da rođendani traju 2-2,5 sata. Ove cene se odnose na Novi Sad. Koliko sam upućena, cene u Beogradu su i do 100% veće!

Animatori su posebna priča. To su, uglavnom, priučene "devojčice i dečaci", bez nekih osnovnih znanja iz pedagogije i dečije igre. Svoje neznanje nadoknađuju drekom, njarenjem i besciljnim skakanjem. Igre se u većini igraonica ponavljaju, što se odražava na dečiju (ne)zainteresovanost. A problem je i animacija male dece, kao i dece različitog uzrasta. Čast izuzecima, neke od animatora poznajem lično i smatram ih profesionalcima. Rođendane svoje dece organizujem u prostorima u kojima oni rade i osećam se sigurno kada znam da su oni sa njima. Nažalost takvih je nekoliko.

Kada se bolje razmisli, odlazak dece u igraonice-rođendaonice uopšte nije bezazlen, osoblje nije kvalifikovano za taj posao, nije obučeno za pružanje prve pomoći u zadesnim stanjima, igre nisu testirane i prilagođene, u zavisnosti od uzrasta i fizičke sposbnosti dece… Prostori nisu prilagođeni i pitanje je da li bi prošli inspekcijsku kontrolu? I na kraju, higijena. Šta mislite kako i koliko često se čiste oni “kavezi” i gumeni dvorci?

Kada se prošle godine desio požar u diskoteci "Contrast", inspekcija za zaštitu na radu je, pored ostalih, najavila kontrolu i rođendaonica i igraonica. Kao i sve ostalo kod nas, ni ta akcija nije sprovedena do kraja. Ko bi još mislio o rođendaonicama kada se ima preča posla? Razmislite malo o tome gde šaljete decu kada idu na rođendane ili u igraonicu! Kakvi su to prostori, da li bi evakuacija u slučaju požara bila moguća i da li su animatori osobe od poverenja?

Moje skromno mišljenje je da bi svaka osoba koja se bavi decom, makar to bilo na dva sata u rođendaonici ili igraonici, morala da prođe neku obuku i da ima kvalifikaciju iz neke oblasti bliske pedagogiji. Sve ostalo je kao da ste tridesetoro dece poverili svojoj sestričini.

Što je u krajnjem slučaju jeftinije…

P.S. Jedan primer roditeljske krajnosti, kada su animatori u pitanju :)

Пријавите се на: Постови ( Atom )

PORODIČNA ŽENA

featured

Cena roditeljstva

Drop dead #not

ICT spring konferencija ->->->->-> u pravcu budućnosti

Srpsko mleko – istočno od morala, zapadno od pameti

I do it my way!

SRCE mi je puno Tijane!

Zato što su vam Stanija i Ava idoli, zato ste i same

Dve strane paštete

Kada je ‘volim te’ postalo alarm za uzbunu?!

Ko su dečiji animatori?

O meni

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava

featured

O meni

ŽELITE DA ME ANGAŽUJETE?

Instagram

NAJČITANIJE

MOJA PISANIJA

HVALA DRAGI ČITAOCI

Autorska prava